THE DOMINO PRINCIPLE

THE DOMINO PRINCIPLE Stanleya Kramera važi za jedan od najgorih filmova u kojima je igrao Gene Hackman i reputacija je sasvim zaslužena.

Dosta kasno u celom tom ciklusu filmova koji se bave nepoverenjem u establišment, a u kojima je Hackman ostavio dubok trag, dolazi priča o tajnoj organizaciji koja izvlači iz zatvora traumatizovanog ratnog veterana snajperistu kako bi ga uvukla u svoj plan političkog ubistva.

Stanley Kramer je ekranizovao roman Adama Kennedyja koji ga je sam adaptirao i očigledno je pokušavao svim silama da pobegne od konvencija trilera i da napravo nešto "više", verovatno koketirajući sa tada aktuelnim trendovima "političkog filma" iz Italije i Francuske i na kraju smo dobili jedno veliko Ništa u kom jedino što postoji, i nije malo, jeste sat i po vremena Hackmana koji junački apsorbuje razne gluposti i neveštine, ali ni to ne pomaže jer nas samo podseća na njegove bolje filmove.

* 1/2 / * * * *

THE IDOLMAKER

THE IDOLMAKER je neautorizovana, fikcionalizovana filmska priča o Bobu Marcucciju, rokenrol impresariju koji je pronašao Frankieja Avalona i Fabiana, dva velika i fabrikovana teen idola iz pionirskih dana rokenrola.

U ovom filmu postoje sve one tipične prepreke koje se javljaju u muzičkom i svakom drugom biopicu klasičnije holivudske provenijencije, sa tom razlikom što ovde priču gledamo iz vizure menadžera i jašemo sa njim, umesto da nam bude klasični negativac.

Ako imamo u vidu samu priču u kojoj su osnovni generatori problema u stvari mladi talenti, a glavni nosilac rešenja agent, onda bismo mogli da kažemo kako je ovo jedna cinična, izvrnuta slika sveta ili barem jedna transgresija u odnosu na pitanja sa kim gledalac treba da se identifikuje.

Ipak, fikcionalizovani Marcucci osim generalno "zlatnog srca" ipak daleko je od anđela, itekako je spreman da napravi potez iza leđa svojih klijenata i da sam proceni šta je i koliko za čije dobro. Otud film nije odbojan i ne deluje kao naručena apologija impresarija, naročito jer se kao i ta faza Marcuccijeve karijere zapravo završava porazom.

Film doduše svoj melodramski eskces izvodi u toj sceni poraza, nudeći uz poraz i naravoučenije i jaku emociju.

Ray Sharkey je izvanredan u naslovnoj ulozi, talentovani čovek koji ima sve sem harizme i izgleda, a Paul Land i Peter Gallagher su svaki na svoj način interesantni kao fikcionalizacije Avalona i Fabiana. Ne treba da čudi što je Fabian tužio producente za ogromnu sumu novca jer je Gallagher njegov lik odigrao sa dozom psihotičnosti, a autori su ga prikazali kao u potpunosti fabrikovanog izvođača koji vez velikog napora nije mogao ni da peva ni da igra, ili savlada tremu.

Ovo je prvi film Taylora Hackforda i režiran je energično sa nenametljivo ali ubedljivo rekonstruisanom epohom kojoj ne prilazi nostalgično, već naprotiv, kao nečemu savremenom što se sticajem okolnosti desilo nekoliko decenija ranije.

Tridesetak godina kasnije, MGM je razmatrao rimejk ovog filma sa Craigom Brewerom i Justinom Timberlakeom ali od toga nije bilo ništa.

Pošto je film fikcionalizacija, muzika je nova, ali u stilu Avalona i Fabiana i pisao ju je iskusni rokenrol veteran i cenjeni songwriter Jeff Barry i što se mene tiče baš je onoliko melodična i onoliko efemerna kao i njihovi hitovi.

* * * / * * * *

A COMPLETE UNKNOWN

Retko koji biografski film o muzičarima uspe da zarobi duh dela umetnika o kome govori ali A COMPLETE UNKNOWN je u tome zaista uspeo - naime, nije preterano interesantan. 

Naravno, ono što gledaoci mogu da izvuku iz filma o Bobu Dylana umnogome zavisi od toga kakav im je odnos prema njegovom radu. Ja lično prema njemu imam beskrajno poštovanje, i stvarno ne mogu da kažem da sam čuo njegovu pesmu koja nije bila odlična, ali isto tako nijedna me nije podstakla da je čujem više puta ili da slušam sledeću.

Dakle, Bob Dylan spada među muzičare koje izuzetno cenim ali isto tako čija me je harizma skroz zaobišla.

Otud, ovakav film u kom se mnogo peva i svira, i to ne samo muzika Boba Dylana nego i ono što su svirali i pevali njegovi savremenici, prijatelji i saradnici, zapravo ne nudi nešto naročito mnogo u pogledu dramskog naboja.

Jay Cocks je pisao neke od meni najdražih filmova, i kad je reč o rokenrolu, on je apsolutno merodavan kao scenarista. Ovde je on potpisan sa Mangoldom na skriptu koji adaptira knjigu o Dylanovom periodu pred prvi nastup sa električnim instrumentima. Ovo je priča o Dylanovom dolasku u Njujork, o ljubavi sa Suze Rotolo (koja se ovde iz nekog razloga zove Sylive Russo iako se sa njim pojavljuje na omotu albuma dakle mora biti Suze, i zašto to nije ostaje enigmatično jer je lik nimalo adaptiran spram uzora u stvarnosti), o odnosu sa Joan Baez, dakle značajnim muzama koje su uticale na njega, kao na muškarca i umetnika.

Mangold je snimio film koji s jedne strane jeste u duhu Dylana, te neke high class Americane iz koje je krenuo i predstavio je svetu u svakom pa i rokenrol ruhu. Dakle, ovo je holivudski biopic s tim amandmanom da ovde nema one priče o putu kroz trnje do zvezda jer je Dylan bio shvaćen odmah, voljen i željen, i sve nesporazume je na kraju rešavao u svoju korist. Dakle, ovaj film ima sve predispozicije velikog holivudskog biopica osim Američkog sna, osim autsajdera koji uprkos preprekama dostiže ogromne domete.

To filmu daje jednu snoliku atmosferu gde on u stvari hoće da nam predstavi Dylanovu mistiku, i nje ima pre svega u formi toga da je bio majstor da ne kaže ništa. Nije Joan Baez slučajno o njemu pevala "You were so good words/ And at keeping things vague". I u tom pogledu, film ne samo da je po knjizi već je baš by the book. Dylan je "vague" sa svima, i iskreno retko je sem u pesmama "great with words". U suštini sve ono što znamo u širem smislu o Dylanu, o Suze itd. dobili smo u formi kako je to opisano u "stručnoj" literaturi, kako je to opevano u njihovim pesmama i sl. dakle sve je vrlo skrupulozno.

Međutim, taj manjak drame nije doprineo atmosferičnosti, Mangold nikada ne zalazi na teren Gus Van Santa, što je možda dobro, možda i ne, ali film ima tendenciju da u ključnim momentima odigra krajnje konvencionalno. Moderan je, ali onda Mangold zakuca zaključak nekim arhaičnim amerikenom Joan Baez gde je ona nešto pogledala mnogo značajno i važno shvatila. Kad dođemo do prelomne tačke, dođe neko da nam pojasni i sl.

I to su sve legitimni zahvati u klasičnom holivudskom biopicu, ali i iziskuju malo više drame pre toga.

Svakako je fascinantno da glumci sami pevaju, i svi su u tom pogledu doneli A-game i svaka njima čast. Ed Norton kao Pete Seeger je ponovo dobio priliku da zasija i njegov dar možda nije uspeo da ga odvede do neke ravni bradpittovske moći i ugleda, što je delovalo realno, ali on je i dalje klasa za sebe. Elle Fanning je pokazala da može da odigra jednu onako "srpsku" ulogu žene kojoj je teško jer je s "teškim" čovekom u vezi i ne može sa time da se izbori. Chelametu isto svaka čast, i za pevanje i za činjenicu da ga dva sata i kusur gledamo uz relativno malo materijala da nam predoči.

A COMPLETE UNKNOWN iz svih ovih razloga nije masterpis kakvim ga predstavljaju i doživljavaju, ali opet, ovo je po svemu izuzetno ozbiljno, pedantno urađen staromodni film, svakako pravljen da bude deo boljeg dela kinoteke o značajnim ljudima i događajima.

Mangold se možda na našu sreću uzdržao od pokušaja da autorski penetrira Dylanovu ličnost. Možda je to dobar put ako imamo u vidu da je Dylan već dobio jednu veoma arty pseudo-biografsku priču. U tom smislu, ovo je priča o autorstvu, o razbijanju tabua, čak i tamo gde ih naizgled nema - recimo sukob Dylana i Seegera oko električnih instrumenata i da lie je tako odsvirana muzika folk jeste zapravo večna priča o ortodoksiji i "prodaji" koja nije samo u temelju rokenrola već pre svega američkog folka - setimo se nedavne polemike da li Beyonce može da svoje kantri pesme pusti na kantri radiju.

Ovo je možda priča koja problematizuje ortodoksiju ali sam film ipak jeste pre svega ortodoksija.

Mangold jeste snimio Dylanovu električnu svirku u Newportu ali nikada on sam nije uključio struju. Zato ovo ipak nije dovoljno za večnost, ali jeste trajni snimak po nomenklaturi Radio Beograda.

* * * / * * * *

OPAZOVANJE

Janez Burger je jedan od najuglednijih slovenačkih reditelja, ali posle nekoliko decenija u kojima se ipak nije desio neki veliki proboj u vrhunsku ligu reklo bi se da je našao mir u okvirima onoga što je regionalna sudbina tamošnjeg filma.

Da je Burger reditelj koji ima potencijala za više, pokazuje i njegov novi film OPAZOVANJE, priča koja je istovremeno i sveža i bajata, hrabra i prevaziđena, u kojoj se rizikuje i igra na sigurno, dakle sasvim sigurno nedovoljna za neki A-domet.

No, s druge strane, Burger nudi dozu estetske rigoroznosti, i stilske dogmatičnosti, da se ipak izdvoji u regionu gde discipline nema na pretek.

OPAZOVANJE je istovremeno i socijalna melodrama, i društvena kritika i triler sa elementima horora, ali od svega toga je ipak ponajviše ono prvo, pre svega kao socijalna melodrama bazirana na psihološkoj studiji tehničarke iz ljubljanske hitne pomoći koja kreće da dobija snimke prebijanja jednog čoveka kog je upravo njena ekipa zbrinula.

Ona se vezuje za tog čoveka dok leži u komi, dok istovremeno s njegovog telefona na njen stižu do tada neotkriveni delovi snimka koji su siledžije strimovale javnosti dok su ga tukle.

Uporedo sa istragom ko joj šalje snimke i obraćanjem policiji, ljudi sa snimka kreću da stradaju i umiru pod misterioznim okolnostima, i ona počinje da se plaši za sebe jer ga je gledala.

Dakle, ovo je malo Hanekeov CACHE pomešan sa socijalnim medijima i nečim što Burger najavljuje kao istinit događaj koji ga je motivisao, i na kraju ovo je čudan spoj bajatog, nagrađenog i apsolviranog sa nečim novim.

Ovo je jedan od poslednjih realizovanih scenarija Srđana Koljevića i verovatno je reč o najboljem filmu na kom se potpisao, baš zato što Burger nije išao tragom humora i neke pitke regionalne dimenzije. U tom smislu, film ima integritet.

Motivi koji mogu da budu pokrenuti samom pričom nisu razrađeni do kraja, ali neko ko može biti zadovoljan arty nagoveštajnima nečega, ipak sa ovog filma može izaći zadovoljan. Otud, premijera u Talinu jeste na neki način njegova prava mera, i kad se gleda u regionalnim okvirima ovako jasan i disciplinovan film ne može zasluživati manje od * * *

Ipak, šire gledano, ovo je samo jedno zaokruženo i zapakovano delo sa teške evropske kinematografske periferije.

SOLOS EN LA NOCHE

Borja Cobeaga je pre nekoliko godina pokušao da napravi komediju o istorijskim pregovorima ETA i španske vlade. Film NEGOCIADOR nažalost na kraju je imao samo zanimljivu premisu i ništa drugo.

SOLOS EN LA NOCHE snimio je Guillermo Rojas, sa sličnom ambicijom da kroz komediju prikaže jedan istorijski događaj. On prati jednu pustolovinu grupe sindikalnih advokata specijalizovanih za zaštitu radničkih prava, redom levičarskih aktivista, koji panično reaguju na informaciju o puču 1981. godine.

Naravno, mi znamo da je taj puč bio neuspeo da je bio zapravo skoro smešan spram događaja koji su bili pre i deo komike se crpi iz njihove panične reakcije na vest o njemu, a mi jelte imamo naknadnu pamet. Naravno, deo publike neće baš shvatiti zašto je to toliko smešno, ali će imati priliku da isprati ostataak koji je takođe komično postavljen sa junacima koji pored strahova i trauma imaju i razna komična samoviđenja, romantičke zaplete i sl.

Guillermo Rojas je bio nadomak "nečega" i taj spoj jedne opšte dramske ironije za ljubitelje i poznavaoce i jedne relativno broad komedije za sve ostale načelno je bio jako potentna zamisao. Ipak, na kraju on u ovom drugom segmentu nije otišao predaleko i film je na kraju ako išta, dobacio do toga da je simpatičan.

* * / * * * *

THE GLOBALISATION TAPES

Joshua Oppenheimer je 2003. godine, na mestu gde će napraviti svoj "zločin", u Indoneziji, vodio radionicu na kojoj su kamere podeljene radnicima sa plantaža da beleže svoju svakodnevicu i probleme i iz toga je kasnije uz njegovu pomoć kao ko-reditelja i montažera sastavljen film THE GLOBALISATION TAPES.

Ovaj dokumentarni rad od sedamdesetak minuta podeljen je na nekoliko poglavlja, i uz sirovost materijala koji su prikupili sami radnici, uz nekoliko deonica sa arhivskim materijalom i vrlo sugestivno postavljenom montažom istorijskog preseka, ponudio je začuđujuće pitku i zaokruženu sliku kolonijalne eksploatacije u Indoneziji, koja se naravno vrlo lako može shvatiti kao recept za mnoga dešavanja u svetu.

Ovo je film o neljudskim uslovima za život i rad među radnicima, na plantažama koje se šire preko svake mere održivosti, ne bi li finansirali autoritarne režime koji maltretiraju svoju populaciju ali su istovremeno potčinjeni bogatim imperijalistima, bilo da su to državni činioci ili čak samo privredni faktori.

Ako imamo u vidu inkluzivnost postupka, Oppenheimer je umnogome uspeo da artikuliše materijal skupljen na terenu u jednu dosta komunikativnu i klasičnu dokumentarnu storiju pre svega informativnog karaktera kojoj ne manjka autentičnosti.

* * * / * * * *

INHERITANCE

Phoebe Dynevor je u centru novog špijunskog filma Neila Burgera INHERITANCE. U trci sa Nolanom, Burger i dalje možda učestvuje jer ovo može da se postavi kao paralela sa TENETom ali poređenje bi ipak bilo nategnuto jer ovo nije bondovski globetrotting špijunac, iako jeste prisutan element globetrottinga.

Olen Steinhauer je potpisan kao scenarista zajedno sa Burgerom. Posle serije BERLIN STATION kojom je opravdano privukao pažnju kao scenarista, iako je prevashodno poznat kao književnik, i hrvatski zet, postao je sve aktivniji na ekranu.

Burger očigledno igra određenu ulogu u tome jer je posle produciranja filma sa Chrisom Pineom po Steinhaueru, sada ovaj i režirao.

Međutim, ako išta, ovo je iznad svega Burgerov film. Vraćajući se na HD video estetiku ranih dvehiljaditih, Burger snima propulzivan arty špijunac soderberghovskog karaktera gde zapravo nema akcije pa ni napetosti u klasičnom smislu. Fokus je licu Phoebe Dynevor koja putuje i prolazi kroz razne McGuffin situacije koje su podjednak McGuffin kao i artefakt koji pokreće radnju ali u suštini nije bitan.

Otud priča o devojci koja posle majčine smrti odlučuje da živi sa ocem a onda biva usisana u neku njegovu špijunsku intrigu, mnogo više zavisi od atmosfere i generalno "vajbovanja" na raznim nivoima nego od konsekventnog dešavanja.

Neil Burger je ipak narativno fokusiran reditelj, tako da se INHERITANCE ipak može prepričati i pratiti u klasičnom smislu, ali uspeo je da se dovoljno razlabavi u izrazu i da iskorači u taj autentičniji art postupak, koji je svakako arhaičan ali je i estetičan i nikada ne izlazi iz mode.

Otud, od senzibiliteta publike utisak i varira od * *.do * * *.

RAW COURAGE

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

COMPANION

Sigurno ste jako radoznali da saznate šta o filmu COMPANION misli scenarista filma EDERLEZI RISING.

U osnovi, drago mi je što smo pre šest-sedam godina zapravo razmišljali na način koji je bio validan i što se neka našta razmišljanja sada pojavljuju u jednom žanrovskom filmu, meni izuzetno dragog studija New Line.

New Line je studio koji je kad sam bio u povoju zaista umnogome definisao moju poetiku, i imao je jedan koherentan unutrašnji sistem u kom su razni autori maltene pravili kontinuitet kako svojih opsesija i autorskih rukopisa tako i stilskih interesovanja samog studija.

Otud me raduje da je COMPANION u izvesnom smislu produžetak jednog New Line filma koji mi se izuzetno dopao pre nekoliko godina, reč je o DON'T WORRY DARLING. Kao u slavna vremena, različiti autori (mada isti producenti) unutar istog studija polemišu i povezuju se.

U oba slučaja imamo priču o emancipaciji žene. U DON'T WORRY DARLING to je žena zarobljena u misterioznoj retro-utopiji, u COMPANIONu reč je o sexbotu koju jailbreakuje vlasnik i slučajno u njoj proizvede samostalnost i zametak ličnosti, što nju vodi na drugu putanju emancipacije.

EDERLEZI RISING je upravo priča o tome, kako je čovek svog sexbota jailbreakovao u pokušaju da od nje napravi ličnost i proizveo je posledice sa kojima se teško nosio jer su stigle kazne za sve loše čime ju je oblikovao.

Ovde imamo sličnu priču, loš lik jailbreakuje sexbota i upada u nevolje jer kad ona krene da "shvata" neke stvari, sve loše što je uradio kreće da mu se sveti.

Ima tu raznih sličnosti, recimo motiv samoubistva robota zbog osećaja vezanosti za čoveka koji ga "voli", raznih elemenata tehnološkog interfejsa i niza detalja. Ipak, ne bih išao toliko daleko da je Drew Hancock zaista gledao EDERLEZI RISING pa iz njega razvio COMPANION. Moguće je samo da smo o nekim stvarima slično razmišljali.

Osnovna razlika je u tome što COMPANION nije priča u čijem je centru odnos čoveka i mašine, nije isključivo priča o tome kako je robot naučio zašto ljudi plaču, mada jeste i to. COMPANION je pre svega jedan neo noir sa fatalnom ženom koja je robot.

Ideja klasičnih noir priča sa robotima kao junacima prisutna je u SF literaturi ili stripovima kao što je HARD BOILED Geoffa Darrowa, međutim ovde imamo dahlovsku postavku o fatalnoj ženi i glupom muškarcu koja karakteriše taj kanonski neo noir devedesetih.

Naravno, uvođenje tehnološkog novuma omogućuje da glavni podstrekač transgresije bude mušakarac, ali Drew Hancock zatim otvara i razrađuje pitanje može li AI pokretati fatalnu ženu u noir maniru.

I moglo bi se reći da može, pa je otud film oslonjen na neke veoma klasične postavke tvrdokuvanog krimića, sa tim dopunskim elementom SFa, androida i tehnološke pismenosti gde je u EDERLEZIJU "glupi" muškarac tehnofobičan, a ovde je previše tehnofilan za svoje dobro. Isto tako neočekivana ispoljavanja emancipacije proističu iz različitih vidova manipulacije - u EDERLEZIJU junak stekne utisak da bi sexbot uz neke korekcije mogao biti prava zamena za biološku osobu dočim u COMPANIONu, pomisli da se mašina za eros i povezivanje može iskoristiti kao mašina za ubijanje.

U tom pogledu, preplitanje erosa i zločina, ironije, tehnosocijalne satire i noira nudi jedno suptilno preispitivanje aktuelnog trenutka, upakovano u dinamičan neo noir horor koji je estetizovan, dinamičan i zabavan.

Drew Hancock je stvari valjano postavio i nadalje je rediteljski imao lak zadatak jer je stvar dobro pokrenuta na papiru, on je složeniji, zreliji, sofisticiraniji, dizajniraniji. Međutim, dok je DON'T WORRY DARLING kraj jednog žanrovskog puta, COMPANION je njegov početak jer pokazuje kako se može snimiti film koji nije samo o AI, već i o tome kako se taj motiv može nepretenciozno uplesti u priču čija je suština nešto drugo, pre svega pitanje identiteta i manipulacije, a sličan način kao što je HER pre svega ljubavni film u kom je partner sticajem okolnosti mašina.

Otud, pre svega mi je drago da smo sa filmom EDERLEZI RISING blagovremeno uspeli da se uključimo u ovaj dijalog.

* * * 1/2 / * * * *

END OF THE ROAD

END OF THE ROAD je B-rad sa Netflixa u kom se kao jedan od scenarista zapljunuo Rubenov čuveni saradnik David Loughery a režirala je Millicent Shelton, veoma aktivna televizijska rediteljka.

Queen Latifah i Ludacris igraju brata i sestru koji se sa decom sele iz Los Anđelesa u Hjuston a Beau Bridges igra korumpiranog šerifa iz Arizone koji krene da im rade o glavi, kada se posle nekog zamešateljstva kod njih nađe torba puna novca koju je on želeo za sebe.

Millicent Shelton je dovoljno efikasna da sa ovakvom podelom ne može mnogo skrenuti s puta.

U principu, END OF THE ROAD se kreće utabanim stazama za ovu vrstu filma, a snaga mu svakako leži više u solidno postavljenoj dinamici porodice u centru priče, mnogo pre nego u dosta konvencionalnoj mehanici suspensea koju Sheltonka zarađuje sa dozom stila, ali bez iskoračenja u neko vrhunsko ostvarenje.

Srećom, film je dinamičan i scene akcije i nasilja su dovoljno krvave da se END OF THE ROAD kudikamo izdvoji. I u tom pogledu, ovo je uspeo i dobro izveden produkt koji je kao film mogao biti još bolji, slojevitiji i napetiji, no i ovakav kakav je, može se podneti sa određenom dozom radoznalosti.

* * / * * * *

L'AMOUR OUF

Ne mislim da je učešće filma L'AMOUR OUF u Kanu bilo neprikladno. Reč je o francuskom blokbasteru koji je francuski u najboljem smislu te reči.

Dakle, ima visok budžet i dvoipočasovni format svojstven blokbastera, ali umesto neke superherojske IP senzacije, reč je o ljubavnom filmu oslonjenom na gangsterski film i visoku estetizaciju koja uzima dosta rešenja svojstvenih arty filmu iako samo delo izrazito nije arty.

Dakle, da, ovo nije art film, nije nikakav umetnički proboj u bilo kom smeru, nije deo istog dijaloga kao EMILIA PEREZ ili ANORA, sa kojima je podelio selekciju. Međutim, jeste delo autora koji je informisan o tokovima koji su iznedrili navedene filmove, koji dolazi iz miljea u kom pokazuje da zna o čemu je reč ali bira da snimi jedan srčan komercijalni ljubavni film sa elementima gangsterskog, sve žanrove koji su baš kvintesencijalno francuski.

U tom smislu, izuzetno je važno da je ovaj dosta skup francuski film, sa skupim needle dropovima, sa nizom spektakularnih sekvenci uspeo da postigne očekivani uspeh na francuskim blagajna.

Film prati ljubavnu priču fine devojčice i malog mangupa od srednje škole gde se upoznaju pa do kraja mladosti kada sve doživljava svoj klimaks.

Gilles Lelouche je pokazao da ume da prilaže tvrd kriminalni milje u filmu BAC NORD a i da inscenira obračun, i od toga ne beži ni ovde, međutim, nije ovo primarno krimić ili čak ni triler. Ljubavna priča je u prvom planu i junake igraju dve generacije glumaca, gde najzahteviniji deo kada su odrasli preuzimaju Adele Exarhopoulos i Francois Civil.

Adele je očekivano energična i snalazi se u kompleksnoj ulozi žene privučene lepoti i zločinu u genetovskom smislu, a Civil donosi pravi spoj koji čini romantičnog antiheroja belmondovskog tipa.

Gilles Lelouche namerno pravi jednu veliku gotovo opersku strukturu. I ovde nije pitanje da li je film moga biti kraći jer ovde trajanje nije pitanje izvedbe. Izvedba je energična i propulzivna. U tom smislu, dva i po sata trajanja za ovu jednostavnu, arhetipsku priču o pravoj devojci i pogrešnom momku je prosto stvar odluke i ona se isplatila.

Ulazak u diskusiju da li forma podržava sadržaj, da li ovo treba ovako da se radi i sl. potpuno je pogrešan. Osnovno je pitanje, da li je ovo što je Lelouche snimio uspelo da ubedi gledaoca.

Mene jeste. Uživao sam u često sapunskim uživanjima kojima nas je on ovde prepuštao. Ovo nije EMILIA PEREZ, nema ovde te slojevitosti, ali ima antologijskih scena kao recimo jedno vrlo uspelo "prepoznavanje po ožiljcima" u ordinaciji hitne pomoći, kao i istovremeno srdačni ali i ironični hepiend.

Da li je L'AMOUR OUF film nastao iz dobrog ukusa, možemo da diskutujemo, ali to suštinski nije ni bitno jer je prosto dobar.

Ne bih imao primedbe na mnoge filmove tog tipa, da su ispali dobri.

Otud, možda L'AMOUR OUF zli jezici mogu nazvati ZABORAVLJENIMA koje nije režirao moron, ali u tom poređenju nije problem u ZABORAVLJENIMA nego u moronu.

Gilles Lelouche nije moron, iako se sasvim sigurno barem jednim delom napajao na istom izvoru kao reditelj ZABORAVLJENIH, pre svega na francuskom neobaroku, recimo ranom i jedinom suštinskom dobrom Beineixu.

