John Francis Daley i Jonathan Goldstein su reditelji u koje Warner žestoko veruje čim im je prepoustio da rade FLASHPOINT. Doduše svi razlozi da im ser veruje su tu, pisali su HOMECOMING i zaista pomogli da se Spider-Man istinski reinventuje i da napravi solo debi u dobrom i dobro napisanom filmu. VACATION, njihova prethodna režija bio je solidan gross out kakav bar jednom isporuči New Line. GAME NIGHT je nastao po scenariju Marka Pereza a Daley i Goldstein su ga "samo" režirali. I u pogledu režije, ovo je za nijansu naptoprsečno režirana komedija ali ipak nije ni blizu Todda Phillipsa. S druge strane, u pogledu scenarija, film je zanimljiv ali mu nedostaje nešto suštinski uznemirujuće i suštinski duhovito da bi pokenuo svoju crnohumornu mehaniku.
Teško je objasniti šta tačno nedostaje ovom filmu jer formalno sve je tu, i gegovi, i zaplet i odlična glumačka podela ali pokušaću da definišem gde su se desile ključne greške. Naime, GAME NIGHT govori o junacima koji svake sedm,ice igraju "igre" sve dok ih jednom ne zadesi "igra" po uzoru na Fincherov film. Međutim, oni su svesni da je to sve igra ili čak i kad misle da nije, da bi mogla biti, tako da neverovatne stvari koje im se zbivaju jedni drugima lako objašnjavaju. Svi protagonisti priče se sve vreme savršeno razumeju jedni sa drugima, a likovi koje sreću takođu nisu prviše iznenađeni onim što se zbiva (svako iz svojih razloga) i naprosto mi nikada nemamo utisak o suštinskom poremećaju koji zadesi živote naših junaka.
Poređenja sa filmom AFTER HOURS su potpuno deplasirana jer je on upravo ceo u vrlo kritičnim poremećajima koji se dešavaju glavnom junaku i bizarnostima sa kojima se suočava u toj košmarnoj noći. Ovde imamo junake koji su u košmarnoj noći pomognuti prijateljima, a njihova egzistencija, dostojanstvo ili identitet nikada suštinski ne bivaju ugroženi.
To nas dovodi do sledećeg problema, a to je višak likova. Jason Bateman i Rachel McAdams su bili dovoljni kao protagonisti ove priče. Pošto su ostali ljudi u neprekidnoj saradnji sa njima, a sporedni su, postaju višak. I sa takvim balastima ovaj film ne može da se izbori tako da ostaje ipak samo jedan rutinski vehicle.
To sve ne znači da u filmu nema lepih scena, inspirisanog kastinga, a naročite pohvale zaslužuje pulsirajući skor Cliffa Martineza, međutim GAME NIGHT nikada ne dostiže intenzitet ni na jednom frontu na kome s bori. Doduše, ako imamo u vodu obilje elemenata kojima se bavi i relativno one-note likove, film bar nije dosadan.
GAME NIGHT je solidan film ali kako rekoh nije ni na nivou Phillipsa niti vhunskih radova Setha Gordona ili Davida Dobkina. Otud, pretpostavljam da je ovaj film više poslužio kao provera Warneru umeju li Daley i Goldstein "s ljudima" nego kao prototip onoga što treba da pruže u FLASHPOINTu.
* * 1/2 / * * * *
Teško je objasniti šta tačno nedostaje ovom filmu jer formalno sve je tu, i gegovi, i zaplet i odlična glumačka podela ali pokušaću da definišem gde su se desile ključne greške. Naime, GAME NIGHT govori o junacima koji svake sedm,ice igraju "igre" sve dok ih jednom ne zadesi "igra" po uzoru na Fincherov film. Međutim, oni su svesni da je to sve igra ili čak i kad misle da nije, da bi mogla biti, tako da neverovatne stvari koje im se zbivaju jedni drugima lako objašnjavaju. Svi protagonisti priče se sve vreme savršeno razumeju jedni sa drugima, a likovi koje sreću takođu nisu prviše iznenađeni onim što se zbiva (svako iz svojih razloga) i naprosto mi nikada nemamo utisak o suštinskom poremećaju koji zadesi živote naših junaka.
Poređenja sa filmom AFTER HOURS su potpuno deplasirana jer je on upravo ceo u vrlo kritičnim poremećajima koji se dešavaju glavnom junaku i bizarnostima sa kojima se suočava u toj košmarnoj noći. Ovde imamo junake koji su u košmarnoj noći pomognuti prijateljima, a njihova egzistencija, dostojanstvo ili identitet nikada suštinski ne bivaju ugroženi.
To nas dovodi do sledećeg problema, a to je višak likova. Jason Bateman i Rachel McAdams su bili dovoljni kao protagonisti ove priče. Pošto su ostali ljudi u neprekidnoj saradnji sa njima, a sporedni su, postaju višak. I sa takvim balastima ovaj film ne može da se izbori tako da ostaje ipak samo jedan rutinski vehicle.
To sve ne znači da u filmu nema lepih scena, inspirisanog kastinga, a naročite pohvale zaslužuje pulsirajući skor Cliffa Martineza, međutim GAME NIGHT nikada ne dostiže intenzitet ni na jednom frontu na kome s bori. Doduše, ako imamo u vodu obilje elemenata kojima se bavi i relativno one-note likove, film bar nije dosadan.
GAME NIGHT je solidan film ali kako rekoh nije ni na nivou Phillipsa niti vhunskih radova Setha Gordona ili Davida Dobkina. Otud, pretpostavljam da je ovaj film više poslužio kao provera Warneru umeju li Daley i Goldstein "s ljudima" nego kao prototip onoga što treba da pruže u FLASHPOINTu.
* * 1/2 / * * * *
Pet i po godina kasnije, reprizirao sam ovaj film, i sada moram priznati da mi je osnovni problem određeno izbacivanje iz ritma nekim rezovima koji po preciznosti ne prate fini rad po kom je izgrađen ceo film. Recimo na nova dva gledanja, protagonizam Batemana i McAdams mi je izraženiji nego prvi put i "duplirani" likovi mi nisu smetali, dočim odsustvo "egzistencijalnije" pretnje je i dalje tu, ali možda to ipak više pripada nekom drugom filmu. Uprkos tome što uverenje svih junaka u "igru" nije uspelo da se nametne kao filozofski pogled na život, kao neki komentar na post-istinu, stvara dovoljno komičnog efekta da to na kraju pokrije manjak egzistencijalne pretnje.
Skript Marka Pereza je izuzetno precizan, stvarno to je top studio produkt, a sada imamo i naknadnu pamet da su se Daley i Goldstein odlično pokazali u svom prvom spektaklu HONOR AMONG THIEVES.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment