A COMPLETE UNKNOWN

Retko koji biografski film o muzičarima uspe da zarobi duh dela umetnika o kome govori ali A COMPLETE UNKNOWN je u tome zaista uspeo - naime, nije preterano interesantan. 

Naravno, ono što gledaoci mogu da izvuku iz filma o Bobu Dylana umnogome zavisi od toga kakav im je odnos prema njegovom radu. Ja lično prema njemu imam beskrajno poštovanje, i stvarno ne mogu da kažem da sam čuo njegovu pesmu koja nije bila odlična, ali isto tako nijedna me nije podstakla da je čujem više puta ili da slušam sledeću.

Dakle, Bob Dylan spada među muzičare koje izuzetno cenim ali isto tako čija me je harizma skroz zaobišla.

Otud, ovakav film u kom se mnogo peva i svira, i to ne samo muzika Boba Dylana nego i ono što su svirali i pevali njegovi savremenici, prijatelji i saradnici, zapravo ne nudi nešto naročito mnogo u pogledu dramskog naboja.

Jay Cocks je pisao neke od meni najdražih filmova, i kad je reč o rokenrolu, on je apsolutno merodavan kao scenarista. Ovde je on potpisan sa Mangoldom na skriptu koji adaptira knjigu o Dylanovom periodu pred prvi nastup sa električnim instrumentima. Ovo je priča o Dylanovom dolasku u Njujork, o ljubavi sa Suze Rotolo (koja se ovde iz nekog razloga zove Sylive Russo iako se sa njim pojavljuje na omotu albuma dakle mora biti Suze, i zašto to nije ostaje enigmatično jer je lik nimalo adaptiran spram uzora u stvarnosti), o odnosu sa Joan Baez, dakle značajnim muzama koje su uticale na njega, kao na muškarca i umetnika.

Mangold je snimio film koji s jedne strane jeste u duhu Dylana, te neke high class Americane iz koje je krenuo i predstavio je svetu u svakom pa i rokenrol ruhu. Dakle, ovo je holivudski biopic s tim amandmanom da ovde nema one priče o putu kroz trnje do zvezda jer je Dylan bio shvaćen odmah, voljen i željen, i sve nesporazume je na kraju rešavao u svoju korist. Dakle, ovaj film ima sve predispozicije velikog holivudskog biopica osim Američkog sna, osim autsajdera koji uprkos preprekama dostiže ogromne domete.

To filmu daje jednu snoliku atmosferu gde on u stvari hoće da nam predstavi Dylanovu mistiku, i nje ima pre svega u formi toga da je bio majstor da ne kaže ništa. Nije Joan Baez slučajno o njemu pevala "You were so good words/ And at keeping things vague". I u tom pogledu, film ne samo da je po knjizi već je baš by the book. Dylan je "vague" sa svima, i iskreno retko je sem u pesmama "great with words". U suštini sve ono što znamo u širem smislu o Dylanu, o Suze itd. dobili smo u formi kako je to opisano u "stručnoj" literaturi, kako je to opevano u njihovim pesmama i sl. dakle sve je vrlo skrupulozno.

Međutim, taj manjak drame nije doprineo atmosferičnosti, Mangold nikada ne zalazi na teren Gus Van Santa, što je možda dobro, možda i ne, ali film ima tendenciju da u ključnim momentima odigra krajnje konvencionalno. Moderan je, ali onda Mangold zakuca zaključak nekim arhaičnim amerikenom Joan Baez gde je ona nešto pogledala mnogo značajno i važno shvatila. Kad dođemo do prelomne tačke, dođe neko da nam pojasni i sl.

I to su sve legitimni zahvati u klasičnom holivudskom biopicu, ali i iziskuju malo više drame pre toga.

Svakako je fascinantno da glumci sami pevaju, i svi su u tom pogledu doneli A-game i svaka njima čast. Ed Norton kao Pete Seeger je ponovo dobio priliku da zasija i njegov dar možda nije uspeo da ga odvede do neke ravni bradpittovske moći i ugleda, što je delovalo realno, ali on je i dalje klasa za sebe. Elle Fanning je pokazala da može da odigra jednu onako "srpsku" ulogu žene kojoj je teško jer je s "teškim" čovekom u vezi i ne može sa time da se izbori. Chelametu isto svaka čast, i za pevanje i za činjenicu da ga dva sata i kusur gledamo uz relativno malo materijala da nam predoči.

A COMPLETE UNKNOWN iz svih ovih razloga nije masterpis kakvim ga predstavljaju i doživljavaju, ali opet, ovo je po svemu izuzetno ozbiljno, pedantno urađen staromodni film, svakako pravljen da bude deo boljeg dela kinoteke o značajnim ljudima i događajima.

Mangold se možda na našu sreću uzdržao od pokušaja da autorski penetrira Dylanovu ličnost. Možda je to dobar put ako imamo u vidu da je Dylan već dobio jednu veoma arty pseudo-biografsku priču. U tom smislu, ovo je priča o autorstvu, o razbijanju tabua, čak i tamo gde ih naizgled nema - recimo sukob Dylana i Seegera oko električnih instrumenata i da lie je tako odsvirana muzika folk jeste zapravo večna priča o ortodoksiji i "prodaji" koja nije samo u temelju rokenrola već pre svega američkog folka - setimo se nedavne polemike da li Beyonce može da svoje kantri pesme pusti na kantri radiju.

Ovo je možda priča koja problematizuje ortodoksiju ali sam film ipak jeste pre svega ortodoksija.

Mangold jeste snimio Dylanovu električnu svirku u Newportu ali nikada on sam nije uključio struju. Zato ovo ipak nije dovoljno za večnost, ali jeste trajni snimak po nomenklaturi Radio Beograda.

* * * / * * * *