BUMBLEBEE

Da pišem u novinama, tekst o filmu BUMBLEBEE bih naslovio citatom srpskog eurobeat refrena “Kome treba bumbar?” 

A odgovor je vrlo jednostavan. Kada je Michael Bay doveo TRANSFORMERS franšizu do zamora i tačke u kojoj kritičari kažu da je dostigao razmere eksperimentalnog filma po tome na koji način je počeo da secka taj multicam haos kojim se bavi, studio je morao da se povuče na rezervni položaj i zapravo snimi anti-Bay film.

U određenom smislu, BUMBLEBEE od samog izbora lika i njegove inkarnacije deluje kao pokušaj da se TRANSFORMERSima vrati “duša”, da se probudi ono dete osamdesetih koje ih je sa radošću gledalo (recimo, ja) i da se udari kontra svemu onome zbog čega se Bay smatra nekim ko je komodifikovao tu franšizu do iznemoglosti i iscedio joj svu supstancu.

Bez namere da branim Baya, uostalom, prvi film mi se dopao ali sam posle drugog prestao da gledam ovaj serijal, do kraja BUMBLEBEEja mi uveliko shvatamo da tog filma ne bi bilo da nema temelja postavljenog u prvih pet.

Travis Knight je CEO animacijskog studija Laika i dolazi u ovaj film sa reputacijom sofisticiranog stop-motion maestra, i njegov cilj je da svemu ovome da “mnogo duše”, ali na tom putu mi prepoznajemo inherentne elemente franšize kojima duša zapravo na treba i koji neumitno prebacuju gledaočev um na drugi kanal, onaj bez emocija i ozbiljnih misli jer naprosto to je tako.

Od uvodnih scena kada gledamo borbu transformersa na Cybertronu, mi shvatamo da je Knight pogrešio i da je svoj film morao stukturirati drugačije, odnosno da je morao krenuti iz devojčice i njenog oktriča robota pa onda prema svetu robota i njihovim kontaktima. Naprosto, sa ovakvim uvodom, u kakvom se po definiciji Bay bolje snalazi, nama treba vremena da se adaptiramo na devojčicu, i tada usledi najbolji deo filma a to je njen odnos sa robotom, i onda naravno neumitni obračun sa robotima koji tada ipak može da se nasloni na neku vrstu emotivne investicije.

U ovom filmu Bumblebee je opet VW Buba a ne Ford Camaro i to deluje kao neka vrsta podlog podmetanja Bayu, u smislu povratka omiljenog lika automobilskim korenima koji ga povezuju sa Disneyevim Herbiejem itd. Međutim, omiljeni lik je ovde dobio i drugu vrstu protagonizma pokazujući sav onaj šarm koji deli sa samim automobilom u koji se pretvara, pristupačnost, manju brzinu i gabarit od drugih modela koji su bitno ekskluzivniji i mnogo manje next door od ostalih, a što je i ključ Bumblebeejeve istrajne popularnosti.

Naravno, Knight u oživljavanju, u animaciji neživog najbolje funkcioniše i odnos između devojčica i robota je najbolji deo filma, i kroz njega se bolje prelamaju generic transformerski sukobi koji su datost u ovoj vrsti filma.

Hailee Steinfeld je očekivano odlična u glavnoj ulozi i ona predstavlja emotivni stub filma. Tim pre bi ideja da se krenulo iz njene priče ka robotima imala više rezona nego kretanje “iz robota” kakvo je bilo kod Baya. Da su se za tu strukturu opredelili autori, film bi bio efektniji, pa čak i da su se za to opredelili kasnije, u montaži.

Elem, Knight pravi ljubavno pismo osamdesetim i to u današnjem filmu nije ništa novo, kao što znamo, uostalom, imali smo ove godine READY PLAYER ONE. Knightova nostalgija je vrlo jaka u ovom filmu i na granici je da bude napadna ali srećom nije.

Spielberg je producent TRANSFORMERSa i u ovom filmu se ide na najjači pokušaj rekonstrukcije njegovog Amblina a to je priča sa porodicom u krizi u centru i SF zapletom koji tu porodicu dovodi u iskušenje i iznova ujedinjuje. To je stari recept ali Knight ne uspeva da ge sprovede ubedljivo. Porodični konflikt ostaje dosta generic i ovo na kraju krajeva ostaje ipak šou Hailee Steinfeld bez mnogo pomoći ostalih likova iz porodice, kako formalno tako i suštinski. Dakle, porodična postavka idejno jeste Amblin ali ne dobacuje do njega u svojoj realizaciji.

Teen simpatije između glavne junakinje i njenog komšije su bitno efektniji melodramski odnos i naravno uspeo odnos sa robotom.

Uvodne akcione situacije su urađene dosta depersonalizovano, i u principu akcija se ispostavlja kao nešto gde Knight nije velemajstor sa ličnim pečatom, ali kako se razvijaju likovi, tako te scene imaju neki ulog i postaju bolje.

Kad je reč o mirnim scenama, Knight je isto skroman u uvodu, nudi niz scena koje su mogle biti brže, življe, što je više likova u sceni sve je slabiji, najbolji je jedan na jedan. To su neke očekivane stvari za reditelja koji dolazi iz sveta animacije, i čiji je prvi film upravo minimalistički rad sa po dva-tri lika u direktnoj drami.

Isto tako neke fizičke lokacije, na scenografskom nivou prosto ne deluju ubedljivo kao i neki character beatovi u ekspoziciji koji prosto previše deluju “ugrađeno” i “namešteno”.

Međutim, sve to su sitnice spram činjenica da BUMBLEBEE generalno funkcioniše kao jedan mali Transformers film u kom se ne biju vojske već pojedinci, gde su ljudi podjednako važni ili čak važniji od robota. Međutim, kako rekoh ne početku, u osnovi sve je to i dalje Bay, i u tehničkom pogledu, BUMBLEBEE se nadovezuje na njega, dakle, možda bi i on snimio ovakav film sa nije pred sobom imao potpuno drugačiji zadatak.

Otud, BUMBLEBEE me je podsetio na THOR RAGNAROK Taike Waititija gde je velikim menjanjem predznaka zapravo napravljen najbolji film u serijalu a nekako je zanemareno da su time autori ranijih naslova prilično diskriminisani jer su se nosili sa bitno težim i nerešivim zadatkom.

Knightov BUMBLEBEE nije onoliko dobar koliko autori misle da jeste, i definitvno nije lekcija Bayu ni na jednom nivou, ali ovo je solidan film koji ima svoje mesto i unutar serijala ali i izvan njega jer ipak jeste standalone što izuzetno cenim.

Kada se svim ovim primedbama, doda činjenica da omladinski franchise film deluje bitno drugačije posle gledanja SPIDER-VERSEa, onda treba još dodatno pogledati BUMBLEBEEju kroz prste. 

* * * / * * * *