U drugom filmu Nevio Marasović ponovo ide low budget putem. Ipak, za razliku od THE SHOW MUST GO ON, njegov drugi film VIS-A-VIS je naišao na skoro pa aklamativnu podršku hrvatskih filmadžija i kritike što deluje kao svojevrsna "teorija zavere".
Naime, THE SHOW MUST GO ON je bio no budget sa regionalno relevantnom inventivnošću a dočekan je kao simpatični eksces. VIS-A-VIS je daleko manje zanimljiv film koji nailazi na opštu podršku. Ponekad se čini kao da u regionu postoje dva načina kako "onemogućiti" transgresivne reditelje - prvi je srpski metod, onemogućiti im da rade; drugi je hrvatski, pohvaliti njegov slabiji film.
Kada se Charlie Kaufman pojavio na sceni, smatrao sam da je njegov loopy samoreferentni pristup ozbiljan znak dekadencije. Ipak, posle Marasovićevog filma čini mi se da je kaufman zaslužio revalorizaciju.
Naime, Kaufman je barem pokušavao da koliko-toliko estetizuje i domašta bavljenje samim sobom. Nevio Marasović se bavi sobom vrlo direktno, "suvo" i šuplje. VIS-A-VIS je metafilm utoliko što u novinama možemo pročitai da scenario o kom junaci govore stvarno postoji i Marasović želi da ga snima (kao NEKRŠTENI DANI u PORNO BANDI Mladena Đorđevića) ali ta deklarativnost svakako nije dovoljna da bi se neko delo smatralo metafilmom, što inače deo kritike spinuje kao dijagnozu VIS-A-VISa.
Sam proces rada na filmu je dat u opštim mestima. Iako naravno nemam nameru da osporavam da li Marasović tako radi ili ne, ovo kako je prikazan proces je gadan kliše.
Zatim, ono što je van tog "filma-o-filmu" pošto nema "filma-u-filmu" sve do same završnice, deluje kao još manje autentična hrpa opštih mesta.
Međutim, iako se Marasović ovde opasno približava podžanru "regionalne pričaonice" opet je za nijansu svežiji od konkurencije jer barem neuvijeno kritikuje hrvatsku filmsku birokratiju i odlazi korak dalje u oslanjanju na indie i mumblecore uzore.
Ipak, ukupno uzev, daleko je on od punokrvne transpozicije indie estetike američkog filma kao Nikola Ležajić u TILVI ROŠ.
Nevio Marasović je otišao najdalje u talasu debitanatra koji snimaju filmove o nastabnku filma u poslednjih desetak godina. Ako skupimo prve i druge filmove koji govore o toj temi (ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, MILOŠ BRANKOVIĆ, DOKTOR REJ I ĐAVOLI, KAKO POSTATI HEROJ, SRPSKI FILM...) zapazićenmo da je kontemplacija o kinematografiji karakteristična za mlade reditelje ili one koji možda i nisu baš mladi ali se nisu mnogo raubovali na setovima igrenjaka.
S druge strane, ključne filmove o filmskoj industriji su snimili veterani poput Altmana, Truffauta, Godarda recimo, dakle ljudi koji su imali neko duže iskustvo u njoj.
Potreba da se kinematografija demistifikuje praktično sa praga, bez pružanja prilike da se autoru popne na glavu, pokazuje da u njoj nešto ozbiljno ne funkcioniše. I da to nije isključivo srpski problem.
* * / * * * *
Naime, THE SHOW MUST GO ON je bio no budget sa regionalno relevantnom inventivnošću a dočekan je kao simpatični eksces. VIS-A-VIS je daleko manje zanimljiv film koji nailazi na opštu podršku. Ponekad se čini kao da u regionu postoje dva načina kako "onemogućiti" transgresivne reditelje - prvi je srpski metod, onemogućiti im da rade; drugi je hrvatski, pohvaliti njegov slabiji film.
Kada se Charlie Kaufman pojavio na sceni, smatrao sam da je njegov loopy samoreferentni pristup ozbiljan znak dekadencije. Ipak, posle Marasovićevog filma čini mi se da je kaufman zaslužio revalorizaciju.
Naime, Kaufman je barem pokušavao da koliko-toliko estetizuje i domašta bavljenje samim sobom. Nevio Marasović se bavi sobom vrlo direktno, "suvo" i šuplje. VIS-A-VIS je metafilm utoliko što u novinama možemo pročitai da scenario o kom junaci govore stvarno postoji i Marasović želi da ga snima (kao NEKRŠTENI DANI u PORNO BANDI Mladena Đorđevića) ali ta deklarativnost svakako nije dovoljna da bi se neko delo smatralo metafilmom, što inače deo kritike spinuje kao dijagnozu VIS-A-VISa.
Sam proces rada na filmu je dat u opštim mestima. Iako naravno nemam nameru da osporavam da li Marasović tako radi ili ne, ovo kako je prikazan proces je gadan kliše.
Zatim, ono što je van tog "filma-o-filmu" pošto nema "filma-u-filmu" sve do same završnice, deluje kao još manje autentična hrpa opštih mesta.
Međutim, iako se Marasović ovde opasno približava podžanru "regionalne pričaonice" opet je za nijansu svežiji od konkurencije jer barem neuvijeno kritikuje hrvatsku filmsku birokratiju i odlazi korak dalje u oslanjanju na indie i mumblecore uzore.
Ipak, ukupno uzev, daleko je on od punokrvne transpozicije indie estetike američkog filma kao Nikola Ležajić u TILVI ROŠ.
Nevio Marasović je otišao najdalje u talasu debitanatra koji snimaju filmove o nastabnku filma u poslednjih desetak godina. Ako skupimo prve i druge filmove koji govore o toj temi (ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, MILOŠ BRANKOVIĆ, DOKTOR REJ I ĐAVOLI, KAKO POSTATI HEROJ, SRPSKI FILM...) zapazićenmo da je kontemplacija o kinematografiji karakteristična za mlade reditelje ili one koji možda i nisu baš mladi ali se nisu mnogo raubovali na setovima igrenjaka.
S druge strane, ključne filmove o filmskoj industriji su snimili veterani poput Altmana, Truffauta, Godarda recimo, dakle ljudi koji su imali neko duže iskustvo u njoj.
Potreba da se kinematografija demistifikuje praktično sa praga, bez pružanja prilike da se autoru popne na glavu, pokazuje da u njoj nešto ozbiljno ne funkcioniše. I da to nije isključivo srpski problem.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment