BRAWL IN CELL BLOCK 99

BRAWL IN CELL BLOCK 99 S. Craiga Zahlera je bio svakako jedan od filmova koji su privlačili pozornost. Posle izvanredne druge sezone TRUE DETECTIVEa, ovaj film je trebalo da nastavi VinceVaughnissance. E sad, Zahler je režirao BONE TOMAHAWK, dakle potpisnik je te parade amaterizma i budalaštine, a na ovom filmu je okupio deo iste ekipe iza kamere.

Prvih osamdesetak minuta ovog dvočasovnog filma svedoče da nije bilo razloga za brigu. Naime, sve do situacije kada glavni junak dolazi u naslovni Cell Block 99, film deluje kao vrhunski Mann sniman u digitalnoj fazi, sa Vince Vaughnom koji dominira ekranom, Bakshijevom fotografijom koja vrlo efentno kombinuje indie kadriranje, limitiranu i baš zato uzbudljivu neonsku igru osvetljenja, sa hardboiled narativom u neo-exploitation maniru ali i sa Mannovskim artinessom u sebi.

Tih uvodnih sat i po su rediteljski tour de force koji su me iskreno naveli da krenem da koketiram sa etiketama remek-dela i sl. Međutim, onda film zadesi završnih četrdesetak minuta u kojima se ne desi baš BONE TOMAHAWK ali se desi nešto gotovo tehnički pogrešno. Naime, u toj deonici film uđe u jedan maltene filmofilski spoj rekonstrukcije exploitation imaginarijuma u pogledu toga da su mnogi filmovi tog usmerenja snimani na neadekvatnim lokacijama, ali i da u pogledu mizanscena trokira i pretvara se u jednu bitno manje uverljivu celinu unutar celine. I zbilja, kao što je Cell Block 99 “zatvor unutar zatvora”, tako je i deo u njemu kao “film unutar filma” čija znakovitost ostaje otvorena za interpretaciju. Da li je to iskoračivanje Vaughna iz sveta koji poznajemo zapravo nešto metaforično, da li on dolaskom u Cell Block 99 iskoračuje iz “stvarnosti” u nešto “onostrano”, to ne znam, ali film se tu definitivno kvari.

Kako rekoh “kvari”, ali i ne “pokvari” i ne uspeva da degradira previše ono iz prvih sat i po vremena. Naprosto, u toj deonici je Zahler pokušao da napravi nešto što mu nije uspelo niti je bilo pametna direkcija. Možda je bolje bilo da se fokusirao na mirno “prizemljenje” priče koju je vrlo uspešno uspeo da podigne do ozbiljnih visina.

Vince Vaughn nije nimalo nov u miljeu “mračnih” likova i priča koje su sve samo ne vesele i komične, ali BRAWL IN CELL BLOCK 99 definitivno jeste film koji nam otvara njegovu potpuno novu stranu. Uprkos rezervama prema završnoj trećini ne mogu reći da nisam nadražen prema zamisli šta će Zahler snimiti sa Melom i Vinceom u DRAGGED ACROSS CONCRETE.

Ono što je međutim zanimljivo jeste taj ceo neo-exploitation duh koji smešta BRAWL IN CELL BLOCK 99 u istu krvnu grupu sa SRPSKIM FILMOM. U oba filma imamo taj estetski zaokret negde oko polovine, s tim što je kod Spasojevića bitno bolje urađen. Zatim, u oba filma imamo Junaka sa velikim J, Porodicu sa velikim P kao Motiv sa velikim M. I naravno imamo razna izopačenja sa velikim I i Nasilje sa velikim N, urađene u ime porodice. BRAWL se pomalo još poigrava i sa Vinceovim konzervativnim imidžom, i ne znam da li mu Zahler podilazi ili se sa time šali.

Otud, optužbe da je Zahler snimio neo-exploitation Trumpove ere koji ima istu funkciju kao vigilante exploitation iz Nixonove nije sasvim bez osnova. U BRAWLu se negativci stranci i Meksikanci. Vaughn je glavni junak, pravednik sa margine koji je je grešio ali se i popravio. Film je u tom filmu politički nekorektan i prilično neosetljiv. Međutim, što zbog stanja u savremenom filmskom biznisu, što zbog nekih Zahlerovih zahvata, ovog puta sve je svedeno na art house nivo. Premijera filma bila je u Veneciji a glavni vid prikazivanja je VOD.

Elem, vratimo se na SRPSKI FILM. Kako Spasojevićev film nema čega da se stidi u poređenju sa BRAWLom, učesnikom Venecije, možemo reći da smo u savremenim žanrovskim tokovima možda najbliži pariranju upravo u tom neo-exploitation domenu.

BRAWL IN CELL BLOCK 99 je bio na putu ka savršenstvu i u tome nije uspeo. Srećom, na tom putu nije zaboravio da dobaci do dobrog filma. 

* * * / * * * *