TAG Jeffa Tomsica je komedija koja izlazi iste godine kad i GAME NIGHT i ima sličnu premisu. Ovog puta, glavni junaci su prijatelji koji se već trideset godina igraju "Šuge" i u maju svake godine se jure. Film ih zatiče u sezoni kada su odlučili da pobede svog nepobedivog prijatelja koji do tada nikada nijednom nije ulovljen.
Tomsicev film je duhovit, energičan, ali isto tako i sastavljen od čitavog niza najrazličitijih pripovedačkih, stilskih, pa na kraju krajeva i emotivnih elemenata koji ga čine prenatrpanim, disbalansiranim, a opet ništa manje zabavnim. U akademskom pogledu, svakako da mislim da je TAG mogao biti jednostavniji, da je mogao biti bitno "čistiji" u praktično svakom aspektu svog izraza, i to ga odvaja od statusa istinski vešto realizovanog i vrednog dela, međutim, ne može mu se osporiti efektnost koja je u okvirima žanra kojim se bavi ipak presudna. Ono što TAG dakle propušta jeste mogućnost da se ubroji među komedije koje propisno funkcionišu i na fundamentalnom nivou filmskog izraza.
Ono što međutim drži film koliko-toliko koherentnim, i na okupu jesu glumci koji uspevaju da nekako ujednače, a Isla Fisher i Jake Johnson čak uspevaju da naprave izuzetne komičarske kreacije. Štaviše, ako imamo u vidu da TAG unosi u sebe i neke elemente jackassičnog fizičkog humora za koji je neophodna "autentičnost", dakle neko ko nije zvezda u kradu, ili ako je zvezda Johnny Knoxville, onda su ovi glumci čak napravili i podvig jer su u ključnim situacijama sebe uspeli da ponište.
Jeff Tomsic pokušava da napravi vizuelno uzbudljiv i ekspresivan film i u tom pogledu malo preteruje sa akcentima. Međutim, isto tako nad filmom vreba još jedna opasnost. Od prvog kadra znamo da je reč o istinitoj priči. A od drugog kadra vidimo da ovo što Tomsic snima ne liči na život. I uprkos svim bravurama koje Tomsic pokušava i u kojima uspeva, ostaje radoznalost prema stvarnim ličnostima koje su provele decenije baveći se ovakvim prankovima. Vidimo ih na kraju filma, i jasno je da bi ekranizacije prave priče o njima drugačije izgledala. Ali, u okvirima onoga za šta se Tomsic opredelio, TAG zaista funkcioniše dobro i ljubitelji komedije treba da ga pogledaju-
* * * / * * * *
Tomsicev film je duhovit, energičan, ali isto tako i sastavljen od čitavog niza najrazličitijih pripovedačkih, stilskih, pa na kraju krajeva i emotivnih elemenata koji ga čine prenatrpanim, disbalansiranim, a opet ništa manje zabavnim. U akademskom pogledu, svakako da mislim da je TAG mogao biti jednostavniji, da je mogao biti bitno "čistiji" u praktično svakom aspektu svog izraza, i to ga odvaja od statusa istinski vešto realizovanog i vrednog dela, međutim, ne može mu se osporiti efektnost koja je u okvirima žanra kojim se bavi ipak presudna. Ono što TAG dakle propušta jeste mogućnost da se ubroji među komedije koje propisno funkcionišu i na fundamentalnom nivou filmskog izraza.
Ono što međutim drži film koliko-toliko koherentnim, i na okupu jesu glumci koji uspevaju da nekako ujednače, a Isla Fisher i Jake Johnson čak uspevaju da naprave izuzetne komičarske kreacije. Štaviše, ako imamo u vidu da TAG unosi u sebe i neke elemente jackassičnog fizičkog humora za koji je neophodna "autentičnost", dakle neko ko nije zvezda u kradu, ili ako je zvezda Johnny Knoxville, onda su ovi glumci čak napravili i podvig jer su u ključnim situacijama sebe uspeli da ponište.
Jeff Tomsic pokušava da napravi vizuelno uzbudljiv i ekspresivan film i u tom pogledu malo preteruje sa akcentima. Međutim, isto tako nad filmom vreba još jedna opasnost. Od prvog kadra znamo da je reč o istinitoj priči. A od drugog kadra vidimo da ovo što Tomsic snima ne liči na život. I uprkos svim bravurama koje Tomsic pokušava i u kojima uspeva, ostaje radoznalost prema stvarnim ličnostima koje su provele decenije baveći se ovakvim prankovima. Vidimo ih na kraju filma, i jasno je da bi ekranizacije prave priče o njima drugačije izgledala. Ali, u okvirima onoga za šta se Tomsic opredelio, TAG zaista funkcioniše dobro i ljubitelji komedije treba da ga pogledaju-
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment