MANDY

Panos Cosmatos je čini se shvatio dosta dramatično poziciju svog oca koji je sedamdsetih, osamdesetih i devdesetih režirao neke važne filmove koji su definisali žanrove i zvezde ali je ostao relativno nepoznat, sasvim nepriznat profesionalac koji je lako zamenjen novijim modelom kad mu je došlo vreme. Panos Cosmatos je pošao obrnutim putem, sebe je stavio u prvi plan i istakao kao važnog reditelja. Nasuprot ocu koji je na vrhunski način realizovao formule u repertoarskom filmu, i kroz naslove kao što je COBRA ili RAMBO praktično definisao ikonografiju Sylvestera Stallonea kakvim ga pamtimo iz osamdesetih, stvorio Ramba kao pojam koji je deo opšte kulture a usput napravio i CASSANDRA’S CROSSING i TOMBSTONE, Panos je izrazito cenjen ali snima nevažne filmove koji odstupaju od bilo kakve formule, no u toj slobodi hteo ne hteo ne samo da se klanja formulama već se bavi istovremenom rekonstrukcijom, fetišizacijom pa i esejizacijom nekih koje je pokojni Yorgos doveo da savršenstva.

Šta je MANDY ako ne COBRA drugim sredstvima. I šta je COBRA ako ne mala škola uznemirujućih negativaca, izuzetno intenzivnog filmskog nasilja i izbacivanja zvezde u prvi plan, u odnosu na MANDY. COBRA je na sve to bila nasilan, napet, izrazito uznemirujući film upakovan u formu proizvoda široke potrošnje, dočim je MANDY elitistički produkt, arty prerada žanra koja je imala mogućnosti da produbljuje mnoge stvari ali to prosto nije postigla.

Ako ste smatrali da je melodrama u SRPSKOM FILMU prenaglašena u svojoj svedenosti, treba pogledati CAPS LOCK postupak u filmu MANDY. Odnos između Nica Cagea i Andree Riseborough je sav u važnim pogledima i malom broju jako znakovitih reči. On je tu da brani, da čuva, za zaradi, ona je tu da bude žena, da bude stvaralac, da bude nežna i bavi se filigranski preciznim stvarima. I to nam govori svaki piksel svakog kadra.

Onda se pojavljuje mansonovska grupa sektaša koji su naravno u svakom pikselu svog postojanja sve najstrašnije, istovremeno overwrought i underplayed, strašni jer se to krije, i strašni jer se to prikazuje, istovremeno o demoni i ljudi, istovremeno dostojni gađenja i dostojni sažaljenja.

Cosmatosov film je gust u pogledu motiva, gust u pogledu postupaka, gust u slici i gust u zvuku.

Pokojni Johann Johannsson zakiva, ubija, otpada malter. A to rade istovremeno i svi ostali članovi ekipe u audiovizuelnom sektoru. Film ima neke animirane deonice, ali manipulacija slikom je toliko intenzivna i u fotografisanim delovima da se mora reći da ovaj film sporadično odlazi toliko duboko u estetizaciju da se filmski prizor transformiše u neku slikarsku formu.

Sve to deluje zanimljivije kada se opisuje kao postupak ili kada se gleda na parče nego kada se posmatra kao celina. No, MANDY za razliku od Cosmatosovog prethodnog filma zaista ima priču, i ta priča zapravo mora da se prati, ima početak- sredinu-kraj pa na neki način ovde ipak postoji određene pripovedačka obaveza a ne samo audiovizuelni experience.

Nic Cage u svemu tome postaje potpuno ekremizovan. On je ipak nekada bio glumac, oskarovac i zvezda pa sad već postaje pomalo tužno kada svesno ulazi u projekte sa zadatkom da pravi budalu od sebe, a MANDY dolazi prekasno unutar tog trenda da bi bila nekakav lynchovski rodonačelnik tog talasa. 

Verujem da će nekoj ekipi koju više ne zadovoljavaju “standardni” žanrovski sadržaji a koja je dosta slični ekipi iz Kana i sličnih festivala koje više ne zanimaju konvencionalni filmovi već traže pošto-poto nešto novo, MANDY probuditi određene simpatije. Ali, kao što art house scenu oprterežuju izvikane veličine, i besmislena preterivanja, to se odavno dešava sa žanrovskom scenom. U tom smislu, kao što u kanskoj estetici imamo Kusturicu kao bitnu figuru koju je vreme u zivesnom pogledu pregazilo, tako i u ovome imamo Spasoejvića kao jednog velikana koji deluje konzerativno u odnosu na ono što se sada dešava na sceni.

* * / * * * *