Pogledao sam DRAFT DAY Ivana Reitmana. Pre dvadeset i kusur godina bi film koji režira Reitman sa Kevinom Costnerom u glavnoj ulozi pretendovao da bude najveći hit godine i glavni prioritet studija. Danas je to film na nelagodnoj ničijoj zemlji iumeđu indieja i glavnmog toka, skoro pa Oscar-bait. Uprkos tome što je Kevin Costner uspeo da se odži u bioskopskom filmu iako je izgubio headlinerski status ali se snašao u ulogama harizmatičnih mentora, Reitman je dodatno posrnuo u zaborav kada mu je sin Jason postigao indie uspeh i status uvaženog autora, ono što je ocu na kraju izmaklo.
Kao što je teško pozicionirati profil saradnje Reitmana i Costnera, tako je teško pozicionirati i sam film - DRAFT DAY je kao ANY GIVEN SUNDAY - light, ali i kao MONEYBALL - light a opet ne dobacuje ni blizu JERRY MAGUIREa koji je klasik kaprijanske obrade cinizma u sportu.
Costner ima dobro iskustvo iz sportskog filma, nažalost DRAFT DAY ne dobacuje do ranijih pogodaka iako silno pokušava. Osnovni problem filma je u tome što na nivou zapleta vrlo grubo i vrlo direktno pokušava da zakuca svoje poente.
Costner je izvanredan kao generalni menadžer Cleveland Brownsa koji na dan drafta treba da izvuče maksimum za svoj tim a da istovremeno rešava i svoje privatne probleme - sa ženom i pokojnim ocem.
Psihoanalitičari bi rekli da su pokojni otac i žena jedan a ne dva problema, ali u ovom filmu oni deluju nakalemljeno i sve bi bilo dosta bolje da se ne gubi vreme na njih. U pokušaju da se junaku integrišu poslovni i privatni problem, scenaristi prvo načinju jednu školsku i već bajatu postavku a potom tobože pokušavaju da pobegnu od nje sa lošim rezultatima.
Tema bogatih ljudi koji se bave sportom za velike pare teško da se može i dalje obrađivati bez većih doza cinizma, i to ne u odnosu prema likovima već upravo u njihovom odnosu prema poslu.
Uostalom, možda je baš MONEYBALL prototip takvog filma, priča o trenutku kada je razumevanje igre preseljeno u domen statistike i novca.
Reitman i Costner žele da time đubre svoj film ali da glavni junak na kraju bude istovremeno i starostavni "terenac" odan gut feelingu i makijavelistički menadžerski maher. Odlukom da junakov "sportski kodeks" ukrsti sa gordongekkovskom silovitošću, Reitman i scenaristi potpuno izbacuju DRAFT DAY iz koloseka.
Umesto punokrvnog povratničkog filma, DRAFT DAY je na kraju tek simpatičan usputni film za ljubitelje sporta i razonode.
No, možda i nije čudno što NFL nije dao Stoneu licencu da koristi njihov logo i klubove a Reitmanu jeste i možda je baš i to razlog što je film ovakav.
* * 1/2 / * * * *
Kao što je teško pozicionirati profil saradnje Reitmana i Costnera, tako je teško pozicionirati i sam film - DRAFT DAY je kao ANY GIVEN SUNDAY - light, ali i kao MONEYBALL - light a opet ne dobacuje ni blizu JERRY MAGUIREa koji je klasik kaprijanske obrade cinizma u sportu.
Costner ima dobro iskustvo iz sportskog filma, nažalost DRAFT DAY ne dobacuje do ranijih pogodaka iako silno pokušava. Osnovni problem filma je u tome što na nivou zapleta vrlo grubo i vrlo direktno pokušava da zakuca svoje poente.
Costner je izvanredan kao generalni menadžer Cleveland Brownsa koji na dan drafta treba da izvuče maksimum za svoj tim a da istovremeno rešava i svoje privatne probleme - sa ženom i pokojnim ocem.
Psihoanalitičari bi rekli da su pokojni otac i žena jedan a ne dva problema, ali u ovom filmu oni deluju nakalemljeno i sve bi bilo dosta bolje da se ne gubi vreme na njih. U pokušaju da se junaku integrišu poslovni i privatni problem, scenaristi prvo načinju jednu školsku i već bajatu postavku a potom tobože pokušavaju da pobegnu od nje sa lošim rezultatima.
Tema bogatih ljudi koji se bave sportom za velike pare teško da se može i dalje obrađivati bez većih doza cinizma, i to ne u odnosu prema likovima već upravo u njihovom odnosu prema poslu.
Uostalom, možda je baš MONEYBALL prototip takvog filma, priča o trenutku kada je razumevanje igre preseljeno u domen statistike i novca.
Reitman i Costner žele da time đubre svoj film ali da glavni junak na kraju bude istovremeno i starostavni "terenac" odan gut feelingu i makijavelistički menadžerski maher. Odlukom da junakov "sportski kodeks" ukrsti sa gordongekkovskom silovitošću, Reitman i scenaristi potpuno izbacuju DRAFT DAY iz koloseka.
Umesto punokrvnog povratničkog filma, DRAFT DAY je na kraju tek simpatičan usputni film za ljubitelje sporta i razonode.
No, možda i nije čudno što NFL nije dao Stoneu licencu da koristi njihov logo i klubove a Reitmanu jeste i možda je baš i to razlog što je film ovakav.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment