Posle gledanja filma TERET Ognjena Glavonića, okolnosti bizarnog ponašanja u Filmskom centru Srbije postaju potpuno razumljive i sada je sasvim jasno i zašto su zabranili MEZIMICU i kako je dovedena "gvozdena ledi" Jelena Trivan i usled čega nas čeka par desetina meseci razaranja kinematografije.
TERET je kocka Bobana Jevtića, direktora FCSa koja se nije isplatila. Odlazak u Kan je nesumnjivo veliki uspeh za srpski film, ali ne toliki kada imamo u vidu da je u njemu tematizovan "slučaj hladnjača"; nagrada za glumu u Sarajevu je premala satisfakcija na toj smotri koja bi trebalo da bude najveće moguće razumevanje za filmove koji govore protiv Srbije i srpskog naroda. Sve to je premalo u odnosu na ono što je ovaj film.
A TERET je zapravo jedna intimna vizija Ognjena Glavonića u kojima se on bavi trima temama. Prva je činjenica da voli pank i da je nekada imao bend, što je već tematizovao u dokumentarnim radovima o Živanu Pujiću. Druga je njegovo interesovanje za komunizam, inače dosta aktuelna pojava među mladima u Srbiji. I treća je njegovo generalno pesimistično viđenje civilizacijskog nivoa i životnih navika ljudi na našem podneblju.
Gde je hladnjača u svemu tome? Pa zapravo, ona je u prethodnom Glavonićevom filmu DUBINA DVA u kom je on prepoznao njenu lukrativnost, i onda je isplasirao u TERETU pre svega kao jedan poslovni osnov za nastanak filma.
Kao što dečak, mladi panker, stopira hladnjaču u kojoj se voze leševi sa Kosova, tako i Glavonić koristi hladnjaču da se u njoj preveze do filma.
Hladnjača služi da bi on snimio svoj SLC PUNK ili tako neki film. Ovde nema nikakve namere da se na skrupulozan način rekonstruiše taj zločin, pa sad kom opanci kom obojci, nek se buni kome smeta i tome slično. Ne. Ovo je klanje vola za kilo mesa, hladnjača je samo udica kojom je Glavonić omogućio nastanak filma o nečemu što njega zaista zanima. I to je svakako možda i najpotresniji deo cele ove priče.
Cinizam sa kojim je taj zločin upotrebljen da bi se snimilo i isfinansiralo nešto potpuno drugo pokazuje jednu duboku dekadenciju, u kojoj Srbija kao finansijer pritom nije morala da učestvuje jer je film ionako bio snimljen bez njenog doprinosa. TERET je naime pomognut sa zbilja smešnih četiri miliona dinara i to onda kada je već bio gotov i kroz tu pomoć zapravo je legitimisan pošto bi u protivnom bio francusko-hrvatsko-katarsko-iranska koprodukcija. Da je to i ostao, svima bi nam bilo mnogo lakše jer taj film tako i izgleda kao francusko-hrvatsko-katarsko-iranski projekat. Međutim, onda bi bio delegitimisan i u svetu, a Boban Jevtić je rukovodio operacijom legitimacije tog projekta kroz srpsko finansiranje.
Ako bismo se zadržali u okvirima panka, onda bismo mogli govoriti o "Velikoj rokenrol prevari", a da tema hladnjača nije toliko toksična, mogli bismo čak i sa nekim simpatijama gledati na to kako je Glavonić sve te ljude u raznim zemljama napravio budalama kako bi na kraju krajeva snimio elegiju o svojoj pankerskoj mladosti i radoznalosti prema imaginariju SFRJ i NOBa.
Međutim, hladnjače su ipak pretežak kalibar da bi se mogle tako lako apstrahovati naročito jer one same po sebi postaju vrlo moćan znak. Naime, hladnoća i profesionalnost u prevozu leševa i njihovom uklanjanju pokazana u filmu TERET predstavlja zapravo jedinu instancu u kojoj se Srbi ponašaju normalno i poslovno. A zločin tog obima koji se obavlja hladno i poslovno simbolizuje nacifikaciju Srba.
Štaviše, ako uzmemo u obzir spodobe koje Glavonić prikazuje na sceni svadbe koje bahanalno uživaju uz narodnu muziku, šikaniraju mladog pankera i bacaju biološki otpad po prirodi, a zatim i policajce u Makišu koji prekraćuju vreme tokom odbrane zemlje uz prostitutku-uličarku, rekao bih da ovde imamo posla sa narodom koji bi u pogledu relaizacije ratnog zločina morao biti bahatiji. Ali, začudo nije. Srbi su neozbiljna, oblaporna stoka u svakoj situaciji sem onda kada prave ratni zločin gde su hladni, razumni i precizni. Vrlo zanimljiva nedoslednost jer bi unutar logike ove priče moralo biti upravo obrnuto, da vozač kamiona posle ispijanja dva kartona vinjaka pijan udari u kokošinjac, prikrije trag koljući povređenu živinu zubima i onda nastavi dalje krivudajući putem.
Međutim, u Glavonićevom svetu, Srbi us istovremeno potpuni idioti i racionalni zločinci koji su digli svoju delatnost na industrijski nivo.
U tom pogledu zanimljivo je Glavonićevo interesovanje za komunizam u kome se bavi NOBom, zatvaranjem fabrike Utva i tako nekim detaljima, a da istovremeno potpuno potcenjuje staljinistički karakter srpskih zločina kojima su mahom rukovodili baš kadrovi stasavali u komunizmu. Zar nije najveći obim ratnih dejstava na svim stranama, a naročito na srpskoj vršio kadar sa petokrakom na glavi, do neke faze rata čak i bukvalno i zar nije brutalan obračun sa albanskim separatistima koji će na kraju dovesti do asanacije terena deo ne samo NOBa već i njegovog imaginarija iz filmova kao što je KAPETAN LEŠI?
Glavonić neprestano pokušava da napravi neku jukstapoziciju Sutjeske u priči o Kosovu i asanaciji terena ali je zanimljivo da ne pravi poređenje odbrane zemlje 1999. sa nekim ratnim dejstvima na tom istom prostoru iz NOBa. Rezonovanje je dakle pogrešno, a plašim se da ovo čak nije ni namerno već čovek naprosto nije baš mnogo promišljao o tom aspektu svog filma.
U pogledu samog filmskog jezika, TERET je jedan od onih novijih srpskih filmova koji je u redu dok ne progovore. Dok ćute u dugim kadrovima, stvar funkcioniše a onda kad progovore, kreću opšta mesta, neki disbalansi u glumi, neke nejasnoće oko toga kako će to da se snimi, ali svakako da nije prvi film sa tim problemom. Uostalom, dijalog je u ovom filmu na nivou opšteg mesta sve do same završnice kada glavni junak kamiondžija ima svoj sentimentalni monolog o bizarnoj sudbini stričevog leša, i potencijalnim koristima za lokalnu floru kada se ne radi asanacija terena već se leš ostavi da đubri bojište.
U pogledu pripovedanja film donosi jedno zanimljivo rešenje koje nije sasvim kapitalizovano a proisteklo je iz vizuelnog koncepta a to je da se pogled gledaoca zadrži na nekom sporednom liku, skoro pa statisti sa zadatkom i da se onda malo zaprati sudbina tih sporednjaka kako bi se stvorila šira slika sveta mimo te sužene o šoferu i njegovom mladom saputniku.
U svakom slučaju, ako bismo tumačili neku simboliku, onda je šofer kamiona u TERETU taj duh fondovskog postjugoslovenskog filma a mladi panker je sam Glavonić koji nema izbora no da mu bude saputnik i saučesnik dok se ne dokopa "Nemačke" odnosno velikog sveta. U ovom pokušaju, kao i junak filma, u tome je delimično uspeo, stigao je donekle i onda se od tog "duha" rastao. Simbolici doprinosi činjenica da šofera igra Leon Lučev, glumac koji je odavno izgubio svaki identitet lutajući iz jedne postjugoslovenske produkcije u sledeću.
Što se nas ostalih tiče, mi smo ostali negde iza, neko raspojasan na svadbi, neko sa kurvama u Makišu, a neko kao MEZIMICA nažalost i ispran šmrkom Jelene Trivan zajedno sa klikerom u tovarnom delu hladnjače.
TERET je kocka Bobana Jevtića, direktora FCSa koja se nije isplatila. Odlazak u Kan je nesumnjivo veliki uspeh za srpski film, ali ne toliki kada imamo u vidu da je u njemu tematizovan "slučaj hladnjača"; nagrada za glumu u Sarajevu je premala satisfakcija na toj smotri koja bi trebalo da bude najveće moguće razumevanje za filmove koji govore protiv Srbije i srpskog naroda. Sve to je premalo u odnosu na ono što je ovaj film.
A TERET je zapravo jedna intimna vizija Ognjena Glavonića u kojima se on bavi trima temama. Prva je činjenica da voli pank i da je nekada imao bend, što je već tematizovao u dokumentarnim radovima o Živanu Pujiću. Druga je njegovo interesovanje za komunizam, inače dosta aktuelna pojava među mladima u Srbiji. I treća je njegovo generalno pesimistično viđenje civilizacijskog nivoa i životnih navika ljudi na našem podneblju.
Gde je hladnjača u svemu tome? Pa zapravo, ona je u prethodnom Glavonićevom filmu DUBINA DVA u kom je on prepoznao njenu lukrativnost, i onda je isplasirao u TERETU pre svega kao jedan poslovni osnov za nastanak filma.
Kao što dečak, mladi panker, stopira hladnjaču u kojoj se voze leševi sa Kosova, tako i Glavonić koristi hladnjaču da se u njoj preveze do filma.
Hladnjača služi da bi on snimio svoj SLC PUNK ili tako neki film. Ovde nema nikakve namere da se na skrupulozan način rekonstruiše taj zločin, pa sad kom opanci kom obojci, nek se buni kome smeta i tome slično. Ne. Ovo je klanje vola za kilo mesa, hladnjača je samo udica kojom je Glavonić omogućio nastanak filma o nečemu što njega zaista zanima. I to je svakako možda i najpotresniji deo cele ove priče.
Cinizam sa kojim je taj zločin upotrebljen da bi se snimilo i isfinansiralo nešto potpuno drugo pokazuje jednu duboku dekadenciju, u kojoj Srbija kao finansijer pritom nije morala da učestvuje jer je film ionako bio snimljen bez njenog doprinosa. TERET je naime pomognut sa zbilja smešnih četiri miliona dinara i to onda kada je već bio gotov i kroz tu pomoć zapravo je legitimisan pošto bi u protivnom bio francusko-hrvatsko-katarsko-iranska koprodukcija. Da je to i ostao, svima bi nam bilo mnogo lakše jer taj film tako i izgleda kao francusko-hrvatsko-katarsko-iranski projekat. Međutim, onda bi bio delegitimisan i u svetu, a Boban Jevtić je rukovodio operacijom legitimacije tog projekta kroz srpsko finansiranje.
Ako bismo se zadržali u okvirima panka, onda bismo mogli govoriti o "Velikoj rokenrol prevari", a da tema hladnjača nije toliko toksična, mogli bismo čak i sa nekim simpatijama gledati na to kako je Glavonić sve te ljude u raznim zemljama napravio budalama kako bi na kraju krajeva snimio elegiju o svojoj pankerskoj mladosti i radoznalosti prema imaginariju SFRJ i NOBa.
Međutim, hladnjače su ipak pretežak kalibar da bi se mogle tako lako apstrahovati naročito jer one same po sebi postaju vrlo moćan znak. Naime, hladnoća i profesionalnost u prevozu leševa i njihovom uklanjanju pokazana u filmu TERET predstavlja zapravo jedinu instancu u kojoj se Srbi ponašaju normalno i poslovno. A zločin tog obima koji se obavlja hladno i poslovno simbolizuje nacifikaciju Srba.
Štaviše, ako uzmemo u obzir spodobe koje Glavonić prikazuje na sceni svadbe koje bahanalno uživaju uz narodnu muziku, šikaniraju mladog pankera i bacaju biološki otpad po prirodi, a zatim i policajce u Makišu koji prekraćuju vreme tokom odbrane zemlje uz prostitutku-uličarku, rekao bih da ovde imamo posla sa narodom koji bi u pogledu relaizacije ratnog zločina morao biti bahatiji. Ali, začudo nije. Srbi su neozbiljna, oblaporna stoka u svakoj situaciji sem onda kada prave ratni zločin gde su hladni, razumni i precizni. Vrlo zanimljiva nedoslednost jer bi unutar logike ove priče moralo biti upravo obrnuto, da vozač kamiona posle ispijanja dva kartona vinjaka pijan udari u kokošinjac, prikrije trag koljući povređenu živinu zubima i onda nastavi dalje krivudajući putem.
Međutim, u Glavonićevom svetu, Srbi us istovremeno potpuni idioti i racionalni zločinci koji su digli svoju delatnost na industrijski nivo.
U tom pogledu zanimljivo je Glavonićevo interesovanje za komunizam u kome se bavi NOBom, zatvaranjem fabrike Utva i tako nekim detaljima, a da istovremeno potpuno potcenjuje staljinistički karakter srpskih zločina kojima su mahom rukovodili baš kadrovi stasavali u komunizmu. Zar nije najveći obim ratnih dejstava na svim stranama, a naročito na srpskoj vršio kadar sa petokrakom na glavi, do neke faze rata čak i bukvalno i zar nije brutalan obračun sa albanskim separatistima koji će na kraju dovesti do asanacije terena deo ne samo NOBa već i njegovog imaginarija iz filmova kao što je KAPETAN LEŠI?
Glavonić neprestano pokušava da napravi neku jukstapoziciju Sutjeske u priči o Kosovu i asanaciji terena ali je zanimljivo da ne pravi poređenje odbrane zemlje 1999. sa nekim ratnim dejstvima na tom istom prostoru iz NOBa. Rezonovanje je dakle pogrešno, a plašim se da ovo čak nije ni namerno već čovek naprosto nije baš mnogo promišljao o tom aspektu svog filma.
U pogledu samog filmskog jezika, TERET je jedan od onih novijih srpskih filmova koji je u redu dok ne progovore. Dok ćute u dugim kadrovima, stvar funkcioniše a onda kad progovore, kreću opšta mesta, neki disbalansi u glumi, neke nejasnoće oko toga kako će to da se snimi, ali svakako da nije prvi film sa tim problemom. Uostalom, dijalog je u ovom filmu na nivou opšteg mesta sve do same završnice kada glavni junak kamiondžija ima svoj sentimentalni monolog o bizarnoj sudbini stričevog leša, i potencijalnim koristima za lokalnu floru kada se ne radi asanacija terena već se leš ostavi da đubri bojište.
U pogledu pripovedanja film donosi jedno zanimljivo rešenje koje nije sasvim kapitalizovano a proisteklo je iz vizuelnog koncepta a to je da se pogled gledaoca zadrži na nekom sporednom liku, skoro pa statisti sa zadatkom i da se onda malo zaprati sudbina tih sporednjaka kako bi se stvorila šira slika sveta mimo te sužene o šoferu i njegovom mladom saputniku.
U svakom slučaju, ako bismo tumačili neku simboliku, onda je šofer kamiona u TERETU taj duh fondovskog postjugoslovenskog filma a mladi panker je sam Glavonić koji nema izbora no da mu bude saputnik i saučesnik dok se ne dokopa "Nemačke" odnosno velikog sveta. U ovom pokušaju, kao i junak filma, u tome je delimično uspeo, stigao je donekle i onda se od tog "duha" rastao. Simbolici doprinosi činjenica da šofera igra Leon Lučev, glumac koji je odavno izgubio svaki identitet lutajući iz jedne postjugoslovenske produkcije u sledeću.
Što se nas ostalih tiče, mi smo ostali negde iza, neko raspojasan na svadbi, neko sa kurvama u Makišu, a neko kao MEZIMICA nažalost i ispran šmrkom Jelene Trivan zajedno sa klikerom u tovarnom delu hladnjače.
No comments:
Post a Comment