EKIPA

EKIPA Marka Sopića je izuzetno zanimljiv debitantski film reditelja rane srednje generacije i prvi scenaristički rad Radeta Ćosića koji je još od filma AFTERPARTI pokazao da ga radovi iza kamere podjednako zanimaju kao i oni ispred. I ovog puta Ćosić proširuje svoj repertoar u odnosu na AFTERPARTI time što je i scenarista a ne samo glavni glumac i producent.

Ćosić kao scenarista u principu uspeva da prevaziđe brojna ograničenja koja se produkciono nameću srpskim repertoarskim filmovima koji se snimaju po etapama uz vrlo malo državne pomoći. EKIPA funkcioniše kao celina i u potpunosti prevazilazi sve one finansijske teškoće koje opterećuju naš komercijalni film. Scenario je interesantan, formalno bi se mogao opisati kao kriminalistička dramedija, ne pokušava da neprestano bude smešan ali kada treba onda jeste.

Film kome EKIPA najviše duguje jeste TRUE ROMANCE. Čitav niz motiva su preuzeti iz tog filma, ali u određenom smislu, rekao bih da EKIPA dosta jasno referiše na naše kolektivno gledalačko iskustvo. Tako da ima tu i iskustva gledanja Ritchieja pored samog citata iz Tony Scotta. Isto tako, EKIPA sublimira i iskustvo našeg komercijalnog filma poslednjih decenija i u tom pogledu donosi jednu rolu Andrije Miloševića koja je sveže edgy a opet komunicira sa publikom na njegov prepoznatljiv način.

Rade Ćosić se u glavnoj ulozi još bolje snašao u odnosu na junaka kog je igrao u AFTERPARTIJU. Ima više samouverenosti, i iz tog samopouzdanja i većeg iskustva izlazi i harizmatičniji lik. Ćosić u ovom filmu uspeva da izgradi lik simpatičnog fudbalera koji svojom naivnošću i raspojasanošću neprekidno dovodi svoju život i karijeru u pitanje. Mudro je sebe kao producent oktužio sa nekoliko zvezda u partnerskim i sporednim ulogama. Ćosić dobro parira Andriji Miloševiću kao partneru i Sergeju Trifunoviću i Žiki Todoroviću u sporednim ulogama. Film donosi zvezde, daje im materijal da “žvaću scenografiju” ali obrni-okreni uspeva da ih održi u funkciji priče.

Sopićeva inscenacija i fotografija Dimitrija Jokovića su konzistentne i vrlo interesantne. Sopić pokušava da što je više moguće prati glumca, da ga okruži lokacijama i ljudima i naravno time stvori izuzetnu atmosferičnost. Verujem da je ovo Jokoviću do sada ne samo najzanimljivija nego i najbolja fotografija u karijeri koja ga prikazuje u jednom svežem svetlu.

EKIPA je podržana na konkursu Filmskog centra Srbije za komercijalni film i na neki način ona može biti prototip filma za koje takav konkurs i treba da se pravi a to su filmovi koji pretenduju da komuniciraju sa publikom ali da imaju određeni dignitet i autorski pečat. Sopićev debi to definitivno ima. 

* * * / * * * *