THE BABYSITTER

THE BABYSITTER Briana Duffieda bio je jedan od scenarja koji su važili za najbolje u ponudi Na kraju ga je kupio McG sa svojom firmom Wonderland, trebalo da ga snima za New Line i snimio ga za Netflix. Sada, kad je film snimljen, naravno, prvo se otvara se pitanje da li je scenario bio vredan tolikog hajpa.

Pa, i jeste i nije. Naime, ovaj scenario po svojoj strukturi spada u nešto što bi pre svega trebalo da bude zanimljivo scenaristima kao recept kako napisati scenario koji je zreo za proboj. Za početak, reč je o filmu koji se lako pitchuje, potpuno je jasno šta je u pitanju, kako treba da izgleda i na koju formulu se naslanja. Dakle, to je jedan production ready scenario, za koji je potpuno jasno koja mu je meta i koje odstojanje. Ono što je u njemu originalno jeste manipulacija određenim žanrovskim elementima kojima se daje svež, ne nužno nov predznak, kako kroz transformaciju žanrovskih tropa tako i kroz davanje jedne specifične vizure iz koje se priča sagledava.

THE BABYSITTER je bestidno geeky film, sa glavnim junakom koji je mali geek i sa pogledom na svetu koji se na to nadovezuje. Dakle, to je taj ugao gledanja koji sam pomenuo. To nije ništa nužno novo, ali Duffield u svom predlošku uzima tu geeky optiku i kroz nju transformiše optiku celog filma. U određenom smislu, on je inferiorniji od Maxa Landisa jer ovaj u potpunosti subvertira sve, dočim THE BABYSITTER odražava visok nivo “subjektivnosti” logike svog sveta u skladu sa junakom. Stoga., film kreće kao iritantno geeky ali se ubrzo ispostavi da mu je to dosledno sproveden “pogled na svet”. Iako je McGu u tonalnom pogledu reditelj kome komedija ne ide nužno od ruke, scenario je u tom pogledu dovoljno jak da se i ovaj reditelj dobro snalazi sa materijalom.

Taj geeky odnos proširuje se i na čednu seksualnost koju film tretira. Naime, seksualnost je bitan element teen slashera i poznato nam je kakve se zakonitosti prenose iz sfere penetracije u sferu klanja. U THE BABYSITTERu, film ostaje ambivalentan i čak vrlo razigran u tom domenu.

Osnovna inverzija unutar žanrovskih tropa jeste postavka likova. Naime, ovde je “topovsko meso” slashera zapravo polu-amorfna masa negativaca a onaj koji najviše ubija paradoksalno jeste geek koji je u opasnosti.  Dakle, krvi i ubistava ima i to mahom u duhovitom maniru ali i sa dosta ekspresivnom vizuelnošću i hiperkinetičnošću svojstvenom McGu.

I zbilja, pored superraspoložene glumačke podele, jedan od osnovnih aduta THE BABAYSITTERa jeste McGjeva hiperkinetičnost. Kada stvari krenu da se kreću, teško je nači hackera koji može da ih bolje pokreće od McGa koji i dalje ima dovoljno žara da svaku scenu gazi do maksimuma.

Otud na kraju THE BABYSITTER stoji kao goofy i vrlo zabavan komični slasher koji će živeti mnogo duže nego što je iko pretpostavljao. Poređenja sa nedavno izašlim Peckoverovim BETTER WATCH OUT su neumitna, i ovi filmovi su vrlo slični u polazištu ali različiti u ishodu. Naime, u oba filma bejbisterke su tema a klinci koji su čuvani uzimaju protagonizam. Međutim, BETTER WATCH OUT se oslanja na Amblin, na filmove poput GREMLINSa i vuče korene iz jedne ere kada je bilo “ozbiljnosti” u filmovima za mlade, čak i kad su oni podilazili njihovim gledalačkim hirovima. THE BABYSITTER je film koji izgleda kao da su ga snimili sami klinci, pa je u toj meri svakako “isprazniji” od BETTER WATCH OUT ali opet ima neki svoj drugačiji kvalitet koji treba poštovati. Ili bar pokušati. 

* * * / * * * *