DELIRIJUM TREMENS

DELIRIJUM TREMENS Gorana Markovića je ekranizacija pozorišnog komada koji je autor sa velikim uspehom postavio u Narodnom pozorištu. Ekranizacija je realizovana kao mini-serija za RTS, pa je zato i film koji je izmontiran iz nje ispravnije tretirati kao televizijski film nego kao bioskopsko ostvarenje.

Marković je na RTSu pronašao nišu za svoj rad u ovoj fazi i u određenom smislu se i preporodio. DELIRIJUM TREMENS se bavi dvema opsesijama koje je razrađivao u svojoj aktuelnoj fazi, jedna su glumci koja je prikazivao u filmu TURNEJA i boravak u represivnoj psihijatrijskoj ustanovi kojom se bavio u SLEPOM PUTNIKU NA BRODU LUDAKA. Doduše, neka vrsta institucionalne brige o junacima jeste kontinuirana tema u Markovićevom opusu, od SPECIJALNOG VASPITANJA do URNEBESNE TRAGEDIJE, FALSIFIKATORA i BRODA LUDAKA.

Otud možemo reći da se Markovićeva interesovanja  na neki način ukrštaju u ovom filmu.

U jednoj vrlo snažnoj antiintelektualnoj atmosferi koja je ophrvala naš film, Marković je jedan od retkih autora koji se bavi likovima intelektualaca, a kad i nisu nužno intelektualci, pokušavaju da dobace nekih kontemplativnih ravni.

U ovom konkretnom filmu, Marković se najakivnije bavi psihijatrijom, kroz slučaj glumca koji vodi život raspusnog alkoholičara i doživljava potpuni kolaps organizma i završava u bolnici gde mu dijagnostifkuju delirium tremens ali i neurološki problem, i kreće na put bolovanja i izlečenja.

Marković uvodi motiv psihodrame koji postaje sve intrigantniji kako odmiča, istovremeno dokazujući pozorišni mentalitet teksta ali i njegovu sofisticiranost u odnosu na ono što se kod nas snima.

Film kreće kao priča o glumcu koji na zabavan način tone u potponu dekadenciju, zatim prerasta u priču o njegovim tegobama i procesu izmlečenja. Međutim, izlečenje nije samo na nivou bolesti zavisnosti nego i suočavanja junaka sa traumatskim jezgrom.

U vizuelnom pogledu film je vrlo sveden i jednostavan i fotografija Đorđa Arambašića je bliža nekom maloekranskm produktu nego što deluje kao bioskopsko delo. Međutim, to sve ne znači da na kraju krajeva, Marković nije napravio intrigantan film, “loš film za pametne ljude”, kako smo zaključili ranije.

Čini se da je tema DELIRIJUM TREMENSA duboko bliska Markoviću, uostalom on igra pozorišnog reditlja u ovom filmu, i rekao bih da on ovde deli savete iz oblasti koje jako dobro poznaje a to su gluma i psihoanaliza.

Kad je formirana podela za film, centralnu ulogu dobio je Tihomir Stanič. Međutim, to ga ne čini dominantnim protgonistom jer mu je lik pasivan. Značajne glumačke veličine se pojavluju u filmu, a mnogima se pravi i omaž, recimo pokojnom Džemailu Maksutu koji je igrao u kultnom Markovićevom filmu VARIOLA VERA, takođe smeštenom u bolnicu.

Ono gde Marković najviše promašuje jeste činjenica da nije sve segmente priče podjednako produbio. One situacije koje vidi kao primarne su vrlo zanimljive ali neke koje su mu sekundarne, tretira kao priliku za prvološtašku karikaturu i to je šteta jer time nastaje disbalans. To se odnosi na neke epizodne likove kao što je recimo novi muškarac u životu ljubavnice glavnog junaka, pa jednim delom i njegova sama porodica.

Likovi “ludaka” sa kojima glumac deli sobu su dati kao vanvremenski jurodivi ljudi, i sa njima Marković postiže više nego što je izgledalo moguće. 

U formi serije, DELIRIJUM TREMENS obećava da će biti veliko osveženje za RTS i naš televizijski program uopšte, ali kao film za veliki ekran, ne deluje kao delo Markovićevog renomea, što međutim ne znači da u određenom kontekstu ne zaslužuje punu pažnju, naročito od onih kojima će to biti jedina prilika da ga vide.