LOVAC PROTIV TOPA

Pogledao sam LOVAC PROTIV TOPA, televizijski film Save Mrmka iz 1986. godine, snimljen po scenariju Siniše Pavića. Ovaj televizijski film je jedan od retkih iskoraka Siniše Pavića u domen savremenog trilera. Međutim, ovaj televizijski rad je deo jednog šireg okvira - Četiri jahača Jugokalipse. Naime, tokom osamdesetih postoje četiri ostvarenja koja su upozoravajuće prikazivala delovanje ekstremističke emigracije na razbijanju Jugoslavije

1984.Miki Stamenković snimio je OPASNI TRAG, priču o obračunu Službe sa kosovskim separatistima. 1985. snimljen je BRISANI PROSTOR, serija koja blago fikcionalizuje slučaj ubacivanja ustaša da dižu ustanak u Hercegovini. 1986. izašao je LOVAC PROTIV TOPA a 1987. MESTO SUSRETA BEOGRAD u kome je obrađen zapadni lanac izvlačenja pravoslavnih relikvija i prodaje na zapadnim tržištima.

LOVAC PROTIV TOPA prikazuje klasičan sistem regrutacije posrnulih mladih ljudi u svet političkog esktremizma. Priča počinje kao slučaj mladog hrvatskog džeparoša, hapšenog zbog pevanja ustaških pesama u SFRJ, koji polako biva zaveden i korumpiran da postane ustaški terorista. Tokom prvog ulaska u zemlju sa nemačkim pasošem i identitetom, “namiriše” ga DBovac koji ordinira u letovalištu koje posećuju stranci i počinje akcija konstatovanja da li je reč o “ubačenom elementu”.

Kada ga ubace drugi put sa još novijim identitetom, cilj mu je da podmetne nekoliko bombi koje bi stvorile strah, upropastile turističku sezonu, smanjujući devizni priliv SFRJ.

Mrmkova režija ja nažalost previše statična i uopšte nedorasla ovom materijalu. Pavićev scenario pak ima problem u tome što ne uspeva da identifikuje ko je glavni junak. Film čas prati ustaše, čas momke iz Službe a tek u drugoj polovini uvode se elementi sa kojima se može agent Službe učiniti glavnim likom i to kroz prikaz njegovog privatnog života koji je naravno ozbiljno narušen akcijama vezanim za očuvanje državne bezbednosti.

U trilerskom pogledu, Pavićev scenario je korektan, u pojedinim aspektima čak i duhovit ali Mrmkova realizacija je slaba, u pojedinim segmentima vrlo campy, koristio je mali broj pozicija kamere što usporava pripovedanje, maska oko promene identiteta glavnog teroriste je loša i sve u svemu, Ravasijevo MESTO SUSRETA BEOGRAD ili serija BRISANI PROSTOR deluju kao ostvarenja prekaljenih žanrovskih profesionalaca u odnosu na ovo.

Milan Štrljić je velo jednostavan u izlaganju lika mladaog DBpvca koji je vrlo brzo raskrinkao slučaj ali mu šef ne veruje. U ovom elementu, Pavić pokazuje da je dobro savladao lekcije iz američkih filmova. Miki Krstović je iskusna podela kao Alojz, slovenački agent Službe, dočim je Nada Blam priličan promašaj kao njihova koleginica.

Ustaše su prilično loše igrane, jednim velikim delom jer ih igraju srpski glumci koji se muče sa akcentom.

Nekoliko “životnih” situacija donosi i Pavićev srdačni narodni humor, recimo sukob Štrljićevog DBovca i lokalnog “Galeba” koji mu ometa istragu, u interpretaciji Aljoše Vučkoviča, ili rasejanost agenta u scenama porodičnog života u kome mu suprugu igra Jelica Sretenović.

Zanimljivo je da u televizijskom filmu nema puno hrvatskih glumaca ali ima dosta Slovenaca pa se tu mogu videti tamošnji glumci u rasponu od Andreja Nahtigala do Metoda Peveca,

Nažalost, LOVAC PROTIV TOPA nije ni blizu “istinitih priča” koje su pravili Pavić i Mrmak, recimo POSLEDNJEG ČINA i samim tim deluje kao prilično neubedljiv “narudžbenjak”.

Ipak, zanimljiva je slutnja časovnika na “paklenim strojevima” i kasnije upotrebe časovnika u završnici filma koja iz današnje vizure deluje kao znak da “vreme ističe”, da je došlo “zadnje vreme”, da je “minut do dvanaest” da se spreči raspad SFRJ koji priželjkuju politički ekstremisti.

Zanimljivo je da su ustaški emigranti prikazani kao da su povezani sa zapadnim ultradesnim pokretima čija se priroda doduše nikada ne razrađuje do kraja, ali su definitivno zapadni i definitivno sposobni da nabave potrebna sredstva za diverzije u SFRJ.

Plan ustaških emigranata da bombama u letovalištima unište turističku seonu, smanje devizni priliv i shodno tome destabilizuju SFRJ deluje bondovski ambiciozno ali i prilično realistično.

Uprkos tome što se Siniši Paviću može prebaciti mnogo toga oko strukture scenarija i vođenja likova, ključni problem ovog televizijskog rada ipak ostaje Mrmkova statična i povremeno vrlo nevešta režija.

Zanimljiv detalj je da se mladi Tihomir Stanić pojavljuje u jednoj od epizodnih uloga.

AN ADVENTURE IN SPACE AND TIME

Pogledao sam AN ADVENTURE IN SPACE AND TIME Marka Gatissa, BBCjev televizijski film o nastanku serije DOCTOR WHO, pripremljen za pedesetu godišnjicu od nastanka serije. 

U dva dana sam gledao dva odlična rediteljska rada koja potpisuje britanski veteran Terry McDonough, prvo pilot za THE EXPANSE a zatim i AN ADVENTURE IN SPACE AND TIME. Sve je to na neki način deo jednog televizijskog kontinuiteta naučne fantastike. AN ADVENTURE IN SPACE AND TIME prikazuje same početke SFa na britanskoj televiziji i ulazak ovog do tada prezrenog žanra na BBC.

McDonough je uspeo da napravi pravo televizijsko remek-delo na bazi duhovitog i solidno dokumentovanog scenarija Marka Gatissa, stavivši akcenat na ličnosti kojima se bavi i pretvarajući ih u punokrvne likove. Pored same priče o seriji DOCTOR WHO, ovo je istovremeno i priča o proboju SFa na BBC ali i o afirmaciji Verity Lambert čuvene britanske televizijske producentkinje kojoj je ovo bio prvi posao i podrazumevao je prevazilaženje raznih predrasuda, naročito u uštogljenoj instituciji kao što je BBC.

Jessica Raine je izvanredna u ulozi Verity Lambert i uspeva da se nametne kao nosilac priče uz solidnu igru Sache Dhawana u ulozi doajena britanske televizije režije Warrisa Husseina, tada takođe praktično debitanta.

Druga vizura iz koje se sagledava nastanak DOCTOR WHOa jeste William Hartnell, glumac koji je igrao prvog Doktora, praktično do iznemoglosti i njegova bolest je ne samo fino zaključenje za ovu priču već i objašnjava motiv doktorove regeneracije koja će postati ključno obeležje serijala i objasniti njegovu višedecenijsku vitalnost, izraženu i kroz smene glumaca.

Gatiss se izvanredno snalazi kao scenarista, i rekao bih da mu ovaj posao možda i bolje ide od glumačkog. AN ADVENTURE IN SPACE AND TIME donosi nekoliko izvanrednih scenarističkih rešenja, naravno dopunjenih McDonoghovom izvanrednom realizacijom. U svakom slučaju, nema sumnje da je sama tema izuzetno inspirisala autore ovog televizijskog filma, i on spada među vrhunske primere BBCjevih priča o vlastitoj istoriji koje sve češće pravi u poslednje vreme.

Osnovni kvaliteti scenarija su pre svega baziranje prikaza istorijata na odnosima među likovima, i vrlo vešto plasiranje bitnih istorijskih detalja. U rediteljskom pogledu, pored akcenta na glumu, značajno je i maštovito poigravanje svim onim kreativnim mogućnsotima koje otvara tema televizije i DOCTOR WHOa sama po sebi.

U tim okolnostima, čak i poentiranje kada se kraj Hartnella pojavi Matt Smith deluje vrlo umesno i nimalo patetično.

CODE RED

Pogledao sam CODE RED Valerija Mileva, film koji bismo mogli ukratko opisati kao bgarsku ZONU MRTVIH. Ovo je film u kome je Milev spojio već osvojeni know how DTV filmova snimanih u Bugarskoj sa svojim rediteljskim ambicijama i snimio DTV film koji je s jedne strane konvencionalan u pogledu budžeta i žanrovske (ne)inventivnosti, ali sa druge strane ipak ima niz elemenata po kojima se razlikuje. Za početak, ovo nije star-driven DTV film, u njemu ima američkuh glumaca koji nemaju velika imena čak ni u DTV okvirima. Ceo film je sniman na engleskom, engleski je lingua franca ovog filma, i samo jedan lik je ekstremno nemotivisano Amerikanka, a to je lekarka koja prisustvuje prvim događajima zombifikacije građana, usled curenja bojnog otrova.

CODE RED praktično ima istu priču kao ZONA MRTVIH, s tim što je ovog puta reč o sovjetskom otrovu iz vremena bitke za Staljingrad koji se detonira u jednom bugarskom vojnom skladištu. Nastupa opšti pomor, lom i pokolj sa obiljem niskobudžetnog ali energično snimljenog mayhema.

Uvod sa nacistima u Staljingradu je prilično simpatičan sa duhovitim splatter momentima. Stvari kasnije gube na duhovitosti što je šteta, a film ima i nekih rukavaca u priči koji su prilično slepo crevo.

Ipak, ukupno uzev, vidno je atmosferičniji od DTV većine, jednim delom i zato što se film dešava tamo gde je snimljen - u Bugarskoj. Zanimljivo je da je Bugarska koju Milev prikazuje prilično mračno mesto i u pogledu tog tranzicionog pakla čak i malo retro. Film je iz 2013. godine ali je atmosfera bugarske sadašnjice vrlo 90s, kao da je tek počela tranzicija.

Najvredniji deo pored nekoliko inspirisanih akcionih scena jesu sive betonske zgrade, tmurno nebo i obilje sovjetske vojne mašinerije korišćene u snimanju. Slično ZONI MRTVIH i CODE RED se samo poštapa zemljom u kojoj je snimljen da bi se palsirao na English-speaking tržištu. Iako film ima nešto manje domete od ocene koju mu dajem, zaslužuje malo veću ocenu utoliko što dolazi iz kinematografije koja ima vrlo slabu tradiciju, ali ima ljude kao što je recimo DP Emil Topuzov koji su uspeli da “ispeku” zanat i prenesu deo know howa američkih ekipa i u svoj film. Šteta je što nažalost to znanje nije preneto iz DTVa u nešto što nije DTV ali i reprodukcija DTV sa matrice sa lokalnim pečatom nije loša za promenu.

 * * 1/2 / * * * *

RE-KILL

Pogledao sam RE-KILL Valerija Mileva i Mikea Hursta, DTV zombi film koji je imao određene teškoće u postprodukciji i morao je da sačeka premijeru. Minev je u međuvremenu snimio film i uspeo da ga završi i plasira pre RE-KILLa.

Međutim, RE-KILL je film koji ne samo da nije unreleasable za DTV standarde već bih išao toliko daleko da kažem da je svojevrsno osveženje u DTV okvirima. Naime, RE-KILL je film koji se nadovezuje na Verhoevena i Blomkampa i polazi iz jedne satirične found footage, found broadcast, mockumentary forme da prikazuje svet u kome se zombi zaraza desila i primirila i prikaže rad jedinice čiji je zadatak da ubija preostale zombije.

Film je formatiran kao broadcast, reality program o jedinici čime otvara sebi mogućnost found footagea i mockumentaryja isečenog reklamama koje su sporadično vrlo duhovite. Slično Blomkampovim filmovima, u pojedinim situacijama krene kao mockumentary pa se onda “zaboravi” i postane movie, a reklame evociraju uspomenu na STARSHIP TROOPERS. Međutim, sam društveni kontekst dat kroz reklame jeste iskarikiran ali sama jedinica i njen rad baš i nisu. U svakom slučaju, ukupno uzev, ovo nije krupan disbalans.

Ono što je problem filma jeste Milevljeva odluka da dosta navali na shaky cam kako bi postigao efekat većeg broja pozicije kamere i kako bi “zamuljao” razne budžetske probleme, u čemu donekle uspeva. U tom “mulju” ima nekoliko zanimljivih akcionih detalja, naročito u samoj završnici kada krene POV rokanje. Međutim, da se razumemo RE-KILL je mixed bag i prijatan je samo za najortodoksnije gledaoce ove vrste materijala. 

Ono što me je međutim jako obradovalo jeste MIlevljev pokušaj da snimi film koji u sebi sadrži tu cormanovsku dimenziju pokušaja da se snimi jeftini rip-off ali da tu ipak bude “nečega svežeg”, da se po nečemu izdvoji, da se ne svede samo na jadnu simulaciju skupljih i mahom boljih filmova. U tome, MIlev uspeva, s tim što na kraju onaj sadržaj koji pruža u domenu akcije nije na dovoljno visokom nivou da ovaj film crossoveruje.

Zanimljiv je fenomen da neamerički reditelji koji rade DTV, poput MIleva, Isaaca Florentinea ili Scotta Manna, pokušavaju da postignu više od svojih američkih kolega, i da se trude ne samo da naprave prodorniji film već i da naprave neki autorski pečat.

RE-KILL je jednim delom sniman u Bugarskoj ali je sniman i u Luizijani takođe kako bi se iskoristio njihov post-Katrina tax rebate. MIlev je jedan od retkih reditelja koji je potekao iz istočnoevrpskih zemalja u kojima su se zapravo i snimali DTV filmovi.

* * 1/2 / * * * *

CLOSE RANGE

Odlazak Isaaca Florentinea da snima film u Americi sa Scott Adkinsom rezultirao je filmom CLOSE RANGE u kome nažalost oni pokazuju da im američki ambijent uopšte ne odgovara. Za početak, Amerika u kojoj snimaju ne liči mnogo na Ameriku iz A-filma i paradoksalno CLOSE RANGE deluje kao da je sniman u Bugarskoj. Zatim, film se dešava na dve i po lokacije i u osnovi je baziran na dva i po set-piecea, ali Florentine pokušava da ga nadogradi nekakvom pričom i odnosima između i to deluje sramotno nevešto onda kad ne deluje nenamerno smešno. Kada krene akcija, ima jako dobrih momenata, ali gledalac je dotle već platio ogroman danak priči i gratifikacija akcijom nažalost stiže prekasno za mnoge od nas. 

Florentine i Adkins možda jesu Scorsese i De Niro underground akcije i DTVa ali je obojici ovo minorno ostvarenje. Čeka se Boyka da se izvuku iz krize.

* 1/2 / * * * *

WHO AM I - KEIN SYSTEM IST SICHER

Pogledao sam WHO AM I - KEIN SYSTEM IST SICHER Barana Bo Odara, film koji je ovom nemačkom reditelju bio ulaznica za Holivud gde je već snimio rimejk Jardinovog SLEEPLESS NIGHT. Ove godine veliku pažnju je privukla serija MR ROBOT Sama Esmaila i KEIN SYSTEM ima dosta sličnosti sa njom, sa tom razlikom što ovaj film ipak nije pisao i pravio moron. Motivi hakera narušene psihe i još neki drugi detalji lako se prepoznaju ali ako imamo u vidu timeline izlaska filma i snimanja serije, olako je optužiti Esmaila da je napravio rip-off.

Odar je u pogledu inscenacije i ritma pokazao da je spreman za holivudski projekat. Za njega zaista u širem zanatskom smuislu nema nikakvih tajni, on zna šta radi. Kad je reč o rediteljskoj invenciji, ono što je najzanimljivije i najjdragocenije u ovom filmu jeste način na koji je prikazao proces hakovanja. Naime, on je prikazao hakovanje ne samo aktivnost ljudi koji kucaju na tastaturi već ga je i ovaplotio na vrlo efektan način. Svakako možemo reći da je način kako je prikazao hakovanje zanimljiv, i ponovo “školski” primer.

U domenu ostatka inscenacije, ovo je vrlo holivudski postavljeno, pismeno, sa dosta pozicija kamere, osećajem za napetost i ritam, kako na nivou celine tako i na nivou scene.

Ono gde filmu nedostaje mašte zapravo je definisanje načina kako su neke od osetljivijih akcija hakerske bande izvedene kad je reč o pristupu hardveru do kog se ne može doći preko mreže. Naime, ima nekoliko scena koje su ekstremno neuverljive pa rekao bih čak i krajnje nemaštovite kad je reč u provaljivanju do servera BNDa ili Europola. Ako imamo u vidu vrlo solidno koncipiran scenario u drugim rešenjima, takvi gafovi zbilja čude.

Kraj sa serijom obrta je interesantan i što je najvažnije, film ne zavisi od twist endinga i njime ne dobija smisao, međutim preokreti donekle imaju smisla ali od jedne tačke postaju larpurlartizam koji srećom uspeva da ne degradira film i ne dovodi do toga da publika izgubi interesovanje za likove.

Glumačka ekipa je korektna, iako se u ovoj postavi nisu izdvojili glumci koji deluju kao da bi Baran mogao da ih odvede u Holivud sa sobom. Femme fatale je takođe mogla igrati neka sugestivnija glumica.

U svakom slučaju KEIN SYSTEM IST SICHER je vrlo slick euro-mainstream koji je uspeo da bude klasu iznad konkurencije i lansira Barana da ode korak dalje. 

* * 1/2 / * * * *

ABSOLUTE GIGANTEN

Sebastian Schipper počeo je kao štićenik Toma Tykwera i njegov debitantski film ABSOLUTE GIGANTEN je snimljen u produkciji slavnog zemljaka. Kao i druge produkcije firme X Filme oko koje se okupljao Tykwerov kolektiv, i ovaj ima određeni tehnički nivo i kapacitet za estetizaciju. Problem je nažalost u tome što je Schipperov debitantski film na mentalnom nivou studenta posle prvog semestra učenja filmske režije, sa čudnim spojem arty zahvata, evokacija mladosti i generacijskih nestašluka, uz koketiranje sa nekim atrakcijama svojstvenim repertoarskom filmu.

Otud je zanimljivo koliko su generacijski filmovi sa raznih meridijana i iz raznih epoha zapravo vrlo slični sa rodonačelnicima tog podžanra poput AMERICAN GRAFFITTI, s tim što je malo koji tako dobar. U slučaju Schippera, neko će prepoznati Lucasa, neko Wima Wendersa, neko Kassovitza, ali što više pokušava da artikuliše svoj autentični ambijent, nekako sve dublje tone u nešto što je neko drugi već uradio.

Ono što se Schipperu ne može oduzeti je sposobnost da u ovom filmu iskaže na nivou pojedinačnih scena. Štaviše, scena stonog fudbala je antologijska. Iako sam stoni fudbal često gledao na filmu, ovako dobru scenu stonog fudbala, i pokušaj da se u formi stonog fudbala prikaže maksima Rinusa Michelsa o “fudbalu kao ratu” nikada nisam video. Reditelj koji uspe da u debitantskom filmu snimi ovakvu scenu za udžbenike svakako da nije zalutao u kinematografiju.

Pa ipak, sasvim je sigurno da ovaj film ne odaje utisak vrlo ohrabrujućeg debija, zbog svojih očiglednih dečjih bolesti. Schipper je morao da snimi još dva igrenjaka posle ovoga da bi došla VICTORIA, film koji se danas u celosti prikazuje studentima kao primer iz udžbenika. 

* * / * * * *

VICTORIA

Pogledao sam film VICTORIA Sebastiana Schippera, vrlo zanimljiv film koncpirian da izgleda kao da je iz jednog kadra, ali tu svoju dimenziju koristi na specifičan način. Naime, VICTORIA u suštini jeste bazirana na bravuri ali se na njoj ne insistira. Dakle, ovo nisu cuaronovski kadrovi koji pokazuju i ne kriju velike majstorije Emmanuela Lubezkog, ne kombinuju puno široke i uske planove, drugi plan i sl. već se mahom fokusira na uže planove, dvoplane, krupne planove, naravno ne bežeći i od širih i od nekih finih ali nepretencioznih, vrlo realističnih koreografija u njima. Dakle, ovo je mizan-kadar koji se bavi režijom unutar jednog pokreta kamere, sa puno pomeranja gledaočeve pažnje, akcenata itd. Schipper odlično gradi atmosferu, napetost, i pre svega odnose među likovima. Glavni muški lik prolazi odličnu transformaciju od dosadnog uličara, preko suštinski pristojnog čoveka kome je neprijatno do tragične figure. Isto tako španska glumica Laia Costa je sasvim dorasla zadatku da bude emotivni i pripovedački centar filma.

Berlin je odlična lokacija i Schipper maestralno koristi upadljivo nezanimljive, naizgled nefilmične lokacije gradskih blokova marginalne arhitektonske invencije. Direktor fotografije Surla Brandth Groeven ima dosta iskustva u danskoj kinematografiji ali ovo mu je jedan od prvih dugometražnih radova tako da je postigao pravi uspeh sa debitantskim filmom i napravio fotografiju sa kojom će se definitivno izdvojiti na tržištu.

U vreme izlaska filma se govorilo da je VICTORIA zaista snimljena u jednom kadru ali iskreno čisto sumnjam u tako nešto jer bi takav projekat iziskivao maltene marvelovski stepen budžeta. Ako je zaista tako onda autori i ekipa zaslužuju još dublji naklon.

Schipperu je ovo četvrti dugometražni igrani film. Ipak, u najboljem smislu te reči ima energiju debitantskog, i sasvim sigurno i njemu otvara mogućnosti za dalji napredak u karijeri. 

* * * 1/2 / * * * *

FLUKT

Pogledao sam FLUKT Roara Uthauga, vrlo sveden film potere smešten u norveške predele u Srednjem veku. Posle velikog pomora naroda od kuge, pustošima Severa luta banda predvođena surovom ženom. Kada susretne porodicu seljaka na putu, ubija sve ali zadržava ćerku sa planom da je iskoriste za razmnožavanje. Devojčica međutim uspeva da se sporazume sa devojčicom koja ide sa bandom i njih dve se daju u bekstvo. Banda ih juri, a kako vreme odmiče tako i devojčice stiču veštine da pruže otpor.

Uthaugov film je fokusiran na akciju, vrlo je sveden, ali sve motivacije likova uključujući i Dagmar, monstruoznu ženu vođu bande, daje vrlo efikasno i ubedljivo. Devojčice su odličan kontrast u odnosu na surove nordijske njuške koje ih jure i Uthaug tačno zna kakav efekat želi da postigne.

FLUKT je prevasodno fokusiran na napetost i konfrontaciju. i uspeva da postigne sve ono što se od B-filma ovog profila može zahtevati. Podela je dobra i sugestivna, sastavljena od personality glumaca, a stilizacija je jasna, gotovo stripovska, od kostima do fizionomija. 

FLUKT je svakako dobar recept kako se lokalni kolorit, koji je doduše po samom miljeu internacionalno pepoznatljiv, i prirodni ambijenti, koji su doduše zanimljivi gledaocima sa svakog podneblja, daju iskoristiti sa pravljenje žanrovskog filma koji može da komunicira internacionalno, na svim platofrmama, a u okvirima vrlo umerenog budžeta.

