Ilinca Calugareanu je napravila dokumentarni film CHUCK NORRIS VS COMMUNISM koji spada u red vešto zanišljenih, lepo realizovanih filmskih šećerlema iza Gvozdene zavese kojima je ipak jako teško odoleti jer iako nismo živeli pod Čaušeskuom jeste nas dotakla ekspanzija VHSa.
Ilinca Calugareanu bavi se temom koja je u suštini već obrađivana u dokumentarnom filmu pre ovoga. Njen film je izašao 2015. a pre toga smo imali DISKO JA TUUMASODA 2009. godine, i za taj film možemo reći da je kudikamo informativniji i intrigantniji od ovoga. U DISKO JA TUUMASODA obrađen je fenomen single-voice nahsinhrnoitzacije filma koja je rađena iza Gvozdene zavese na VHS piratima, i koja je vremenom postala standard za gledanje filma kod njih, pa tako čak i danas, kultni ruski/sovjetski nah-majstori rade pirate za sladokusce koji ne mogu da gledaju filmove bez njih. Štaviše, holivudski studiji za Rusiju rade ozbiljne nahove za bioskop i DVD sa celim kastom, pa ipak i dalje na piratskim DVDovima se dodaju lokalne legende sa "adinogolosnjim" kanalima.
U tom pogledu, slučaj Rumuna i Irine Nistor je dosta jednostavniji jer za razliku od onoga u SSSR koji je bio koordinirana akcija službi bezbednosti, kako samog SSSRa tako i Zapada, ove imamo preduzimljivog gospodina Zamfira i filmofilku sa državne televizije koji su uleteli u prazan prostor VHS piraterije, i sa ili bez dopusta tajnih službi ubacili 3000 VHS naslova u opticaju od 1985. do 1992. godine.
Okosnicu priče čini slučaj Irine Nistor, bitne rumunske filmske radnice koja je posle pada Čaušeskua stekla uticajno mesto na dravnoj televiziji, filmskim festivalima, posle i na HBOu. Na neki način, ona bi se mogla posmatrati kao Dragan Jeličić ili mnogi od naših značajnih filmskih radnika koji su imali prevodilačku karijeru na početku rada i iz vremena VHSa vremenom došli do uticajnih pozicija u branši.
Unutar Irininog slučaja razrađuje se i uvoznik kaseta, gospodin Zamfir. Njihovi doživljaju su dati u solidnim rekonstrukcijama dočim ključni deo materijala po minutaži čine sećanja konzumenata, onih koji su samo gledali, ali i onih koji su organizovali ilegalne VHS bioskope po kućama. I taj segment odiše nostalgijom, ima duhovitosti, i daje pitkost celini iako ne možemo reći da je u celom trajanju supstancijalan. Međutim, vešto realizovan prikaz diskursa o transformativnoj moći filma obično pali, a ovo je takav slučaj.
VHS je čak i u SFRJ toga vremena, nešto malo pre 1985. na koju se fokusira ovaj film kao početak fenomena u Rumuniji, nosio jednu specifičnu atmosferu. Bio sam tada naravno vrlo mali ali sam preko oca kao early adoptera VHSa imao priliku da se upoznam sa tom prvom generacijom VHS mistifikatora, i uprkos tome što kod nas to nije bilo pod represijom bilo koje vrste, imalo je neki urbani underground vibe.
Činjenica da su se naši distributeri formirali u danima VHSa umnogome je oblikovala našu distribuciju i prikazivačku delatnost jer im je trebalo puno vremena da shvate kako nije sve u filmovima koje imaš već da ima nešto i u tome gde ćeš da ih puštaš. Međutim, dok je bilo i jednog i drugog, dakle i bioskopa i tog stava kod distributera, bilo je i Periklovo doba za naše gledalište jer je zaista bio raznovrsniji repertoar nego danas.
U tom smislu, u zemljama Istočne Evrope, VHS je imao zaista transformativni uticaj jer je zapravo u njemu načinjena primarna akumulacija kapitala u filmskom biznisu. Nažalost, stvari poput kratkog dokumentarnog filma ONI ŽIVE Gorana Nikolića nisu ni zagrebali suštinu tog fenomena,.
Stoga, i srpska VHS scena zaslužuje svoju ozbiljnu dokumentarnu razradu.
* * * / * * * *
Ilinca Calugareanu bavi se temom koja je u suštini već obrađivana u dokumentarnom filmu pre ovoga. Njen film je izašao 2015. a pre toga smo imali DISKO JA TUUMASODA 2009. godine, i za taj film možemo reći da je kudikamo informativniji i intrigantniji od ovoga. U DISKO JA TUUMASODA obrađen je fenomen single-voice nahsinhrnoitzacije filma koja je rađena iza Gvozdene zavese na VHS piratima, i koja je vremenom postala standard za gledanje filma kod njih, pa tako čak i danas, kultni ruski/sovjetski nah-majstori rade pirate za sladokusce koji ne mogu da gledaju filmove bez njih. Štaviše, holivudski studiji za Rusiju rade ozbiljne nahove za bioskop i DVD sa celim kastom, pa ipak i dalje na piratskim DVDovima se dodaju lokalne legende sa "adinogolosnjim" kanalima.
U tom pogledu, slučaj Rumuna i Irine Nistor je dosta jednostavniji jer za razliku od onoga u SSSR koji je bio koordinirana akcija službi bezbednosti, kako samog SSSRa tako i Zapada, ove imamo preduzimljivog gospodina Zamfira i filmofilku sa državne televizije koji su uleteli u prazan prostor VHS piraterije, i sa ili bez dopusta tajnih službi ubacili 3000 VHS naslova u opticaju od 1985. do 1992. godine.
Okosnicu priče čini slučaj Irine Nistor, bitne rumunske filmske radnice koja je posle pada Čaušeskua stekla uticajno mesto na dravnoj televiziji, filmskim festivalima, posle i na HBOu. Na neki način, ona bi se mogla posmatrati kao Dragan Jeličić ili mnogi od naših značajnih filmskih radnika koji su imali prevodilačku karijeru na početku rada i iz vremena VHSa vremenom došli do uticajnih pozicija u branši.
Unutar Irininog slučaja razrađuje se i uvoznik kaseta, gospodin Zamfir. Njihovi doživljaju su dati u solidnim rekonstrukcijama dočim ključni deo materijala po minutaži čine sećanja konzumenata, onih koji su samo gledali, ali i onih koji su organizovali ilegalne VHS bioskope po kućama. I taj segment odiše nostalgijom, ima duhovitosti, i daje pitkost celini iako ne možemo reći da je u celom trajanju supstancijalan. Međutim, vešto realizovan prikaz diskursa o transformativnoj moći filma obično pali, a ovo je takav slučaj.
VHS je čak i u SFRJ toga vremena, nešto malo pre 1985. na koju se fokusira ovaj film kao početak fenomena u Rumuniji, nosio jednu specifičnu atmosferu. Bio sam tada naravno vrlo mali ali sam preko oca kao early adoptera VHSa imao priliku da se upoznam sa tom prvom generacijom VHS mistifikatora, i uprkos tome što kod nas to nije bilo pod represijom bilo koje vrste, imalo je neki urbani underground vibe.
Činjenica da su se naši distributeri formirali u danima VHSa umnogome je oblikovala našu distribuciju i prikazivačku delatnost jer im je trebalo puno vremena da shvate kako nije sve u filmovima koje imaš već da ima nešto i u tome gde ćeš da ih puštaš. Međutim, dok je bilo i jednog i drugog, dakle i bioskopa i tog stava kod distributera, bilo je i Periklovo doba za naše gledalište jer je zaista bio raznovrsniji repertoar nego danas.
U tom smislu, u zemljama Istočne Evrope, VHS je imao zaista transformativni uticaj jer je zapravo u njemu načinjena primarna akumulacija kapitala u filmskom biznisu. Nažalost, stvari poput kratkog dokumentarnog filma ONI ŽIVE Gorana Nikolića nisu ni zagrebali suštinu tog fenomena,.
Stoga, i srpska VHS scena zaslužuje svoju ozbiljnu dokumentarnu razradu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment