HORIZONTI Svetislava Dragomirovića je diplomski film reditelja sa Akademije umetnosti. Ovo je jedan od onih filmova koji su pomalo snimljeni "silom", dakle bez sredstava, pa je i rezultat prilično neujednačen u kvalitetu. Dragomirović je u filmu uspeo da okupi solidnu glumačku ekipu u kojoj se nalaze Slobodan Beštić, Gojko Baletić, Jovana Gavrilović i Stefan Bundalo i oni su maksimalno posvećeni svojim ulogama ali nažalost nije uspeo da ih kapitalizuje u punoj meri.
Osnovni problem filma jeste to što je jako težak za praćenje. Dragomirović uzima jednu relativno jednostavnu crnotalasovsku priču i razbija je na nekoliko vremenskih tokova a rezultat je pripovedački tok u kome ni policija ne može da otvrdi o čemu se radi. Rekonstrukcija toga šta sam u stvari gledao usledila je više na bazi pretpostavke kako će se opšta mesta kojima smo izloženi sklopiti nego u tome što se nešto razume iz filma.
Drugi problem filma je što je predug. To nije pitanje gledaočevog strpljenja u odnosu na spor tempo već generalno ritma. Kadrovi naprosto nemaju dovoljno sadržaja u sebi da bi trajali toliko dugo, pod tim ne mislim na puku radnju već generalno na supstancu koju dobijamo na ekranu. Film traje zavidnih 97 minuta što je ipak previše za delo nastalo metodom "pabirčenja".
Konačno, priča je žestoko post-crnotalasovsko opšte mesto. Xti slučaj neželjene trudnoće, abortusa, srpskog sela, blata i bede, deluje potpuno prevaziženo i kao životna i kao filmska tema, i HORIZONTI nažalost ni na jednom nivou ne nude ništa novo u tom domenu. Uostalom, ako danas u Srbiji i ima autora koji to rade to isto, Oleg Novković prvi pada na pamet, oni to rade ipak dosta ambicioznije, a bizarno je reći i bolje.
HORIZONTI je film evidentno snalažljivog i ambicioznog debitanta, ali propušta priliku da ponudi nešto sveže i upečatljivo.
Osnovni problem filma jeste to što je jako težak za praćenje. Dragomirović uzima jednu relativno jednostavnu crnotalasovsku priču i razbija je na nekoliko vremenskih tokova a rezultat je pripovedački tok u kome ni policija ne može da otvrdi o čemu se radi. Rekonstrukcija toga šta sam u stvari gledao usledila je više na bazi pretpostavke kako će se opšta mesta kojima smo izloženi sklopiti nego u tome što se nešto razume iz filma.
Drugi problem filma je što je predug. To nije pitanje gledaočevog strpljenja u odnosu na spor tempo već generalno ritma. Kadrovi naprosto nemaju dovoljno sadržaja u sebi da bi trajali toliko dugo, pod tim ne mislim na puku radnju već generalno na supstancu koju dobijamo na ekranu. Film traje zavidnih 97 minuta što je ipak previše za delo nastalo metodom "pabirčenja".
Konačno, priča je žestoko post-crnotalasovsko opšte mesto. Xti slučaj neželjene trudnoće, abortusa, srpskog sela, blata i bede, deluje potpuno prevaziženo i kao životna i kao filmska tema, i HORIZONTI nažalost ni na jednom nivou ne nude ništa novo u tom domenu. Uostalom, ako danas u Srbiji i ima autora koji to rade to isto, Oleg Novković prvi pada na pamet, oni to rade ipak dosta ambicioznije, a bizarno je reći i bolje.
HORIZONTI je film evidentno snalažljivog i ambicioznog debitanta, ali propušta priliku da ponudi nešto sveže i upečatljivo.
No comments:
Post a Comment