Deluje paradoksalno ali verovatno da će srpska publika ostati uskraćena za vrlo solidan hrvatski ratni film BROJ 55 Kristijana Milića jer je reč o hrvatskom nacionalnom projektu koji bi mogao uznemiriti građane a istovremeno se srpskim novcem finansiraju razni mnogo toksičniji i opskurniji domicilini i regionalni anti-srpski pamfleti. Ovaj žanrovski film bez ikakve sumnje ukazuje zašto u njemu treba navijati za Hrvate a ne za Srbe i suptilno sugeriše da Krajišnici nisu marili za ratno pravo, ali ne iskoračuje puno izvan onog esencijalističkog pristupa neprijatelju koji se obično sreće u ratnom filmu.
Uostalom, Milić dovoljno poznaje rat i ratni film pa zna da neprijatelja ne treba bespoštedno degradirati.
Dakle, Milić ne beži od toga da Srbe prikaže nešto crnjim od Hrvata ali se drži relativno korektno, kao recimo Dragojević u LEPIM SELIMA. Doduše, Dragojević od neprikazivanja neprijatelja pravi koncept dok je Milić prikazao Srbe okoliko koliko mu treba da se postavi akcija ali se njima ne bavi jer su mu glavni fokus likovi iz zarovbljene jedinicie Zbora narodne garde i MUPa.
BROJ 55 je u korenu priče na liniji Waltera Hilla, međutim, suočen sa ograničenjima istinite priče Milić ipak najpre snima hrvatski LONE SURVIVOR odnosno BLACK HAWK DOWN. Od Hilla stoga ostaje akademski, klasicistički pristup kadriranju, i opšte uzev inscenaciji, svedena gluma a od Scotta i Berga nalazimo autentičnost iu poceduralnost koje ponekad utišavaju dramu.
BROJ 55 je ratni akcioni film, ali je on u suštini film stanja jer nema puno priče izvan onoga što je situacija.
Incident o kome film govori nije mi poznat i pomali mi deluje neuverljivo da su se Srbi letnji dan do podne baktali opsadom kuće umesto da je sravne sa zemljom. U svakom slučaju, u ovoj formi, incident nudi materijal za filmsku priču.
U masi likova dobrim izborom glumaca Milić uspeva da diferencira one glave i do kraja filma ne odstupajući od "suvoće" istinite priče uspeva da stvori i neko razrešenje, dramsku žrtvu, zaokruženost, itd.
U samoj završnici, Milić ubacuje malo herojstva koje ne deluje previše verovatno ali svakako je verovatnije od katarzičnog obračuna na kraju LONE SURVIVORa.
Kad je reč o rekonstrukciji vojnog aspekta, mislim da Milić koji ima bogato vojno iskustvo - uzima malo slobode u prikazu kretanja boraca u zoni kontakta, odnosno ima faza kada se Srbi kreću malo naivno, kao okupatori u partizanskom filmu, no on to pravda time da to nije JNA već samoorganizovani Krajišnici. Kada dođe JNA, stvar se diže na viši nivo.
Isto tako, iako jeste bilo svakakvih uniformi naročito među neformalnim formacijama, Milić među Srbima malo forsira ekipu sa šajkačama, šubarama, pletenim džemperima i JNA šinjelima. Ne sporim da je takve ekipe bilo, niti tvrdim da je neko od njih "prestilizovan" ali su bili prošarani i modernije dizajniranim "paravojnicima". Ne mogu reći da je Milić prikazao Srbe groteskno i netačno ali rekao bih da je izučio neka od radikalnijih modnih rešenja iz tog vremena i prikazao ih kao masovniji trend.
Što se Hrvata tiče, dizajn je spot-on, sa sve singapurskim i južnoafričkim puškama iz Kikaševog tovara.
Inscenacija ratnih scena, ako uzmemo u obzir činjenicu da su kod nas filmski radnici zaboravili kako se radi pucnjava, jako dobro izgleda. Tehnički tu nema zamerki i ako imamo u vidu da oko sat vremena filma čini bitka sa kratkim prekidima, Milić zaslužuje prelaznu ocenu. On se nije uplašio da se uhvati u koštac sa akcijom i rizik se apsolutno isplatio.
Glumci su tvrdi, u underplayu, u konvenciji žanra i face su dobro izabrane.
Fotografija Mirka Pivčevića je za moj ukus previše isprana u kolor korekciji ali dobro dočarava blatnjavi pakrac, vlažnost i oblake ranog septembra. Ipak, opšti utisak i po kostimu i po atmosferi je da se film dešava negde krajem jeseni a ne početkom.
Poređenja sa LEPIM SELIMA će biti neumitna ali ta dva filma iako govore o vojnicima uhvaćenim u klopku zapravo ne mogu da se porede. Dragojevićev zahvat je širi, nastao u jednoj jačoj kinematografiji koja je tih godina snimila i Kusturičin UNDERGROUND, a ambivija je mnogo veća jer film zadire i u prošlost sukoba i likova, ima i humora i metafore, i dodatni filmofilski sloj.
Milićev film je bare bones ratni film ambicije da "šalje poruke" i analizira prošlost, izuzev onih rudimentarnih pouka koje su svojstvene tom žanru.
Ipak, zanimljivo je da Milić iako snima film o "državi pobednici" u kojoj nema dilema ko su "dobri momci" mora ipak da ga uvije u formu istinite priče i da stavi akcenat na ljudsku dramu i pitanje opstanka. To je izgleda još od THE HURT LOCKER postao recept za snimanje ratnih filmova o "kontroverznim konfliktima". Dakle, u prvi plan se ističu ljudi a u drugi plan se gura politika i samo biće tog konflikta. Srećom, Milićevoj poetici to odgovara.
Žao mi je što mi danas nismo u stanju da snimimo ovakav film. Ipak, barem imamo LEPA SLEA kao jedan od klasika ratnog filma na globalnom nivou.
* * * / * * * *
Uostalom, Milić dovoljno poznaje rat i ratni film pa zna da neprijatelja ne treba bespoštedno degradirati.
Dakle, Milić ne beži od toga da Srbe prikaže nešto crnjim od Hrvata ali se drži relativno korektno, kao recimo Dragojević u LEPIM SELIMA. Doduše, Dragojević od neprikazivanja neprijatelja pravi koncept dok je Milić prikazao Srbe okoliko koliko mu treba da se postavi akcija ali se njima ne bavi jer su mu glavni fokus likovi iz zarovbljene jedinicie Zbora narodne garde i MUPa.
BROJ 55 je u korenu priče na liniji Waltera Hilla, međutim, suočen sa ograničenjima istinite priče Milić ipak najpre snima hrvatski LONE SURVIVOR odnosno BLACK HAWK DOWN. Od Hilla stoga ostaje akademski, klasicistički pristup kadriranju, i opšte uzev inscenaciji, svedena gluma a od Scotta i Berga nalazimo autentičnost iu poceduralnost koje ponekad utišavaju dramu.
BROJ 55 je ratni akcioni film, ali je on u suštini film stanja jer nema puno priče izvan onoga što je situacija.
Incident o kome film govori nije mi poznat i pomali mi deluje neuverljivo da su se Srbi letnji dan do podne baktali opsadom kuće umesto da je sravne sa zemljom. U svakom slučaju, u ovoj formi, incident nudi materijal za filmsku priču.
U masi likova dobrim izborom glumaca Milić uspeva da diferencira one glave i do kraja filma ne odstupajući od "suvoće" istinite priče uspeva da stvori i neko razrešenje, dramsku žrtvu, zaokruženost, itd.
U samoj završnici, Milić ubacuje malo herojstva koje ne deluje previše verovatno ali svakako je verovatnije od katarzičnog obračuna na kraju LONE SURVIVORa.
Kad je reč o rekonstrukciji vojnog aspekta, mislim da Milić koji ima bogato vojno iskustvo - uzima malo slobode u prikazu kretanja boraca u zoni kontakta, odnosno ima faza kada se Srbi kreću malo naivno, kao okupatori u partizanskom filmu, no on to pravda time da to nije JNA već samoorganizovani Krajišnici. Kada dođe JNA, stvar se diže na viši nivo.
Isto tako, iako jeste bilo svakakvih uniformi naročito među neformalnim formacijama, Milić među Srbima malo forsira ekipu sa šajkačama, šubarama, pletenim džemperima i JNA šinjelima. Ne sporim da je takve ekipe bilo, niti tvrdim da je neko od njih "prestilizovan" ali su bili prošarani i modernije dizajniranim "paravojnicima". Ne mogu reći da je Milić prikazao Srbe groteskno i netačno ali rekao bih da je izučio neka od radikalnijih modnih rešenja iz tog vremena i prikazao ih kao masovniji trend.
Što se Hrvata tiče, dizajn je spot-on, sa sve singapurskim i južnoafričkim puškama iz Kikaševog tovara.
Inscenacija ratnih scena, ako uzmemo u obzir činjenicu da su kod nas filmski radnici zaboravili kako se radi pucnjava, jako dobro izgleda. Tehnički tu nema zamerki i ako imamo u vidu da oko sat vremena filma čini bitka sa kratkim prekidima, Milić zaslužuje prelaznu ocenu. On se nije uplašio da se uhvati u koštac sa akcijom i rizik se apsolutno isplatio.
Glumci su tvrdi, u underplayu, u konvenciji žanra i face su dobro izabrane.
Fotografija Mirka Pivčevića je za moj ukus previše isprana u kolor korekciji ali dobro dočarava blatnjavi pakrac, vlažnost i oblake ranog septembra. Ipak, opšti utisak i po kostimu i po atmosferi je da se film dešava negde krajem jeseni a ne početkom.
Poređenja sa LEPIM SELIMA će biti neumitna ali ta dva filma iako govore o vojnicima uhvaćenim u klopku zapravo ne mogu da se porede. Dragojevićev zahvat je širi, nastao u jednoj jačoj kinematografiji koja je tih godina snimila i Kusturičin UNDERGROUND, a ambivija je mnogo veća jer film zadire i u prošlost sukoba i likova, ima i humora i metafore, i dodatni filmofilski sloj.
Milićev film je bare bones ratni film ambicije da "šalje poruke" i analizira prošlost, izuzev onih rudimentarnih pouka koje su svojstvene tom žanru.
Ipak, zanimljivo je da Milić iako snima film o "državi pobednici" u kojoj nema dilema ko su "dobri momci" mora ipak da ga uvije u formu istinite priče i da stavi akcenat na ljudsku dramu i pitanje opstanka. To je izgleda još od THE HURT LOCKER postao recept za snimanje ratnih filmova o "kontroverznim konfliktima". Dakle, u prvi plan se ističu ljudi a u drugi plan se gura politika i samo biće tog konflikta. Srećom, Milićevoj poetici to odgovara.
Žao mi je što mi danas nismo u stanju da snimimo ovakav film. Ipak, barem imamo LEPA SLEA kao jedan od klasika ratnog filma na globalnom nivou.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment