THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ Henryja Singera i Roba Millera je dokumentarni film koji prikazuje deo suđenja Ratku Mladiću, sve do donošenja presude. Koliko čujem film je naišao na određene optužbe da je prosrpski pa čak i promladićevski ali plašim se da su te opaske krajnje neprimerene. Prvo, ovaj film zapravo jedino što radi drugačije jeste da prikazuje obe strane u procesu, dakle i tužioce i branioce, ali mimo toga, vrlo malo, da ne kažem minimalno, pokazuje da su u ratu u Bosni postojale dve strane u sukobu. Uostalom, sud se bavi zločinima, proces obrađuje zločine, pa ih samim tim i film stavlja u fokus. Dakle, u ovom filmu nema rata, ima samo zločina i kada se stvari tako postave, onda tu ne može da se istakne bilo kakva simpatija za Mladića sem da se pokaže da i on ima porodicu. Pa opet, dok se prikazuju porodice žrtava zločina za koje se tereti Mladić i jasno se ističu njihovi gubici, u Mladićevom slučaju se ne pominje činjenica da je itgubio ćerku pod mutnim okolnostima gotovo sigurno indukovanim ratom i pritiscima koji su iz njega proistekli.
Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.
Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.
Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.
Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.
Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.
Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.
Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.
Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.
Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.
Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.
Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.
Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.
Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.
Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.
Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.
Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.
No comments:
Post a Comment