RUBEN BRANDT Milorada Krstića je mađarski animirani film koji je
imao dosta uspešan nastup na festivalima tokom prošle godine. Reč je o
animiranom filmu visoke umetničke ambicije koji želi da dekonstruiše i
delimično parodira psijoanalitičku mustru hičkokovskog trilera,
slikarstvo kao delatnost ali i umetničke slike kao artefakte, i sve to
spaja u jednu unikatnu celinu koja ima samouveren autorski rukopis i ne
dopušta da film potone u estetiku underground stripa i neke prvoloptaške
reakcije na klasike iz pomenutih oblasti.
Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.
Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad.
* * * / * * * *
Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.
Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment