Pogledao sam MONEYBALL Benneta Millera. Reč je o adaptaciji dokumentarne knjige Michaela Lewisa o Billy Beaneu i Peteru Brandu koji su primenili novi statistički princip vodeći MLB tim Oakland Athletics i u priiličnoj meri promenili principe menadžmenta u bejzbolu. Doduše, na kraju se ispostavilo da je MONEYBALL nemoguće uzeti kao jedini princip u radu ali svakako da su neke statistike koje su Beane i Brand istakli postale ključne u proceni igrača.
MONEYBALL je film koji ne govori o bejzbolu per se i može se razumeti i ako se ne znaju pravila tog sporta. Međutim, ipak nije film za ljude koje sport barem elementarno ne zanima. No, ono što je najvažnije i oko čega nema spora jeste to da su u adaptaciji knjige Steven Zaillian i Aaron Sorkin uspeli da istaknu likove i da Brad Pittu i Jonah Hillu ponude potencijal da izgrade upečatljive kreacije. MONEYBALL je šarmantan film koji ozbiljno prilazi temi i u tom smislu dosta podseća na filmove iz sedamdesetih. Miller je veteran indie filma i njegov senzibilitet se pre svega oseća u radu sa glumcima i celokupnom akcentu na likove.
Stilski, Miller se drži konvencionalne postavke, film je mahom baziran na dijalozima i trudi se da ih realizuje što je življe moguće u čemu i uspeva. Zanimljivo je obratiti pažnju na rekonstrukciju 2002. godine, vrlo bliske prošlosti koja se ipak po dizajnu pojedinih detalja razlikuje od današnjeg vremena. Ekranizacija tako skorašnje priče omogućuje i ljupke detalje, recimo da Satriani igra sebe koji svira himnu na otvaranju sezone.
* * * / * * * *
MONEYBALL je film koji ne govori o bejzbolu per se i može se razumeti i ako se ne znaju pravila tog sporta. Međutim, ipak nije film za ljude koje sport barem elementarno ne zanima. No, ono što je najvažnije i oko čega nema spora jeste to da su u adaptaciji knjige Steven Zaillian i Aaron Sorkin uspeli da istaknu likove i da Brad Pittu i Jonah Hillu ponude potencijal da izgrade upečatljive kreacije. MONEYBALL je šarmantan film koji ozbiljno prilazi temi i u tom smislu dosta podseća na filmove iz sedamdesetih. Miller je veteran indie filma i njegov senzibilitet se pre svega oseća u radu sa glumcima i celokupnom akcentu na likove.
Stilski, Miller se drži konvencionalne postavke, film je mahom baziran na dijalozima i trudi se da ih realizuje što je življe moguće u čemu i uspeva. Zanimljivo je obratiti pažnju na rekonstrukciju 2002. godine, vrlo bliske prošlosti koja se ipak po dizajnu pojedinih detalja razlikuje od današnjeg vremena. Ekranizacija tako skorašnje priče omogućuje i ljupke detalje, recimo da Satriani igra sebe koji svira himnu na otvaranju sezone.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment