BLACK PANTHER

Iako sam laik za stripove, prepoznao sam u Marvelovom BLACK PANTHERu jednu zanimljivu sličnost sa “Siege” storylineom u stripovima. U jednom trenutku tog storylinea dolazi do proliferacije vanzemaljskog oružja sa Asgarda među Marvelovim negativcima. I uopšte, mnoge preteće situacije koje dubinski menjaju percepciju sveta, od dolaska vanzemaljaca do teških razaranja, dopuštena su u MCU. Štaviše, u SPIDER-MANu u kome se Spidey vratio u MCU tema raščišćavanja ruševina i zloupotrebe vanzemaljske tehnike igra ključnu ulogu u grounded zapletu sa street-level negativcem.

Hajde da kažemo ovako, MCU se nije ustezao od prikazivanja sveta koji je dubinski promenjen nekim iskustvom i dodirom sa nekom tehnologijom. Ali u BLACK PANTHERu postoji grčevita potreba da se oružje iz Wakande nikako ne doturi crnačkim borcima za slobodu širom sveta.

Junak štaviše rizikuje život ne bi li sprečio da wakandansko oružje izađe izvan granica Wakande i dospe u ruke crnih pobunjenika. I u ovom politički intirgantnom filmu, i politički angažovanom filmu, bez ikakve sumnje taj detalj pokazuje koji su krajnji horizonti ideološke slobode u MCU.

Dakle, svet ne sme videti ozbiljno naoružane crnce, valjda je pitanje da li bi takva stvar mogla učiniti MCU nadalje neodrživim, iako a opšta afirmacija superheroja i vanzemaljske pretnje nikako nije ugrozila.

Šteta što je Cooglerov film tako ideološku sužen, da ne kažem kukavički, da ne kažem lišen hrabrosti kakvu imaju neke druge strip-ekranizacije kao što je recimo Vaughnov KINGSMAN koji bi se s tim verovatno sjajno zabavio, a usput bio i provokativan.

S druge strane, posle Egoa iz GUARDIANS OF THE GALAXY VOL. 2, BLACK PANTHER ima najboljeg negativca u MCU. Konačno je to grounded lik, konačno je uostalom to lik sa kojim se možemo identifikovati i čiji je pogled na svet uspeo da zarobi neke od geopolitičkih neuroza. Killmongerov greh u ovom filmu je u tome što smatra da Wakanda mora da izveze svoju “slobodu” i da pomogne antikolonijalnima pokretima.

U ovom filmu, uprkos vrlo toploj interpretaciji Sterlinga K. Browna, niko ne uspeva da objasni po čemu je “pax wakandiana” problem, osim što je Killmonger neko ko je učen da uspostavlja “pax americanu”. Kada se tome doda da Killmongera igra Michael B. Jordan, daleko najharizmatičniji glumac u ovom filmu i zvezda koja nije slučajno u usponu, postavlja se pitanje da li je Black Panther poput Kraljevića Marka na kraju ubio boljega od sebe.

Ryan Coogler je bio ko-scenarista ovog filma i treba mu odati priznanje za to što ova strip-ekranizacija nosi dozu geopolitičke pregnantnosti. Iako je fantazija o deretićevskoj afričkoj Atlantidi vrlo retro, on uspeva da je apdejtuje i da isprojektuje neke kako trajne tako i aktuelne geopolitičke teme. Recimo, sam motiv Wakande koja je nekakva parafraza Konga, afričke zemlje koja je u paralelnom svetu uspela da maksimalno iskoristi svoje potencijale, nikada ne izlazi iz mode. Ali onda Coogler otvara i zanimljivo pitanje migranata, ali i solipsiszma zatvorenih i bogatih društava.

Ono što međutim Killmonger donosi jeste strah od situacije u kojoj bi svet mogao sustići Wakandu. To je izraelska tema akutno a američka hroničo. I u spoju sa njegovom idejom globalne pobune i pax wakandiane, ovo je politički najintrigantniji strip-negativac poslednjih godina, i u ozbiljnoj konkurenciji za tu poziciju u čitavoj istoriji podžanra.

Alternativna modernost Wakande je mnogo bolje rešena od Thora, i u stripu pa i sad u filmu, mada film je mogao biti dizajnerski zanimljiviji, kao što je to bio THOR RAGNAROK. Nekoliko značajnih elemenata za radnju su vrlo generic po dizajnu i performansama, a završni set-piece je nedovoljno spektakulrana, jednim delom baš zato što se fokusira na izbegavanje onoga što je zanimljivo.

Coogler je nažalost osrednji reditelj i to je pokazao i u FRUITVALEu i naročito u CREEDu. MCU je dobro podmazana mašina i njihovi filmovi su ako išta ujednačeni, odnosno jednolični ali Coogler definitivno ima problem ritma. U filmu nema puno akcije, i to mi ne smeta jer kad je ima, prilično je tanka i neinventivna ili u najboljem slučaju ima onu depersonalizovanost ozbiljnog second unit angažmana i CGIja u kojoj ljudski faktor ne igra bitnu ulogu.

Međutim, BLACK PANTHER je zapravo i najzanimljiviji u tim “mirnim scenama” u kojima se Killmonger gradi kao Charles Taylor MCUa, kao afrički tiranin koji dolazi sa američkom diplomom. U tom smislu, činjenica da se priča razrešava pučem, odnosno bratoubilačkim ratom, čini ovaj film geopilitičkim realizmom. Ono što mu međutim nedostaje jeste upravo ona mašta i nadogradnja koju bi strip morao da donese.

Ipak, očigledno je antikolonijalna borba i rasni rat terra incognita za Marvel osim ako kolonizatori nisu nordijska božanstba i vanzemaljci.

BLACK PANTHER stoga na kraju ostaje jedna dobrodošla slikovnica sa afrocentričnom temom i političkom korektnošću koja se ipak rve sa političkim promišljanjem. I to je vredno hvale.

MCU fanovi u ovom filmu neće dobiti bang for their buck ali će dobiti svakako više nego u prva dva Thora. Međutim, u odnosu na trećeg Thora priznajem upitan sam kako vrednosvati ovaj film. RAGNAROK je svakako bolji i zabavniji film, bolje i autorskije režiran, ali ima veliko olakšicu toga što je mogao da se odmakne od origina i limita junaka. BLACK PANTHER je časno odradio heavylifting origina, ali na kraju krajeva nije naročito zabavan film, ukoliko nisi gledalac sa maštom i širokim interesovanjima, 

* * 1/2 / * * * *