GIRLS OF THE WHITE ORCHID

GIRLS OF THE WHITE ORCHID Jonathana Kaplana je izuzetno zanimljiv televizijski film iz 1983. u kom je ponovo uspeo da postigne film look.

Glumačku podelu predvodi Jennifer Jason Leigh koja je oduvek bila izuzetna glumica i bez problema izdiže materijal na jedan viši nivo, iako mu okvir nije bio slab ni bez nje. Međutim, s njenom igrom, sve odlazi klasu iznad.

Priča prati fenomen belih party girls koji je poznat u Japanu. Imamo takav storyline recimo i u seriji TOKYO VICE, dakle to su devojke sa Zapada koje služe kao gejše bogatim Japancima koji sebi žele da priušte malo egzotičnog luksuza.

U taj biznis su uključene jakuze i u Kaplanovom filmu imamo dosta jasnu, kulturno nimalo senzitivnu postavku u kojoj su devojke praktično primorane i da se prostituišu. TOKYO VICE, što je znak vremena, ne ide tako daleko, mada naravno jasno je da eros ima veliku ulogu u toj profesiji. Ovde pak nema dilema, ulazak u party girl je svet tamnog vilajeta u kom je svaki izbor pogrešan, i jakuze su predvidele sve eventualnosti.

Verujem da je GIRLS OF THE WHITE ORCHID sa svojom pričom o naivnoj devojci koja je pošla u Japan da peva, i njenom momku koji se demobiliše iz vazduhoplovstva da bi je zaprosio a potom dolazi za njom da je spase, u svoje vreme veoma dobro komunicirala sa frustracijama reganističke Amerike zbog rastućeg deficita sa Japanom u industriji kućne tehnike i automobila.

Krajem osamdesetih, tema japanskog izazova Americi već je bila apsorbovana do tačke da je Holivud snimao i filmove o zločinima nad nedužnim Azijatama koji proističu iz ekonomske frustracije.

U tom smislu, ovo je uvodni kulturni artefakt gde Japanci atakuju na seksualnost nevinih belih žena koje ni ne slute šta ih čeka u primitivnom dalekoističnom ambijentu gde i pozitivni junak ima jednu primitivnu hipertrofiranu moralnost.

Kaplan ovde u pojedinim deonicima postiže svoju prepoznatljivu sirovost ali se više kreće konvencionalnijim prostorima, pre svega u ambijentu japanskog kluba koji je uverljiv ali nije izazovan. Međutim, kad god situacija dozvoli, Kaplan radi ono što najbolje zna a to je dodavanje doze naturalizma u povišeni realizam kao i doze brutalnosti.

Naročito bih istakao efektnost samoubistva iskoračenjem pred kamion u Osaki, kao jednu od scena gde je Kaplan "svoj na svome".

Jedan od aspekata gde je Jennifer Jason Leigh pomogla materijalu jeste uvodni deo filma u kome publika realno "čeka" da krene priča sa Japanom, i gde bi slabija glumica učinila taj deo redundantnim i nekom napornom "obaveznom figurom".

Iz svih ovih razloga, GIRLS OF THE WHITE ORCHID pre funkcioniše kao jedan solidan američki triler smešten u Japanu, nego kao televizijski film jer tu formu postupkom ostavlja iza sebe.