Kao fan Spike Leeja mogu da kažem da je on imao tri faze u karijeri - prvu kada je pravio filmove koji su bili odlični i važni, drugu u kojoj je pravio filmove koji su samo odlični i treću kada je tragao i za jednim i za drugim kvalitetom. BLACKKKLANSMAN je film kojim se on na neki način vraća i jednom i drugom kvalitetu svojih najboljih filmova, s tim što film nije baš odličan i nije baš toliko važan.
Naime, BLACKKKLANSMAN je pitak, interesantan, duhovit, na momente bombastičan "joint Spike Leeja", ali je isto tako predug, suviše zaljubljen u nebitne delove materijala, narativno raštrkan na gomilu razlitičih misli samog autora, stilski istovremeno sveden pa onda iznenađujuće barokan, istovremeno pamfletski i analitičan, realističan i naivan. Dakle, ima tu svega i svačega što nije baš najskladnije uklopljeno u celinu. Ali, Spike Lee sada već zaslužuje epitet autora, i uprkos tome što odavno nije snimio "odličan" i "važan" film, BLACKKKLANSMAN dovoljno snažno udara da se sve ove "neravnine" mogu pripisati autorskoj nameri i svesnom kršenju estetskih postulata, a ne greškama. Dakle, utisak tokom gledanja filma je bitno snažniji od njegove strukture i opšteg estetskog sklada.
Međutim, ono što je u ovom filmu ključno zapravo i nije stil, niti forma u bilo kom značenju tog pojma već "značaj". I tu je Spike Lee možda u najčudnijoj poziciji u svojoj dosadašnjoj karijeri. Naime, Lee je snimio svoj već Xti film o rasizmu i Yiti film o aktivizmu boraca za slobodu afroamerikanaca. BLACKKKLANSMAN je u tom pogledu nešto što nije naročita novina u tom opusu. Međutim, ovo je film koji deluje kao da nije u službi afroameričke emancipacije ili podsećanja na njihove nevolje, već kao oružje u borbi protiv Donalda Trumpa.
Stoga, ne samo da Leejeva rekonstrukcija nije sasvim istorijski dosledna, već istoričari kažu da su izmene takve da upravo više aktiviraju bele likove. S druge strane, period kada David Duke postaje veliki čarobnjak KKK jeste vododelnica kada ova ozloglašena grupa pokušava da se "umije" a da ne izgubi svoje tvrdokorno članstvo i da svoju podršku stavi na raspolaganje mejnstrim političarima.
Stoga jeste ovo film o bizarnoj anegdoti kako se crnac ubacio u KKK koji čine moroni koji misle da mogu da prepoznaju kako crnci govore, i jeste film o dva paralelna aktivizma, ali je i film o trenutku kada KKK kreće da planira svoj pohod u američku mejnstrim politiku.
Stoga Spike Lee ovaj joint zapravo radi praktično poptuno u okvirima holivudskog mejnstrima u kome je on ranije proširivao područje borbe svojim aktivizmom, a danas praktično ulaže svoj aktivizam u opštu anti-Trump aktivnost. Time se naravno BLACKKKLANSMAN ispostavio i kao Leejev put nazad u holivudsku prvu ligu ali i festivalski krug.
Denzelov sin je odličan kao policajac koji je infiltrirao Klan preko telefona a Adam Driver kao partner koji da predstavlja "uživo". Topher GRace se trudi da ne bude previše karikaturalan kao mladi David Duke ali to je zaista jako teško. BLACKKKLANSMAN se završava mučnim snimcima nasilja sa američkih ulica i napadima ujedinjenih ekstremista na proteste, i u obradi tog materijala, Lee ponajviše pokazuje onaj svoj stari duh, kada na slici autentične žrtve ispiše REST IN POWER.
* * * / * * * *
Naime, BLACKKKLANSMAN je pitak, interesantan, duhovit, na momente bombastičan "joint Spike Leeja", ali je isto tako predug, suviše zaljubljen u nebitne delove materijala, narativno raštrkan na gomilu razlitičih misli samog autora, stilski istovremeno sveden pa onda iznenađujuće barokan, istovremeno pamfletski i analitičan, realističan i naivan. Dakle, ima tu svega i svačega što nije baš najskladnije uklopljeno u celinu. Ali, Spike Lee sada već zaslužuje epitet autora, i uprkos tome što odavno nije snimio "odličan" i "važan" film, BLACKKKLANSMAN dovoljno snažno udara da se sve ove "neravnine" mogu pripisati autorskoj nameri i svesnom kršenju estetskih postulata, a ne greškama. Dakle, utisak tokom gledanja filma je bitno snažniji od njegove strukture i opšteg estetskog sklada.
Međutim, ono što je u ovom filmu ključno zapravo i nije stil, niti forma u bilo kom značenju tog pojma već "značaj". I tu je Spike Lee možda u najčudnijoj poziciji u svojoj dosadašnjoj karijeri. Naime, Lee je snimio svoj već Xti film o rasizmu i Yiti film o aktivizmu boraca za slobodu afroamerikanaca. BLACKKKLANSMAN je u tom pogledu nešto što nije naročita novina u tom opusu. Međutim, ovo je film koji deluje kao da nije u službi afroameričke emancipacije ili podsećanja na njihove nevolje, već kao oružje u borbi protiv Donalda Trumpa.
Stoga, ne samo da Leejeva rekonstrukcija nije sasvim istorijski dosledna, već istoričari kažu da su izmene takve da upravo više aktiviraju bele likove. S druge strane, period kada David Duke postaje veliki čarobnjak KKK jeste vododelnica kada ova ozloglašena grupa pokušava da se "umije" a da ne izgubi svoje tvrdokorno članstvo i da svoju podršku stavi na raspolaganje mejnstrim političarima.
Stoga jeste ovo film o bizarnoj anegdoti kako se crnac ubacio u KKK koji čine moroni koji misle da mogu da prepoznaju kako crnci govore, i jeste film o dva paralelna aktivizma, ali je i film o trenutku kada KKK kreće da planira svoj pohod u američku mejnstrim politiku.
Stoga Spike Lee ovaj joint zapravo radi praktično poptuno u okvirima holivudskog mejnstrima u kome je on ranije proširivao područje borbe svojim aktivizmom, a danas praktično ulaže svoj aktivizam u opštu anti-Trump aktivnost. Time se naravno BLACKKKLANSMAN ispostavio i kao Leejev put nazad u holivudsku prvu ligu ali i festivalski krug.
Denzelov sin je odličan kao policajac koji je infiltrirao Klan preko telefona a Adam Driver kao partner koji da predstavlja "uživo". Topher GRace se trudi da ne bude previše karikaturalan kao mladi David Duke ali to je zaista jako teško. BLACKKKLANSMAN se završava mučnim snimcima nasilja sa američkih ulica i napadima ujedinjenih ekstremista na proteste, i u obradi tog materijala, Lee ponajviše pokazuje onaj svoj stari duh, kada na slici autentične žrtve ispiše REST IN POWER.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment