COMPANION

Sigurno ste jako radoznali da saznate šta o filmu COMPANION misli scenarista filma EDERLEZI RISING.

U osnovi, drago mi je što smo pre šest-sedam godina zapravo razmišljali na način koji je bio validan i što se neka našta razmišljanja sada pojavljuju u jednom žanrovskom filmu, meni izuzetno dragog studija New Line.

New Line je studio koji je kad sam bio u povoju zaista umnogome definisao moju poetiku, i imao je jedan koherentan unutrašnji sistem u kom su razni autori maltene pravili kontinuitet kako svojih opsesija i autorskih rukopisa tako i stilskih interesovanja samog studija.

Otud me raduje da je COMPANION u izvesnom smislu produžetak jednog New Line filma koji mi se izuzetno dopao pre nekoliko godina, reč je o DON'T WORRY DARLING. Kao u slavna vremena, različiti autori (mada isti producenti) unutar istog studija polemišu i povezuju se.

U oba slučaja imamo priču o emancipaciji žene. U DON'T WORRY DARLING to je žena zarobljena u misterioznoj retro-utopiji, u COMPANIONu reč je o sexbotu koju jailbreakuje vlasnik i slučajno u njoj proizvede samostalnost i zametak ličnosti, što nju vodi na drugu putanju emancipacije.

EDERLEZI RISING je upravo priča o tome, kako je čovek svog sexbota jailbreakovao u pokušaju da od nje napravi ličnost i proizveo je posledice sa kojima se teško nosio jer su stigle kazne za sve loše čime ju je oblikovao.

Ovde imamo sličnu priču, loš lik jailbreakuje sexbota i upada u nevolje jer kad ona krene da "shvata" neke stvari, sve loše što je uradio kreće da mu se sveti.

Ima tu raznih sličnosti, recimo motiv samoubistva robota zbog osećaja vezanosti za čoveka koji ga "voli", raznih elemenata tehnološkog interfejsa i niza detalja. Ipak, ne bih išao toliko daleko da je Drew Hancock zaista gledao EDERLEZI RISING pa iz njega razvio COMPANION. Moguće je samo da smo o nekim stvarima slično razmišljali.

Osnovna razlika je u tome što COMPANION nije priča u čijem je centru odnos čoveka i mašine, nije isključivo priča o tome kako je robot naučio zašto ljudi plaču, mada jeste i to. COMPANION je pre svega jedan neo noir sa fatalnom ženom koja je robot.

Ideja klasičnih noir priča sa robotima kao junacima prisutna je u SF literaturi ili stripovima kao što je HARD BOILED Geoffa Darrowa, međutim ovde imamo dahlovsku postavku o fatalnoj ženi i glupom muškarcu koja karakteriše taj kanonski neo noir devedesetih.

Naravno, uvođenje tehnološkog novuma omogućuje da glavni podstrekač transgresije bude mušakarac, ali Drew Hancock zatim otvara i razrađuje pitanje može li AI pokretati fatalnu ženu u noir maniru.

I moglo bi se reći da može, pa je otud film oslonjen na neke veoma klasične postavke tvrdokuvanog krimića, sa tim dopunskim elementom SFa, androida i tehnološke pismenosti gde je u EDERLEZIJU "glupi" muškarac tehnofobičan, a ovde je previše tehnofilan za svoje dobro. Isto tako neočekivana ispoljavanja emancipacije proističu iz različitih vidova manipulacije - u EDERLEZIJU junak stekne utisak da bi sexbot uz neke korekcije mogao biti prava zamena za biološku osobu dočim u COMPANIONu, pomisli da se mašina za eros i povezivanje može iskoristiti kao mašina za ubijanje.

U tom pogledu, preplitanje erosa i zločina, ironije, tehnosocijalne satire i noira nudi jedno suptilno preispitivanje aktuelnog trenutka, upakovano u dinamičan neo noir horor koji je estetizovan, dinamičan i zabavan.

Drew Hancock je stvari valjano postavio i nadalje je rediteljski imao lak zadatak jer je stvar dobro pokrenuta na papiru, on je složeniji, zreliji, sofisticiraniji, dizajniraniji. Međutim, dok je DON'T WORRY DARLING kraj jednog žanrovskog puta, COMPANION je njegov početak jer pokazuje kako se može snimiti film koji nije samo o AI, već i o tome kako se taj motiv može nepretenciozno uplesti u priču čija je suština nešto drugo, pre svega pitanje identiteta i manipulacije, a sličan način kao što je HER pre svega ljubavni film u kom je partner sticajem okolnosti mašina.

Otud, pre svega mi je drago da smo sa filmom EDERLEZI RISING blagovremeno uspeli da se uključimo u ovaj dijalog.

* * * 1/2 / * * * *