REAGAN

Ronald Reagan je bio prvi američki predsednik kog pamtim i samim tim mi je on ostao i prva asocijacija na tu funkciju iako smo kasnije imali neke koji su supstancijalnije uticali na naš život od njega. No, sam Reagan je bio sticajem okolnosti i značajna istorijska ličnost i ovako koloritan lik pa mogu reći da mi asocijacija na američkog predsednika u suštini jeste neko ko objedinjuje puno svojstava koja će se kasnije pojavljivati kod pojedinih, ali retko kada sva kod svih. Otud me,posle Reagana malo šta iznenađuje.

Jedna od stvari koja mi je kao detetu bila fascinantna jeste bio film u kom je Reagan glumio i koji sam gledao na televiziji dok je on bio na vlasti. Ipak je to još uvek bila SFRJ i s jedne strane bilo je čudno kako je to neko ko se bavio snimanjem filmova predsednik ali mi je još čudnije bilo kako taj čovek ne igra glavnu ulogu u tom crno-belom ostvarenju puštenom na našoj televiziji.

Vremenom naravno moje sazrevanje, istorijska saznanja itd. stvorila su jednu drugačiju sliku od Reaganu. Uprkos tome što nikada nisam stekao neko preterano negativno mišljenje o njemu, zanimljivo je šta vreme i nove informacije učine od nekoga koga pamtite kao najmoćnijeg čoveka na svetu.

Ako imamo na umu bogatu filmografiju recimo o Kennedyju, Reagan je bio ekranizovan više po obodima svoje delatnosti i REAGAN Seana McNamare je tek drugi ambiciozniji pokušaj da se snimi nešto biografski baš o njemu, a ne o događajima u koje je bio umešan.

Ono što je u tom smislu zanimljivo jeste da REAGAN dolazi iz jedne kuhinje desničarskog filmmakinga, od ekipe koja se bavi faith-based produkcijom, ali da ima nesumnjive mejnstrim ambicije koje u izvesnom smislu i ispunjava.

Dakle, REAGAN u kom Dennis Quaid igra Gippera (ranije je igrao i Clintona u - za nas posebno značajnom - naslovu SPECIAL RELATIONSHIP) jeste u suštini ne B-produkcija već jedna fringe produkcija koja ulazi kao neki poluunderground produkt na američko bioskopsko tržište.

Mejnstrim zvezde kao što su Dennis Quaid i Penelope Ann Miller, pa i Jon Voight su u prvom planu, ali tu su i ikone desničarskog filma kao cenjeni epizodista Nick Searcy koji uprkos desnim skretanjima nije izgubio posao u Holivudu ali i Kevin Sorbo koji je jedna baš karakteristična preduzetnička figura te desne filmske scene.

Dakle, nekada najmoćniji čovek na svetu i glumac pod ugovorom u Warner Brothersu, predsednik američkog Screen Actors Guilda i jedna ličnost od formata, dobio je biopic u nekim ipak poluopskurnim produkcionim okolnostima.

Naravno, ovaj film tako treba i gledati. Ovo svakako nije nešto što bi na temu snimio Oliver Stone, pa ni Ron Howard, ovo je hagiografija ali čini mi se da bi pokojni Gipper voleo ovaj film.

Pre svega, Sean McNamara je jedna jako zanimljiva figura koju nije lako definisati. On je upravo nekakav Ron Howard američkog DTV, straight to cable, Hallmark i sličnog filma. Žanrovski adaptibilan profesionalac koji ume da napravi film koji veoma liči i kao da jeste studio-produkt ali naravno nije. Sean McNamara jeste hack ali uspeo je da napravi karijeru u kojoj je snimio sve i svašta, mnogo toga sa vrhunskim zvezdama. 

U tom smislu, McNamara je kapital ovog filma jer uspeva da od REAGANa napravi jednu pitku hagiografiju, sa obiljem stvari koje će nervirati svakoga ko ovde traži istoriju, dekonstrukciju mita, prodiranje u najtananije nijanse ličnosti i sl. Isto tako, napravio je od Reaganove biografije jednu pitku fikciju, pošten produkt u kom imamo ceo asortiman njegovih sabranih (ne)dela, od detinjstva do smrti, sve u duhu holivudkse glorifikacije. Ako imamo u vidu Reaganov odnos prema homoseksualcima koji je bio predmet kntroverze jer kao što znamo na AIDS nije reagovao adekvatno itd. mada opet se smatra da je imao dosta prijatelja kojima tu oprijentaciju nije zamerao, zanimljivo je da se na špici čuje pesma Colea Portera DON'T FENCE ME IN a znamo ko je i šta je bio on. S druge strane, film podseća na biografiju Portera sa Cary Grantom snimljenu u vreme studio sistema u kojoj mu je životna priča bila potpuno sterilisana. U tom pogledu, McNamarin film ima u sebi nešto od tog staroholivudskog print the legend biopica u kakvokm bi verovatno i sam Reagan u svoje vreme igrao.

Ako imamo u vidu da je ova vrsta filma danas premeštena u prestige picture domen i da bi ovako nešto u savremenom Holivudu koštalo 100 miliona i imalo skupe glumce i još skupljeg reditelja, McNamara u Oklahomi, uz pomoć savremene tehnike, uspeva da snimi jedan vrlo pristojan film u produkciono-tehničkom pogledu. Ovo je film za koji nije nerazumno platiti bioskopsku kartu, i box office od tridesetak miliona u Americi to pokazuje (na budžetu od 20-25 miliona) ali krajnji cilj ovog filma biće mali ekran, striming a naročitop televizija i tu će imati kapitalni značaj. Kao što mi je teško da zamislim big tech strimera ili mejnstrim televiziju u Americi kako pušta ovaj film, isto tako mi je teško da zamislim televiziju van Amerike koja ga neće kupiti i puštati u prigodnim priikama.

Heroj ove produkcije uz McNamaru je i Christian Sebaldt, direktor fotografije koji je zaista uspeo da svemu ovome da jedan gloss u maniru MAD MENa i sličnih nostalgičnih rekonstrukcija epohe. U tom smislu, ko god da je vo finansirao i proizveo, mudro je birao ljude iza kamere.

Kad je reč o scenariju, potpisuje ga Howard Klausner, čovek najpoznatiji po skriptu za SPACE COWBOYS i orbitiranju oko Clinta Eastwooda, inače jedan od boljih skriptaša u touj faith-based produkciji. On smešta film u fikcionalni okvir - kao ispovest kompozitnog ali u suštini nepostojećeg lika KGBovog psihologa koji je od najranije pojave na političkoj sceni izučavao Reagana i upozoravao na njega. Ispoveda se mladom političaru kog ruska duboka država sprema da nasledi Putina, i to je onako malo naivnije, znajući one s kojima se tu ima posla, ali taj anahroni LITTLE BIG MAN okvir ima u sebi ne samo mogućnost narativnog poštapanja već i sudskog alibija - ceo film je biografija a ako se neko žali onda je ispovest izmišljenog lika. Ako imamo u vidu da je osnov za scenario knjiga Paula Kengora, priličnog politikološkog jastreba, ne čudi da je komunizam kao bitna Reaganova opsesija ovde u prvom planu kao jedna reaktuelizovana briga. Prikaz Sovjeta je dat u nekom stereotipnom okviru respektabilnog oponenta, naglašava se razlika između Rusije i SSSR, lik Jona Voighta, tog psihologa, to i naglašava, tako da film govori o pobedi u Hladnom ratu a opet nije hladnoratovski danas - premda mladi političar dolazi kod psihologa da mu ovaj objasni kako su "izgubili", dakle duboka ruska država je i sada i ubuduće fascinirana SSSRom.

Taj fikcionalni okvir, kao što vidite otvara mnoga pitanja, delom jer je i formalno arhaičan, a značenjiski, istorijski i ideološki je sumnjiv. Međutim, Klausner uspeva da dosta dobro posloži obilje materijala i događaja u dva sata trajanja a da ni u jednom trenutku to ne zaliči na neku montažnu sekvencu i nepovezano nabrajanje. Scena kada tokom jednog close call incidenta, Reagan ima strašnu viziju nuklearne razmene, svakako da njegovim protivnicima može delovati kao invokacija Kingovog i Cronenbergovog DEAD ZONE ali je svakako nameravana kao dosta uspela kratka blic-ilustracija Reaganovih unutrašnjih vrtloženja i dilema.

Rečju, neopterećen ili naprosto pomiren glealac može da se dobro zabavi gledajući ovaj film.  

Dennis Quaid je što se nas tiče odigrao dve kapiralne uloge - američkog legionara koji se bori na strani Srba protiv islamskog faktora u Bosni, u filmu Gage Antonijevića SAVIOR i Billa Clintona u SPECIAL RELATIONSHIPu, iz trilogije Petera Morgana o Blairu gde ima dijalog u kom objašnjava da je u Dejtonu Srbiji obećano da će Kosovo ostati njeno unutrašnje pitanje, dok mažnjavaju neke poslastice iz frižidera u rezidenciji.

Ipak, mnogo više nego Clinton meni je ovde referenca Quaidov možda i ponajbolji film - DREAMSCAPE Josepha Rubena u kom on ulazi u Predsednikove noćne more ne bi li sprečio da ga likvidiraju u snu. I ovde je Reagan u suštini neprekidno u jednom dramatičnom rešavanju problema u kom sam um počinje da ga izdaje. Quaid dosta dobro prikazuje suptilne uvodne tačke Alzheimera koji se javljao već pred kraj prvog mandata, zapravo. Isto tako i kasnije kada to postaje bitniji element.

Quaid je zvezda ali je i izuzetan glumac, tako da Reagana igra mnogo bolji i uspešniji glumac nego što je bio on sam. I jasno je da je u ovu ulogu uložio veliki trud i da se ispostavio kao vrlo kompatibilan sa likom. Uostalom, i on sam je krenuo putem slave baš u Reaganovoj eri.

Postarivanje i podmlađivanje glumaca je uglavnom pristojno izvedeno osim u slučaju Jona Voighta gde su se spojili faktori subjektivne činjenice da ga već dugo gledamo kao starca i tehnički neuspele intervencije.

Američki talent pool je očigledno dovoljno veliki da čak i jedna produkcija u kojoj ljudi nerado žele da budu viđeni može da skupi izvanrednu ekipu, i ispred i iza kamere. Otud je ovaj film vrlo zanimljiv statement te desne scene da mogu da se nadmeću sa Holivudom i u onom domenu visokog prestige mejnstrima.

REAGAN nije naravno prestige picture ni po jednom dometu. Možda su Quaidova uloga i snalaženje Penelope Ann Miller u ulozi Nancy, koju ne prikazuje kao karikaturu ali hvata njenu idiosinkratičnost, jedini zapravo u tom nekom okviru. Međutim, McNamara i ekipa su napravili da to sve "liči" i da je to gledaocu koji ne prepoznaje finese (a to je većina gledalaca), manje-više to.

Aaron Sorkin je u WEST WINGu napravio tu sliku liberalne političke idile, REAGAN radi to isto formalno iz konzervativnog ugla. Međutim, ličnost Ronalda Reagana transcendira ideologiju, on je prosto lik koji je imao nešto živopisno i svoje, tako da čak ni ideologizovani naručioci filma o njemu ne mogu da ga porterovski rečeno "fence inuju". Reagan kao lik jeste ovde dobio sorkinovski tretman - onakav kao što je pružio u Reinerovom THE AMERICAN PRESIDENT, romantičnoj komediji.

Zato mi se čini da je REAGAN film koji bi Gipper voleo jer je on bio B-glumac, underdog, a ovo je B-film, uprkos svečanoj temi takođe underdog, sahranjen od kritike u mejnstrim medijima i voljen od publike.

* * 1/2 / * * * *