Prestar sam da mogu da procenim koji su kapaciteti L'AMOUR OUF da bude bitan francuski film na način na koji je nama mogao da bude rani Beineix, niti znam da li filmska kultura na taj način postoji. Prosto ovo je gateway movie a ja sam svoje kapije prošao i zato je njegov krajnji efekat pitanje za klince ne za mene.

No, ono što ja vidim jeste da je nova generacija dobila nešto što je možda DIVA bila za nas.

* * * 1/2 / * * * *

FLIGHT RISK

FLIGHT RISK odmah da se razumemo, nije ono što očekujemo od Mela Gibsona kao reditelja jer se umnogome odvaja od njegovog kanona (u koji izvesno ne računamo debitantsku režiju, zar ne?) i nije spektakl, nije istorijska rekonstrukcija, nije kontroverzna tema i postupak.

Potpuno je prihvatljivo reći da Mel Gibson nije bio potreban ovom filmu, i da ovaj film nije bio potreban njemu.

Ipak, to ne čini FLIGHT RISK manje autorskim radom, samo na jednom drugom nivou.

Reč je o niskobudžetnom filmu koji je izašao u bioskope, a rekao bih da je snimljen u uslovima (barem u onom below the line aspektu) u kojima nastaju DTV radovi. U osnovi to je high concept čiji je ključ na papiru u scenariju - napeta klaustrofobična priče sa tri junaka zatvorena u kabini malog klipnog aviona za lokalne letove na Aljasci.

Međutim, bez Mela ovaj film ne bi bio ovakav kakav je. Pre svega, Mel u njega unosi jednu intenzivnu dozu crnog humora koju su uvek nosili njegovi uspešni glumački filmovi, naročito u žanru krimića. Ono što sam recimo vrlo jasno mogao da pročitam kao nasledan smisao za crni humor u izvanrednom debitantskom filmu njegovog sina Louieja HAPPY HUNTING, ovde sprovodi i sam Mel.

Film je izuzetno duhovit i to onaj način na koji je i Riggs umeo da zabavi.

Zatim, film je izuzetno visceralan, energičan i propulzivan. Nudi 86 minuta krtine i kad krene ne propušta. I Mel ne prepušta ništa slučaju, a još manje nemaštovitosti.

Počev od prve scene na zemlji, u motelskoj sobi u kojoj se krije mafijaški računovođa u kojoj tokom upada policije "igraju" pokvarena mikrovalna pećnica, jelen koji luta oko zgrade, vidi se da Mel želi da napravi film sa visokim nivoom angažmana u kadru, da je ovo jedna igra sa visokim nivoom animacije.

Kada se stvar smesti u avion i kad zaigra Wahlberg, tu je jasna hemija ne samo među likovima gde se prepliću screwball i suspense, gde seksualna tenzija izlazi sa stranica teoretičarskih razmatranja na sam ekran i ono što ljudi rade i govore.

Wahlberg i Gibson ovde nisu snimili ništa slabije od Manna i Cruisea onomad samo što nisu imali sreću da im se svi sagnu kao što su ovima onomad. Štaviše, meni je FLIGHT RISK u tome što je apsolutno nepretenciozan a pritom do te mere intenzivan, umnogome i uspelija "vežba" od COLLATERALa.

E sad, ideologija je htela da Gibson dođe do ovog projekta koji najverovatnije u nekim boljim okolnostima ne bi radio. Fincher i Mann su sebi dozvolili PANIC ROOM i COLLATERAL na vrhuncu kao odmorište do većih projekata i pokaznu vežbu kako i oni umeju da se snađu u skromnim uslovima. U izvesnom smislu, kod Finchera i Manna ovo je bio neki perverzni showcase u kom oni sa velikim zvezdama snimaju film kakav inače rade "debitanti" u sklopu nekakve konfirmacije. Paradoksalno, u slučaju Finchera PANIC ROOM je bio film posle kog je on prestao da me zanima i posle kog nije snimio ništa što me je istinski zanimalo i čega se sećam. U slučaju Manna, posledice nisu bile tako pogubne a i COLLATERAL je bolji od PANIC ROOMa ali ostavio me je ravnodušnim na sličan način.

Kod Gibsona međutim, ovo nije ta vrsta perverzije gde se on između dva spektakla vraća "korenima" jer ovo i nisu njegovi koreni. Njegovi koreni su nešto drugo. Međutim, u domenu "debitantskog showcase filma", FLIGHT RISK je meni u odnosu na PANIC ROOM i COLLATERAL "obećao" mnogo uzbudljivijeg reditelja debitanta, pokazao je veću energiju, "glad" i autorski pečat.

Energija ovog filma je zarazna i svaki pokušaj da se on sad nešto sagledava iz aspekta sitnog realizma ili postavljanja u širi kontekst Melove karijere je besmislena. Ovo je u stvari neverovatno pošteno urađen posao u produkcionim uslovima kakve Mel nikada nije imao, za 22 dana snimanja, i samo sa Marky Markom kao garancijom da će se ići u bioskope.

Šta je Mel ovim obezbedio, da ne kažem "kupio", zaista ne znam, ali solidan bioskopski rezultat ovog filma i njegova ukupna kompetencija možda jesu neki sistematski pregled kojim on eto dokazuje da i dalje može.

Za čoveka blizu sedamdesete godine života da snimi film koji je ovako "gladan" nije uopšte mala stvar.

Svako ko to ne prepozna u FLIGHT RISKu zalutao je u bioskop, dopadao vam se on ili ne.

* * * / * * * *

BETTER MAN

U principu, ne možemo smatrati Liama Gallaghera i Robbieja Williamsa istinskim takmacima iz devedesetih jer su se bavili suštinski ipak različitim vrstama muzike, i u pogledu pristupa, i u pogledu odnosa prema izrazu, čak i kada su im pesme zvučale slično, ili kada su se borili za istu top listu ili istu ženu.

Pa ipak 2024. Liam Gallagher pravi otužni comeback svog starog benda a Robbie nastupa sa igranim biopicom BETTER MAN, kojim suštinski ne samo da ništa ne zaključuje već bih pre rekao započinje jednu novu eru dominacije kako britanskom tako i globalnom estradom.

U filmu vidimo Williamsa kao velikog obožavaoca Franka Sinatre, Dina Martina i Sammy Davisa. On ipak nije nikada postigao taj crossover iz muzike na film, nije zapravo pokorio ni ono najosetljivije tržište za britanske izvođače, a to je Amerika. U tom dvoboju, izgubio je od Justina Timberlakea koji je 2006. zadao završni udarac, možda i coup de grace svojim maestralnim albumom i već tada zalaufanom filmskom karijerom.

Ipak, i Justin 2024. dočekuje kao relikt prošle ere, nedovoljan feminista, kom i filmski angažmani i muzički uspesi ne dolaze kao pre, tako da je u pogledu coolnessa i njega Robbie pomeo filmom BETTER MAN.

Gledali smo mnoge kreativne mjuzikle o poznatim muzičarima. John Ridley je imao biopic Jimi Hendrixa bez njegovih najpoznatijih pesama. Todd Haynes je snimio SUPERSTAR: THE KAREN CARPENTER STORY kao stop-motion animaciju sa barbikama, a kasnije i film o Dylanu gde ga igra više glumaca.

Dexter Fletcher i Matthew Vaughn su snimili ROCKETMAN kao visokoestetizovanu biografsku fantaziju o Elton Johnu koja je njegovom životu ali pre svega njegovom radu dala jednu osvežavajuću dimenziju, odstupajući od tipične forme jukebox mjuzikla.

Znači, svašta smo imali priliku da vidimo ali BETTER MAN je ipak nešto potpuno novo - ovde Robbie Williams ima lik majmuna.

Dakle, odmah se reditelj Michael Gracey opredelio za nešto što će film učiniti ili genijalnim ili potpuno debilnim, i što se mene tiče, spadam u red onih kojima je ovo genijalno rešenje.

Ono je znakovito na masi nivoa, pre svega zato što se bavi tom nesputanom animalnom energijom nekoga ko još uvek nije postao čovek, a ne može ni da postane jer je u svakom razvoju stao kad je postao poznat, sa petnaest godina.

Isto tako bavi se tim osećajem neadekvatnosti koji prati Williamsa u samoviđenju celoga života ali se bavi i tom nelagodom kod same publike koja dva sata realno prati majmuna u ulozi čoveka, u priči o ljudima i njihovom životu u svetu globalnog šoubiznisa u koji se ipak ne može sasvim pobeći kad si iz siromašnog engleskog gradića.

To rešenje je maštovito, radikalno, znakovito, i što je najvažnije od svega, u stanju je da proizvede emociju u svim ključnim momentima. Robbiejevi odnosi sa bakom, Nicole Appleton i ocem rezultiraju emotivnim scenama kroz koje nas kao naš glavni junak provodi taj majmun, u krajnjem stadijumu evolucije pred nastanak pračoveka.

Dakle, da, možda je to i cop out, možda je to sve nebuloza, ta škola mišljenja neće pogrešiti, odmah da naglasim, ali kroz ovaj postupak Gracey i kroz njega Williams grade jedan umetnički stav kojim ovo jeste jukebox mjuzikl i biopic koji rekapitulira jednu fazu života zvezde ali je isto tako i aktivni činilac njegove sadašnje i buduće karijere. U tom smislu ovo jeste biopic ali jeste i rokenrol film od one vrste koja služi da kroz formu bioskopskog nastupa u izvesnom smislu reinventuje ili dopuni imidž neke zvezde.

Williams je svoju karijeru uvek vešto nadograđivao vrhunskom video produkcijom. U izvesnom smislu, mogu reći da sam njegov fan, ali ne svega i ne svakog pristupa kome je prilazio (recimo njegov pokušaj da bude Britpop mi je smetao mnogo više ideološki) no mislim da će se čak i hardkor fanovi složiti da je video integralni deo onoga što čini Williamsa zvezdom. To ne umanjuje značaj njegovih pesama koje su postale deo ne samo pop kanona već čak i običaja iz svakodnevice poput pevanja pesme ANGELS na sahranama. Međutim, pored muzike, video ostaje nešto po čemu ga identifikujemo a sada to još i više postaje film.

Ono što je paradoksalno jedini nedostatak filma jeste sama Robbiejeva životna priča koja - nezavisno od toga da li je znate ili ne - zapravo jeste vrlo prepoznatljiva, kreće se tipskim putanjama uspona, pada skrivenog usponom i pada koji postaje očigledan a zatim i ponovnim usponom. Ali, to je uslovnost biopica.

No, način na koji Gracey to pravi je zaista nesvakidašnji. On ima iskustvo u VFXu, muzičkim videima i snimio je jedan high budget mjuzikl, pa ipak ništa nas ne može sprečiti za način ekspresije koji je pripremio za ovaj film i opet njegovu višeslojnost gde odlazi korak dalje a uzima u obzir celokupan vizuelni žargon koji je Williams već ostavio iza sebe.

Ima nekih scena koje su same po sebi spektakl, poput numere ROCK DJ na trgu u Londonu ili nastupa na Knebworthu koji je inače sniman u Srbiji. A one nisu jedine, možda je scena autodestruktivnog osamostaljenja posle izlaska iz Take That meni i najdraža, iako je daleko od toga da je potcenjena.

U svakom pogledu ovaj film je jedan izuzetan artefakt. Odziv publike je bio manji nego što film zaslužuje, a u Americi ga je - u skladu sa time da tamo Williams ne znači mnogo - distribuirao Saban koji, istini za volju, u bioskopima najčešće nastupa s nekim "tehničkim distribucijama": Otud, oko ovog filma je pogrešno uopšte diskutovati u tipičnim dihotomijama - hit ili promašaj - ovo je očigledno napravljeno za večnost, za istoriju i film će živeti a samim tim na duže staze i zarađivati.

Samo da je ovaj film snimio, Robbie Williams bi ušao u istoriju. Pošto nije, ovaj film praktično otvara mogućnost da se još mnogo poglavlja tek napiše.

* * * 1/2 / * * * *

ANOTHER DAY IN PARADISE

Larry Clark je u filmu ANOTHER DAY IN PARADISE iskoračio iz svoje zone komfora i preduzeo je snimanje filma koji ipak podrazumeva da autor zna da režira. Na tom zadatku, Clark se snašao pre svega zbog toga što je James Woods preuzeo inicijativu i od uloge olinjalog lopova napravio jak noseći stub filma.

Ovo je priča o par mladih džankija koji se upetljaju sa olinjalim lopovom i njegovom podjednako olinjalom ženskom negde na Srednjem Zapadu tokom sedamdesetih i idu iz akcije u akciju, usput naravno erodirajući kao ličnosti, i posmatrajući svoj hepiend u formi pakla u kome dvoje njihovih zaštitnika žive.

Melanie Griffith odlično prati Woodsa kao njegova partnerka i jako dobro odmerava svoju reakciju na njegovu akciju, tako da je pravo uživanje gledati dvoje ipak već i tada veterana koji su još uvek u prajmu.

Vincent Kartheiser je filmičan u glavnoj ulozi, ali on ipak nije glumački mnogo iznad nekog momka kog Clark gusvansantovski fetišizuje.

E sad, Gus Van Sant je ako išta, majstor zanata. Larry nije, i u par scena se baš vidi da je klimav. Međutim, na kraju uspeva da se izvuče jer njegovo beleženja tela u nekim raznim vrtloženjima ipak nije toliko daleko od visceralnosti koju nosi krimić.

Muzika u filmu je raskošan izbor crnačke ali i singer songwriterske pesme šezdesetih i sedamdesetih i zanimljivo je kako Larry Clark ne pravi big deal od epohe. U stvari, na samom gledaocu je odradi gde se tačno na toj skali zbiva ovaj film.

ANOTHER DAY IN PARADISE je mogao biti samo još jedan neo noir, čak možda manje vešt od onih najboljih, ali uspeo je da bude nešto mnogo više, baš zahvaljujući Woodsu i naravno Melanie.

* * * / * * * *

THE GAMBLER

Reprizirao sam THE GAMBLER Karela Reisza i iznova se uverio koliko je rimejk Ruperta Wyatta superioran rad. Može se reći da u izvesnom smislu, Wyatt čak kao da uzima da reši probleme prvog filmu usput naravno obavljajući primarni zadatak - a to je pričanje priče.

Tako Wyatt uspeva ono što Toback i Reisz samo nagoveštavaju, a to su likovi zelenaša i bookieja koji imaju neku svoju filozofiju i razlikuju se od tipičnih likova tog tipa.

Isto tako glavni junak je ubedljiviji i interesantniji kod Wyatta, a da paradoks bude veći i James Caan je dovoljno antiakademski nabaždaren da prosto nije uverljiviji kao profesor od Marky Marka.

O vizuelnoj disciplini, izrazu, dizajnu, preciznosti, o celokupnoj rigoroznoj izvedbi, ne treba ni trošiti.

U određenom smislu, posle Audiarda i FINGERSa nije ni neobično da Tobackov rad bolje izgleda kada se propusti kroz filter drugih autora.

Ono gde THE GAMBLER zaslužuje pažnju jeste Reiszov pokušaj da pomiri gotovo francuski nemar prema formi sa nečim što u suštini iziskuje neku vrstu noir žanrovske discipline. Taj brak između tropey situacija i pokušaja da se kroz drugačiji ritam nekako prevaziđu ne funkcioniše savršeno, ali film ima dovoljno zanimljivih elemenata da ga danas ipak gledamo i uvažavamo iako zapravo nije dobar.

Dok je Wyattov film zakovao sve što je pokušao, Reiszov je pre svega vredan kao pokušaj, dok mu je rezultat kao novom filmu bliži * * nego * * *, koliko dobija kao stari film kom praštamo što nije baš skroz uspeo.

GIRLS OF THE WHITE ORCHID

GIRLS OF THE WHITE ORCHID Jonathana Kaplana je izuzetno zanimljiv televizijski film iz 1983. u kom je ponovo uspeo da postigne film look.

Glumačku podelu predvodi Jennifer Jason Leigh koja je oduvek bila izuzetna glumica i bez problema izdiže materijal na jedan viši nivo, iako mu okvir nije bio slab ni bez nje. Međutim, s njenom igrom, sve odlazi klasu iznad.

Priča prati fenomen belih party girls koji je poznat u Japanu. Imamo takav storyline recimo i u seriji TOKYO VICE, dakle to su devojke sa Zapada koje služe kao gejše bogatim Japancima koji sebi žele da priušte malo egzotičnog luksuza.

U taj biznis su uključene jakuze i u Kaplanovom filmu imamo dosta jasnu, kulturno nimalo senzitivnu postavku u kojoj su devojke praktično primorane i da se prostituišu. TOKYO VICE, što je znak vremena, ne ide tako daleko, mada naravno jasno je da eros ima veliku ulogu u toj profesiji. Ovde pak nema dilema, ulazak u party girl je svet tamnog vilajeta u kom je svaki izbor pogrešan, i jakuze su predvidele sve eventualnosti.

Verujem da je GIRLS OF THE WHITE ORCHID sa svojom pričom o naivnoj devojci koja je pošla u Japan da peva, i njenom momku koji se demobiliše iz vazduhoplovstva da bi je zaprosio a potom dolazi za njom da je spase, u svoje vreme veoma dobro komunicirala sa frustracijama reganističke Amerike zbog rastućeg deficita sa Japanom u industriji kućne tehnike i automobila.

Krajem osamdesetih, tema japanskog izazova Americi već je bila apsorbovana do tačke da je Holivud snimao i filmove o zločinima nad nedužnim Azijatama koji proističu iz ekonomske frustracije.

U tom smislu, ovo je uvodni kulturni artefakt gde Japanci atakuju na seksualnost nevinih belih žena koje ni ne slute šta ih čeka u primitivnom dalekoističnom ambijentu gde i pozitivni junak ima jednu primitivnu hipertrofiranu moralnost.

Kaplan ovde u pojedinim deonicima postiže svoju prepoznatljivu sirovost ali se više kreće konvencionalnijim prostorima, pre svega u ambijentu japanskog kluba koji je uverljiv ali nije izazovan. Međutim, kad god situacija dozvoli, Kaplan radi ono što najbolje zna a to je dodavanje doze naturalizma u povišeni realizam kao i doze brutalnosti.

Naročito bih istakao efektnost samoubistva iskoračenjem pred kamion u Osaki, kao jednu od scena gde je Kaplan "svoj na svome".

Jedan od aspekata gde je Jennifer Jason Leigh pomogla materijalu jeste uvodni deo filma u kome publika realno "čeka" da krene priča sa Japanom, i gde bi slabija glumica učinila taj deo redundantnim i nekom napornom "obaveznom figurom".

Iz svih ovih razloga, GIRLS OF THE WHITE ORCHID pre funkcioniše kao jedan solidan američki triler smešten u Japanu, nego kao televizijski film jer tu formu postupkom ostavlja iza sebe.

BLAXPLOITALIAN

Fred Kudjo Kuwornu režirao je dokumentarni film BLAXPLOITALIAN koji je nažalost najbolji u naslovu a sve posle toga u njemu je propast.

Za razliku od nekih sličnih televizuelnih dokumentaraca o prisustvu crnaca u nekim formama filma, kao što je recimo bio vrlo solidni HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR, Kudjo Kuwornu uspeva da uradi sve pogrešno, a da mu film i dalje na nivou nekog rudimentarnog dokumenta ostane koristan.

Dakle, o nekoj estetici se ne može govoriti. Ovde ima neke arhive, ne baš vrhunske, i imamo talking heads sagovornike. Sama priča nije baš istorijski sagledana po dubini, da ne kažem nije kompletistička kako bih ja voleo nego je tako malo lapidarna, ali opet i dalje je dosta zanimljiva jer ima interesantnih detalja o raznim glumcima crne boje kože koji su zauzeli mesto na ekranu u italijanskom filmu.

Međutim, okvir toga je Kudjo Kuwornuova otužna naracija u kojoj kao pokušava da bude "ličan" u maniru modernih dokumentaraca ali na kraju je samo lažan, pa i kontradiktoran u nekim stvarima, plus na sve to ima i neki diversity angažman gde na kraju grupa nekih anonimusa koji se bave glumom u Italiji kukaju kako su typecastovani i vrte se sa tom mišlju u krug.

Sat vremena je kratko da bi se obradila priča o crncima u italijanskom filmu jer to ne obuhvata sam ljude iz kolonija, migrante već i afroameričke expate koji su ovako ili onako stigli u Italiju, a da ne govorimo o Blaxploitation glumcima koji su bili deo italijanske produkcije koja je ciljala da simulira američku radi globalne prodaje.

To sve nije sistematski obrađeno.

Zato je sat vremena i predugo za ovakvog morona.

* 1/2 / * * * *

CHOKE CANYON

Charles Bail, nekadašnji kaskader koji je postao reditelj i istakao se mahom u blaxploitationu, snimio je 1986. godine šašav SF akcijaš CHOKE CANYON u produkciji legendarnog majstora exploitationa Ovidio G. Assonitisa.

Ovidio je skupio interesantnu ekipu, film je slikao Dante Spinotti a aerial stuntove koji su zaista spektakularni je radio legendarni Richard Holley, koji je poginuo putujući na set RUNAWAY TRAINa u četrdesetoj godini, pre izlaska ovog filma.

Holley je zaista doneo dimenziju više ovom filmu, prevodeći ga iz namere da se pretvori u jednu needhamovsku extravaganzu u nešto više, odnosno u film u kome postoje stuntovi zbog kojih ga vredi videti.

Završnica u kojoj se jure helikopter i avion dvokrilac je zaista jedinstven spektakl urađen u vreme pre CGI i u njoj Bail otplaćuje svoj honorar u celosti.

Ostatak filma je malo needhamovski a malo spielbergovski, i glavni junak je samostalni naučnik, ali i čovek od akcije koji prava jako važan, revolucionarni eksperiment na imanju koje želi da uzurpira lokalna nuklearna elektrana i odlaže otpad a on im to ne da.

Ispostavlja se da su se energetičari namerili na ekologa i naučnika koji je pored toga i superheroj, i uprkos tome što Charles Bail ne čini ništa preterano ozbiljno da nas ubedi u tu premisu, film prosto prođe u tom solidnom kolažnom exploitation gasu, a Stephen Collins kao glavni junak i Lance Henriksen kao najpodliji birokrata i sporedni negativac donose sasvim dovoljno u svoje uloge.

* * / * * * *

WEREWOLVES

WEREWOLVES Stevena C. Millera je zamišljen kao PURGE sa vukodlacima, i u suštini ta zamisao nije loša jer zapravo sa njom neka PURGEolika tvorevina dobija dodatnu logiku.

Ipak, onogde film pada jeste mešavina nekih nepotrebno spojenih stvari - u suštini home invasion situacije u kojoj Ilfenesh Hadera brani dom i neke zgode u vojno-naučnom institutu gde se njen dever zadrži pa žuri kući da spase obudovelu snaju.

Taj mehanizam dovodi do nekih nepotrebnih paralelnih radnji različitih intenziteta, relativno nespojivog ritma, i čini da film deluje napabirčeno.

Miller je u svom prethodnom filmu pokazao izuzetan napredak, i sad se nažalost vratio manje vrednom na mah postavljenom DTVu više produkcione klase koji možda i dođe do bioskopa ali nije vredan bioskopske karte.

Frank Grillo igra glavnu ulogu, i on sam po sebi nije loš, ali prosto nije ni dovoljno dobar da ne dosadi, a dosadio je odavno. Ilfenesh Hadera je mogla svakako postići više da joj je pružena veća prilika, i ona je tipičan primer glumice koja je daleko iznad materijala koji ovde igra.

* * / * * * *

DANGEROUS PASSION

DANGEROUS PASSION pisao je Brian Taggert, iskusan žanrovski profesionalac, režirao je Michael Miller, takođe čovek sa iskustvom, producent je John Davis - vrhunska faca, a u glavnim ulogama je trijumvirat sjajnih afroameričkih glumaca - Carl Weathers, Billy Dee Williams i Michael Beach.

Uprkos svemu tome, DANGEROUS PASSION je danas prilično zaboravljen, rekao bih opskuran televizijski film u kom Weathers igra bodigarda mafijaškog bosa kog igra Williams, i bavi se ljubavnim trouglom sa bosovom ženskom.

I to je manje-više sve što ima da se kaže. Nadalje nema ni strasti, ni ubedljive ljubavne priče, ni napetosti.

DANGEROUS PASSION je na kraju ispao jedno ogromno Ništa u odnosu na potencijal ispred kamere, pa i u odnosu na onaj iza.

HOMESTEAD

Angel Studios je iznenađujuće dobro prošao u bioskopima sa filmom HOMESTEAD koji je koncipiran kao bioskopski uvod u televizijsku seriju.

Dakle, od publike se očekivalo da ode u bioskop a onda ode kući i na appu nastavi da gleda seriju.

Jason Ross je napisao sad već seriju romana o prepperima koji dočekuju relativno spremno društveni kolaps koji nastupa usled terorističkog napada nuklearnom bombom na SAD. Ben Kasica je kreator serije zajedno sa njim.

Premisa je jednostavna. Nuklearna glava je aktivirana u okolini Los Anđelesa, nastupa kriza, nestanak struje, haos, vlada nije spremna da isprati izazove, čovek čoveku postaje vuk, a Neal McDonaugh igra bogataša koji je dobrohotni prepper i eto spremio je svoj bogati ranč da bude utočište za njegove prijatelje.

Obezbeđenje pojačava alteregom pisca Jason Rossa, bivšeg vojnog specijalca i njegovom ekipom private contractora, ali onda krenu konflikti koji nisu baš čist vestern o odbrani ugroženog imanja i ljudi koji na njemu žive, već malo kreće da se širi u televizijskom pogledu prema nekim ne preterano zanimljivim likovima.

Dakle, HOMESTEAD strukturalno nije ubedljiv backdoor pilot gde iz filma ili TV filma proističe serija, a nažalost ni ovo što sam video od serije nije naročito dobro, osim što uspeva da dostigne taj neki polish solidne network serije.

HOMESTEAD nažalost na kraju ostaje nedorečen na sličan način kao druge faith-based franšize koje žele da spoje religiju i repertoarski film, s tom razlikom što je pedantnije urađen u tehničkom pogledu, i što mu zapravo verska komponenta deluje nakalemljeno.

Naime, ovde je ipak osnov u jednom tvrdom desnom stavu i survivalismu, mnogo pre nego u religiji, i ona je u sušini nevešto nadograđena kako bi ispoštovala Angel Studios i njihov value-based koncept.

No, ovde se publika odazvala na film i donela mu više nego solidan box-office, što pokazuje da ima mesta i dalje za žanrovski film namenjen desnoj i religioznoj publici, ukoliko je distributivna mreža prava i kredibilna.

* 1/2 / * * * *

DARK MATCH

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *