SICARIO: DAY OF THE SOLDADO Stefana Sollime je istovremeno i nastavak i rimejk prvog filma. Ovo nije slučaj ROAD WARRIORa u odnosu na MAD MAXa, jer SOLDADO nije bitno skuplji ali jeste nešto bolji. Sollima je sin velikog Sergia Sollime, potpisnika izvrsnog krimića REVOLVER, i televizijski veteran koji je predvodio preporod italijanskog TV krimića poslednjih godina. Sollima nije obrukao oca, nije obrukao ni sebe više nego što je neophodno, međutim, nije uspeo da prevaziđe ograničenja scenarija Taylora Sheridana.
Sheridanov skript je ponovo u formi pogrešno shvaćenog Michaela Manna, sad već pomalo propušteno kroz prizmu kriznog Soderbergha. Međutim, ono što je najneverovatnije je to ponovo imamo na sredini filma akcioni set-piece na granici SAD i Meksika posle kog usledi prezupčenje gde film potone u iracionalnost, neuverljivost i budalaštinu.
Sad već počinjem da se pitam da li je to neka arty koncepcija, da li je SICARIO neki policijski TWIN PEAKS? Da li taj momenat prelaska granice ima neko simboličko značenje i predstavlja prelazak u neki onirički svet.
Film je slikao Darius Wolski, prekaljeni poljski profesionalac, i Sollima barem nema iskliznuća u region ČETVRTOG ČOVEKA kao druga polovina Villeneuveljevog filma. Ovde je sve barem snimljeno na nivou, a to što glumci igraju za tri stepena ozbiljnosti pojačanije nego što zahteva materijal zapravo takođe dugujemo prvom filmu i njegovom uspehu.
Johannsson nije radio skor ali kao da jeste, to je taj zvuk koji je proslavio SICARIO. Reklo bi se da producenti očekuju da pnaprave trilogiju, i da ako nastave ovim putem napretka, sledeći film može biti dobar zapravo.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment