Pogledao sam VEČERNJA ZVONA Lordana Zafranovića, film snimljen po motivima romana VRATA OD UTROBE Mirka Kovača koji su za film adaptirali sam Kovač i Filip David. Zbilja, ovaj film se tek dotiče nekih motiva iz romana tako da je ovaj potpis pošteno definisan.
Lordan Zafranović je jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja i u njegovom radu se na određeni način sublimira sve ono što su tradicije jugoslovenskog filma. S jedne strane, on je neprikriveno okrenut stranim uticajima i Visconti se lako prepoznaje u njegovom rukopisu, s druge strane on je počeo kao amater slično crnotalasovcima ali se posle i školovao u Pragu kao studenti praške škole. Konačno, on je sklon velikim temama, prelamanju ličnog i istorijskog, koliko je Viscontija fascinirao nacizam, Lordana fascinira komunizam, Mediteran, Hercegovina i NOB, spoj mistike, erotike i ideologije. Otud ne čudi da je Zafranović svoja najznačajnija dela i ostvario u saradnji sa Mirkom Kovačem, sa kojim je radio na OKUPACIJI U 26 SLIKA, svom ključnom delu, ali i na mnogim drugim. Reklo bi se da je Kovač sa svojom prozom koja takođe mistifikuje pitanja Zavičaja, nasilja i ideologije idealan pisac za Lordanove opsesije ali sa druge strane, upravo je po mom dubokom uverenju on i bio razlog što Lordan nije postigao značajniji međunarodni uspeh. Zbilja, Lordan se ne može optužiti da je eklektičniji od Kusturice, i da se u njegovom rukopisu išta više prepoznaju uticaji raznih klasika svetske kinematografije. Međutim, čini se da Kovač zbog svojih mistifikacja, za razliku od Sidrana, nije mogao da ponudi jednostavnu i svuda čitljivu priču, tako da Lordanovi filmovi nikada nisu imali tu emotivnu notu koja bi odjeknula širom sveta.
Kovačev pristup stvarima je previše hermetičan, često reklo bi se bez pokrića, a s druge strane njegovo vladanje dramaturgijom na elementarnom nivou vođenja priče često stoji kao problem i u njegovoj prozi pa je tako i u scenarijima. Naravno, Kovač ima i vrlo uspelih scenarija koji su solidni na nivou vođenja priče, međutim u VEČERNJIM ZVONIMA njegov scenario omogućuje da se kod Lordana konstatuje da je ne samo jedan od najvećih jugoslovesnkih reditelja već i da njegovi filmovi u sebi sadrže neke od najvećih problema jugoslovenskog filma.
VEČERNJA ZVONA ne oskudevaju u vrlo zanimljivom sadržaju, i ako se izuzme usiljen kraj baziran na tome da junaci iz kranje besmislenih i nedovoljno pripremljenih razloga pomru i izginu što je upravo pravi primer jugoslovenske škole dramaturgije da je najlakše zavšriti film smrću kad već nemaš dobar kraj, ostatak priče je itekako zanimljiv. Nažalost, Kovač to sve strukturira kroz seriju dugih scena jer priča pokriva period od 22 godine, i to ne bi bilo pogrešno kada mnoge značajne scene u tom nizu ne bi bile preskočene, i to bez ikakvog razloga, a potom prepričane u nekoj drugoj sceni, što čini da uprkos solidnom trajanju od preko dva sata VEČERNJA ZVONA deluju prekratko. Unutar scena u pojedinim dijalozima Kovač naravno briljira i plasira vrhunske misli u gotovo krležijanskom maniru a Lordan sa dosta pokreta kamere Andrije Pivčevića i vrhunsku glumačku ekipu koju predvode Rade Šerbedžija, Petar Božović i Mustafa Nadarević nema problema da kreira izvrsne likove. I uopšte, sve u ovom filmu sem strukture i završnice (što su prilično važne stvari) je na jednom jako visokom nivou.
Oko pola sata ovog dvočasovnog filma dešava se za vreme rata ali ceo film govori o ideologiju, komunizmu, ilegalnoj borbi i dolasku na vlast tako da nema razloga da se ne ubroji u red ratnih, a pošto govori o partizanima i partizanskih filmova.
VEČERNJA ZVONA je upravo primer kako bi eventualni ratni film izgledao da je SFRJ preživela. Plakatske ratne spektakle zamenili bi filmovi koji govore o tome kako se Sunce revolucije ponekoga i opeklo, a često bi se bazirali na literarnim klasicima. Međutim, činjenica da Sunce revolucije može da opeče ne znači da bi se izgubilo iz vida da je ono osnovni izvor života u SFRJ i da su ustaše ništa drugo do prilično izopačeni kvislinzi. Otud, Lordan sa ovim filmom verovatno već počinje da smeta usponu hrvatskog nacionalizma i 1986. snima svoj pretposlednji igrani rad.
Dileme o revoluciji nisu ispražene dilemama o Nemcima i ustašama i tu je Lordan jasan. Štaviše, iako postoje izvesne dileme u redovima ljudi koji bi se opirali okupatoru, on ne nudi nijednog junaka koji za išta više od saradnje sa Italijanima kako bi se odbile ustaše.
VEČERNJA ZVONA je veliki film po svojoj ambiciji ali nažalost ne i po svojoj dramaturgiji i šteta je što se na više mesta urušava. Međutim, reč je o delu ozbiljnog autora koji zna šta radi i ima priličnu autonomiju što smo u današnjim okolnostima i prestali da očekujemo od jugoslovenskog filma.
* * * / * * * *
Lordan Zafranović je jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja i u njegovom radu se na određeni način sublimira sve ono što su tradicije jugoslovenskog filma. S jedne strane, on je neprikriveno okrenut stranim uticajima i Visconti se lako prepoznaje u njegovom rukopisu, s druge strane on je počeo kao amater slično crnotalasovcima ali se posle i školovao u Pragu kao studenti praške škole. Konačno, on je sklon velikim temama, prelamanju ličnog i istorijskog, koliko je Viscontija fascinirao nacizam, Lordana fascinira komunizam, Mediteran, Hercegovina i NOB, spoj mistike, erotike i ideologije. Otud ne čudi da je Zafranović svoja najznačajnija dela i ostvario u saradnji sa Mirkom Kovačem, sa kojim je radio na OKUPACIJI U 26 SLIKA, svom ključnom delu, ali i na mnogim drugim. Reklo bi se da je Kovač sa svojom prozom koja takođe mistifikuje pitanja Zavičaja, nasilja i ideologije idealan pisac za Lordanove opsesije ali sa druge strane, upravo je po mom dubokom uverenju on i bio razlog što Lordan nije postigao značajniji međunarodni uspeh. Zbilja, Lordan se ne može optužiti da je eklektičniji od Kusturice, i da se u njegovom rukopisu išta više prepoznaju uticaji raznih klasika svetske kinematografije. Međutim, čini se da Kovač zbog svojih mistifikacja, za razliku od Sidrana, nije mogao da ponudi jednostavnu i svuda čitljivu priču, tako da Lordanovi filmovi nikada nisu imali tu emotivnu notu koja bi odjeknula širom sveta.
Kovačev pristup stvarima je previše hermetičan, često reklo bi se bez pokrića, a s druge strane njegovo vladanje dramaturgijom na elementarnom nivou vođenja priče često stoji kao problem i u njegovoj prozi pa je tako i u scenarijima. Naravno, Kovač ima i vrlo uspelih scenarija koji su solidni na nivou vođenja priče, međutim u VEČERNJIM ZVONIMA njegov scenario omogućuje da se kod Lordana konstatuje da je ne samo jedan od najvećih jugoslovesnkih reditelja već i da njegovi filmovi u sebi sadrže neke od najvećih problema jugoslovenskog filma.
VEČERNJA ZVONA ne oskudevaju u vrlo zanimljivom sadržaju, i ako se izuzme usiljen kraj baziran na tome da junaci iz kranje besmislenih i nedovoljno pripremljenih razloga pomru i izginu što je upravo pravi primer jugoslovenske škole dramaturgije da je najlakše zavšriti film smrću kad već nemaš dobar kraj, ostatak priče je itekako zanimljiv. Nažalost, Kovač to sve strukturira kroz seriju dugih scena jer priča pokriva period od 22 godine, i to ne bi bilo pogrešno kada mnoge značajne scene u tom nizu ne bi bile preskočene, i to bez ikakvog razloga, a potom prepričane u nekoj drugoj sceni, što čini da uprkos solidnom trajanju od preko dva sata VEČERNJA ZVONA deluju prekratko. Unutar scena u pojedinim dijalozima Kovač naravno briljira i plasira vrhunske misli u gotovo krležijanskom maniru a Lordan sa dosta pokreta kamere Andrije Pivčevića i vrhunsku glumačku ekipu koju predvode Rade Šerbedžija, Petar Božović i Mustafa Nadarević nema problema da kreira izvrsne likove. I uopšte, sve u ovom filmu sem strukture i završnice (što su prilično važne stvari) je na jednom jako visokom nivou.
Oko pola sata ovog dvočasovnog filma dešava se za vreme rata ali ceo film govori o ideologiju, komunizmu, ilegalnoj borbi i dolasku na vlast tako da nema razloga da se ne ubroji u red ratnih, a pošto govori o partizanima i partizanskih filmova.
VEČERNJA ZVONA je upravo primer kako bi eventualni ratni film izgledao da je SFRJ preživela. Plakatske ratne spektakle zamenili bi filmovi koji govore o tome kako se Sunce revolucije ponekoga i opeklo, a često bi se bazirali na literarnim klasicima. Međutim, činjenica da Sunce revolucije može da opeče ne znači da bi se izgubilo iz vida da je ono osnovni izvor života u SFRJ i da su ustaše ništa drugo do prilično izopačeni kvislinzi. Otud, Lordan sa ovim filmom verovatno već počinje da smeta usponu hrvatskog nacionalizma i 1986. snima svoj pretposlednji igrani rad.
Dileme o revoluciji nisu ispražene dilemama o Nemcima i ustašama i tu je Lordan jasan. Štaviše, iako postoje izvesne dileme u redovima ljudi koji bi se opirali okupatoru, on ne nudi nijednog junaka koji za išta više od saradnje sa Italijanima kako bi se odbile ustaše.
VEČERNJA ZVONA je veliki film po svojoj ambiciji ali nažalost ne i po svojoj dramaturgiji i šteta je što se na više mesta urušava. Međutim, reč je o delu ozbiljnog autora koji zna šta radi i ima priličnu autonomiju što smo u današnjim okolnostima i prestali da očekujemo od jugoslovenskog filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment