Itakura Katsuakira je bio japanski vladar koji je ustanovio trku koja će 1955. na osnovu istorijskih zapisa biti obnovljena pod nazivom Ansei Toashi. Tačno sto godina ranije Katsuakira je kao šovinista i ksenofob, posle kontakata sa strancima smatrao da su se samuraji ulenjili i da moraju da ojačaju. Stoga je propisao da se napravi trka od trideset kilometara u kojoj će samuraji do pedeset godina starosti učestvovati ekipno. Na neki način ova trka je međufaza između antičkog događaja i de Coubertinovog modernog maratona sa Olimpijskih igara. Japanci delom smatraju da Katsuakira zapravo otac savremenog maratona.
2019. godine izašao je film o tome u režiji Bernarda Rosea, britanskog velemajstora koji ovde pravi još jednu od svojih majstorija - naime snima japanski film koji izgleda sasvim kao da ga je radio tamošnji reditelj.
Rose potpuno uspeva da pobedi sve instinkte koje zapadni reditelji donose u film van angloameričke kulture i ovde sa japanskim glumcima pravi priču koja ima svoj koncept, integritet, i ne opterećuje se puno objašnjavanjima za publiku koja nije verzirana. Na neki bizaran način čak film je to "japanski" da deluje kao da slabo crossoveruje do zapadne publike. Malo sam se recimo odvikao od Japanaca, pa sam imao teškoće sa glumcima i to se u filmu namenjenom za "izvoz" ne bi desilo.
Roseov film je istovremeno istorijska fusnota o samurajima ali i razvoju sporta, mejnstrim japanski film i neobični eksperimet u kom se zapadni reditelj izražava u toj formi. Rose je u egzekuciji stylish i uprkos tome što ovo nije preskup filma, iznova pokazuje koliko je Holivud izgubio što ga je gurnuo u alternativu.
SAMURAI MARATHON je čudan iskorak za Rosea, a on je poznat po takvim potezima.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment