DER HAUPTMANN Roberta Schwentkea je divan film jednim delom zbog toga što pokazuje kako holivudski reditelj može da uzme neplaćeno, dođe u Evropu i snimi par excellence “autorski film”. Ta vrsta samouverenog rediteljskog rukopisa koji evocira uspomenu na rad klasika evropskog filma, od vrhunaca moderne šezdesetih do danas, sa čitavim nizom vrlo otmenih brehtovskih zahvata, retko se susreće u savremenom evropskom filmu.
Schwentke je snimio istinitu priču koja je bizarnija od bilo koje fikcije. Krajem rata 1945. godine, dvadesetogodišnji dezerter pronalazi uniformu kapetana i počinje da se lažno predstavlja kao oficir. Postaje poznat po svojoj okrutnosti i legitimisanje izbegava time što se nameće samouverenošću i brutalnošću koja raznim pravim vojnicima naizmenično pogoduje ili ih naprosto plaši.
Ova priča, uprkos tome što je već na nivou samih karaktera i sklopa događaja zanimljiva svoj krajnji domet nasravno ostvaruje u metaforičnom razrađivanju teme nacizma jer pokazuje da je taj sistem bio funkcionalan zahvaljujući sprezi autentične patologije na nivou ideje, kukavičluka, lične svireposti, straha od autoriteta, i nespremnosti da se preuzme odgovornost.
Kao što junaci ovog filma tonu u sve dublju kaljugu zločina i nemorala, iako su delimično ili potpuno svesni da ih u svemu tome predvodi samozvanac, oni sami generišu kolektivnu iluziju da je on pravi oficir.
Otud je Schwentkeov film obradio temu koja nam nije nepoznata, ni u teoriji ni u umetnosti, ali je sumira na do sada možda i najuspešniji način. Što je još važnije, ovaj film definitivno prekida niz uslovno revizionističkih filmova koji su poslednjih godina nastajali u zapadnoj Evropi sa idejom da Drugi svetski rat svedu na vojni sukob i gurnu njegove esencijalne karakteristike u drugi plan.
Schwentke film snima u crno-bloj tehnici kako bi sačuvao kolor za jedan jedini ali jako moćan akcenat u završnici. Po brutalnoti postupka, podsetio me je na jugoslovenske filmove Crnog talasa koji su tematizovali rat, pre svega TRI Saše Petrovića. Da je prikazan na FAFu, ovaj film bi najponosnije poneo nagradu “Saša Petrović”, uveren sam u to.
Florian Ballhaus visoko estetizuje ovu priču u fotografiji ali ne upada u klopku zbog koje je kritičar Cahiers du cinema bojktovao KAPO Gilla Pontecorva. U pogledu inscenacije, Schwentke je vešt i premda beži od holivudske konvencije u kojoj dugo radi, ume da iskoristi svoj holivudski know how onda kada se grade snažni akcenti i veliki preokreti visoke sugestivnosti.
DER HAUPTMANN je Schwentkeov kompletan autorski rad i vidan je napredak u odnosu na njegove nemačke radove pre odlaska u Ameriku.
Zanimljivo je kako Schwentke u završnoj sekvenci tokom špice pravi sličan zahvat kao Rusi u filmuMы из будущего, samo sa potpuno drugim predznakom.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment