THE SUBSTANCE

THE SUBSTANCE Coralie Fargeat ima u sebi svojstva rata sa Putinom i seksa sa Dodikom, odvija se intenzitetom i u trajanju koje nekome drugom odgovaral.

U maniru Kena Russella, Coralie Fargeat snimila je snažan autorski film koji gradi koherentnu autorsku viziju i ona svojom snagom prosto zapljuskuje gledaoca talasima kvaliteta.

Odavno nisam video film koji bukvalno u talasima ima izuzetne izlive kvaliteta, dakle vrhunskog dometa u nekim izvedbenim ali i idejnim i značenjskim aspektima.

THE SUBSTANCE je film koji se u pogledu onoga što se u njemu dešava relativno lako može opisati, on polazi iz jedne premise koju je obradio Robert Zemeckis u DEATH BECOMES HER, u prvom delu je tretira kao Cronenberg a u završnom kao Yuzna, Henenlotter ili De Palma. Dakle, to su neki graničnici koji se postavljaju u pogledu onoga što vas čeka. I jedan od talasa vrhunskog dometa jeste nesumnjivo i taj okvir referenci u kom se Coralie Fargeat kreće. Za razliku od svog prvog filma REVENGE u kom je delovala zainteresovano ali suštinski nepismeno u žanrovskom pogledu, ovde nastupa kao jedan vrhunski autoritet koji može da prijatno zagolica i žanrovskog sladokusca.

Ali ovo nije neka tarantinovska ili deltorovska igrarija i neki dvoipočasovni kviz prepoznavanja referenci, ovo je apsolutno samostalno delo koje uprkos svemu što preuzima izgleda kao nešto što niko od narečenih ljudi zapravo nikada nije snimio na način na koji to radi ona.

Film je visceralan za popizdeti. REVENGE je želeo to isto ali ga je sputavalo mnogo šta, između ostalog i ta sorrentinovska estetizacija. Ovde nema nijedne prepreke, film je visceralan na način koji se retko viđa. Audiovizuelna energija ovog filma možda kreće iz sinestezije ali završava u čistoj kinetičnosti. Ovaj film udara tako da otpada malter u igri svetla i zvuka. Zanimljivo je da je relativno nedavno jedna mlada redteljka pošla sličnim putem propulzivnog izraza - Zoe Kravitz je u pitanju u filmu BLINK TWICE, ali Coralie Fargeat puca većim kalibrom i ovaj film je povratak hororu kao jednom fizički izazovnom iskustvu, jednom filmskom prizoru koji budi fiziološku reakciju, kao pornić ili komedija. To je naravno postignuće ne samo rediteljke već i cele tehničke ekipe, međutim, njena spremnost da to sve orkestrira je impresivna.

Film je glumački izuzetan. Coralie Fargeat pravi ono što filmofilski opredeljen evropski reditelj treba da radi u Holivudu, da ne sputava svoj instikt za poučavanjem Amerikanaca kako se pravi film jer samo tako se donosi nešto novo, ali isto tako i sa poštovanjem svega onoga što Holivud već ima, a to su zvezde. Za razliku od Refna kom se realno posrećilo sa Goslingom u DRIVE, ono što Fargeat pravi sa Demi Moore i Margaret Qualley je nešto vrlo svesno, i njih dve sebe istovremeno poništavaju u rukama evropske reditelje ali joj i prave film svojim star wattageom.

Tema večne lepote i privlačnosti je večna i ne čudi da ovaj film ima elemente bajke. Ima tu i Snežane i Pepeljuge, s tim što priču pokeće i glavna je protagonistkinja veštica/ maćeha, s tim što ovde veštica/ maćeha nije ona koja uništava i konzumira već ona koja stvara a onda biva uništena i konzumirana.

Osnovna tema lepote kao dela sujete, moći žene nad muškarcima ali na kraju dana i osnovnog preduslova za ostvarivanje egzistencije je večna i opšta, i u određenom smislu vekovna, pa je samim tim to i najmanje ekskluzivan deo ovog filma.

Međutim, način na koji Coralie Fargeat obrađuje sve to je ključan - supstanca je tu ali ključ je u formi. A forma je ovog puta zapravo data na nivou celine - i tu se kao ključni opis može nametnutu Ken Russell kao idiosinkratični i ikonoklastični velemajstor kome takođe visceralosnot, energičnost i žanrovski spojevi neočekivanog predznaka i sklonost ka sjedinjavanju nespojivog zrače kroz ovaj film.

THE SUBSTANCE je dobio nagradu za scenario u Kanu a kada se pogleda film ima tu segmenata koji naizgled više zaslužuju nagradu. Sam scenario je zanimljiv, film nema puno dijaloga ali bravura nije u samoj formi teksta koliko zapravo u ideji. Striktno scenaristički gledano, na nivou teksta, ovo nije složenije od neke epizode TWILIGHT ZONE, ali televizija vam neće pasti na pamet dok gledate sam film koji je nešto najfilmskije što možete sresti u bioskopima.

THE SUBSTANCE je film koji će polarizovati gledaoce. U njemu ima nedostataka na koji ni njegovi poštovaoci neće ostati nemi, ali prosto ovo je autorski izraz koji je punokrvan i ovo je jedan od filmova za koje gledalac povučen njegovom silovitošću kaže "to nam je što nam je:"

Naslov na koji me je - bez nekog objektivnog razloga - asocirao ovaj film je Spasojevićev SRPSKI FILM. Međutim, subjektivnih razloga ima puno. Naime, ovo je prilika da vidimo jedan svetski film koji se bavi nekom opštom temom kroz autorski pristup u kome nema obuzdavanja. Slično su uradili autori SRPSKOG FILMA, premda je njihov film bio tematski partikularniji, i drugačije formatiran.

Ipak, u oba slučaja imamo primer filmova velikog dometa. Problem je što filmova kao što je SRPSKI FILM nemamo dovoljno, i to ne na nivou brutalnosti nego u pogledu nesputanosti autora prožete sa vrhunskom egzekucijom, i zato mi kao kinematgrafija nemamo šta da tražimo na nivou takmičenja na kom postoji THE SUBSTANCE.

Prosto, to su neke različite klase i to se vidi, voleli vi ovaj film ili ne, cenili ga ili ne, bilo da mislite da je masterpis ili potpuno đubre. Teško je zamisliti da jedno veče na nekom festivalu ide ovaj film a onda sledeće nešto naše a da ljudi ne pomisle da je neko hakovao projektor.

Ova mala digresija na temu srpskog filma (i SRPSKOG FILMA) je realno lokalno, interno pitanje, i ne tiče se suštinski THE SUBSTANCEa, međutim slikovito objašnjava o kojoj ligi filmmakinga mi ovde razgovaramo.

Za razliku od Julie Ducournau, Fargeat je imala slab prvi film a u drugom našla pravi balans i sazrela. Julia je očigledno posle solidnog prvog filma prestala da pije lekove i dobili smo TITANE.

Ove Francuskinje treba pratiti nadalje i dobro im dozirati terapiju.

* * * 1/2 / * * * *