* * * / * * * *

LOVE

LOVE Gaspara Noea je film za koji slobodno možemo reći da više liči na delo senilnog, klimakteričnog veterana, nego da ostvarenje reditelja koji tek treba da se u potpunosti ustoliči u poziciji jednog od vodećih autora svoje generacije. Slično Von Trierovom NYMPHOMANIACu, samo na drugi način, Noe postiže autogol jureći za idealom art filma sa dugim scenama seksa, pošto tom eksplicitnošću remeti ritam svog filma, a nažalost i razotkriva da su ga te scene više zanimale od onoga što bi trebalo da im prethodi ili da iz njih proishodi. Nažalost, nema te scene seksa, koliko god da je eksplicitna, koja može da nadoknadi užasnu ispraznost Noeovih likova u ovom filma i gotovo infantilnu naivnost melodrame koja čini njegovu okosnicu.

Iako opet sarađuje sa svojim DPjem Benoit Debieom, nažalost ovde nema puno nekih maestralnih kadrova. Rediteljski postupak je maksimalno simplifikovan, skoro recimo kao u NIČIJEM DETETU, ali nažalost ovde ta jednostavnost ne uzvraća jakim efektom. LOVE je nažalost film kome pojednostavljenost proizvodi efekat ispraznosti tako da LOVE na kraju deluje mlako, gotovo gimnazijski naivno i u svom pogledu na život i u realizaciji.

Na kraju krajeva beskompromisni Noe pravi još jedan veliki faul a to je dosta usiljeno uvođenje engleskog jezika kao lingue france u ovaj film kako bi mu verovatno olakšao plasman u svetu. Očigledno je Wild Bunch prepoznao da će LOVE biti hard sell, pa je engleski trebalo da zašećeri ovu filmsku vijagru. Nažslot, LOVE izgleda kao jedan od onih filmova gde se reditelj više zabavljao dok ga je snimao nego publika koja ga gleda.

Otud, na kraju ova dva pokušaja da ekslicitni seks prodre u glavni tok art housea koji su napravili Von Trier i Noe ostaju nažalost samo kao potvrda da je to pogrešan put. A koliko god to neverovatno zvučalo, u toj podeli, Von Trier je uspeo čak da snimi i prihvatljiviji film od Noea. 

* 1/2 / * * * *

BERT & DICKIE

Pogledao sam BERT & DICKIE Williama Ivoryja, u režija Davida Blaira, jedan od televizijskih filmova koje je BBC proizveo pred Olimpijadu u Londonu.

BERT & DICKIE govori o Bertu Bushnellu i Dickieju Burnellu, britanskim veslačima koji su spojeni u dvojac uprkos tome što su prethodno veslali pojedinačno, i uprkos brojnim razlikama, ne samo u pogledu na sport već i klasnom položaju. Bushnell je dolazio iz skromne porodice i nižih klasa, dok je Burnell bio iz bogate kuće. Obojica su se amaterski bavili sportom, ali je Bushnell za razliku od Burnella imao i egzitencijalni strah koji je prevazilazio imperativom pobede jer je u pobedi video put za prevazilaženje trenutne situacije.

Bushnell i Burnell nikada ne ulaze u neki naročito dramatičan sukob i nesporazum, ali je atmosfera vrlo prijatna, idiosinkrazije epohe su istaknute baš onoliko koliko treba i David Blair isporučuje baš onaj visoki nivo koji se očekuje od britanske televizije čak i onda kada ne obrađuje neku superfascinantnu temu. Blair je ponudio potpuno drugačiji rediteljski koncpet u izvanrednom televizijskom filmu COMMON po tekstu Jimmyja McGoverna i mislim da je poređenje rediteljskih koncepata između ova dva filma zapravo školski primer raznovrsnosti umeća koja imaju britanski televizijski reditelji.

Matt Smith ovde ima manje zahtevan star turn nego kada je za BBC igrao Isherwooda, ali dobro se snalazi i u potpuno dugačijem kontekstu i prilazi svemu sa punim angažmanom.

WAR BOOK

Pogledao sam WAR BOOK Toma Harpera, film po scenariju Jacka Thornea za koji sam uveren da će pravo mesto naći tek na televizijama iako je previđen za bioskopsko prikazivanje a čak je imao i premijeru na otvaranju roterdamskog festivala. Harper i Thorne su sarađivali na seriji MISFITS i na film SCOUTING FOR BOYS i ovde pokazuju jedno novu dimenziju svog rada. Naime, Harper i Thorne su u svojim ranijim saradnjama obično pravili nekakav “povišeni realizam” i u tematskom i pripovedačkom, pa samim tim i vizuelnom pogledu, dočim je WAR BOOK polemička drama starog kova - kamerna je - uglavnom smeštena u prostoriju za sastanke i ima protagoniste koji koriste sve moguće verbalne moći ne bi li jedni druge ubedili u određene stavove.

WAR BOOK je knjiga protokola koja se povremeno obnavlja u skladu sa pretnjama sa kojima se Britanija suočava a junaci ovog filma sa Vladini službenici koji su se skupili da je dopune kroz jednu malu trodnevnu simulaciju nuklearnog rata koji započinju Pakistan i Indija ali ubrzo se pretvara u globalni sukob.

Naravno, ova mala psihološka laboratorija koju su osmislili Thorne i Harper uskoro počinje da pokazuje razne klasne, rasne i etičke podele, različite poglede na pitanja slobode, države i pozicije Britanije u međunarodnom poretku.

Thorneov dijalog je prepun podataka, zanimljivih ideja i rešenja, pa je samim tim podnošljiviji za sat i po gledanja nego što je inicijalno napisan. Kao i inače u polemičkoj drami, ton dijaloga je “povišen”, dignut za čitav stepen iznad uobičajenog, ali zahvaljujući zanimljivoj temi, film uspeva da isprati taj tonalitet.

Harper je i dalje sklon visokoj estetizaciji prizora čak i kad je reč o filmu koji se u osnovi fokusira na likove i njihovu diskusiju, i film u vizuelnom pogledu deluje najbogatije što može. Ipak, i dalje verujem da je mali ekran logičnije mesto za ovakvu priču nego bioskop. Stoga, nadam se da će se ovaj film uskoro pojaviti i na repertoaru naših televizijskih kuća.

Film ne samo da je zanimljiv zbog svoje “problemske” dimenzije već i zbog toga što nudi zanimljiv prototip za novi vizuelni pristup kamernoj dijaloškoj drami. Thorneov tekst bih vrlo lako mogao zamisliti u pozorištu, bez većih izmena. 

* * 1/2 / * * * *

LEGEND

Pogledao sam LEGEND Briana Helgelanda. Od PAYBACKa koji mu je oduzet, Helgeland nije snimio ovako zaokružen film. Zanimljiva je fascinacija eminentnih američkih scenarista miljeom britanskih kriminalaca. Pre Helgelanda na ovoj teritoriji zapljunuo se William Monahan sa svojim debitantskim filmom.

Helgeland je doduše u LEGENDu imao ipak jedan izražajni prioritet a to je Tom Hardy koji igra obojicu Braće Kray. Hardy je istovremeno jedan od glavnih razloga zašto publika gleda ovaj film ali i zašto Medakov KRAYS ostaje kanonski film o njima - naprosto KRAYS je film o Krayevima, a LEGEND je film o Krayevima ali i film o Hardyjevoj glumi.

Kod Medaka blizanci igraju blizance dok kod Helgelanda Hardy igra obojicu i to je tehnički bravurozno, ali je isto tako klopka za glumca sklonog overactingu kakav je on. S jedne strane, Hardyjev Reggie je sjajan ulični dripac sa kojim se publika lako identifikuje a Ronnije je pak do te mere karikaturalan da povremeno nije jasno kako ga je Reggie uopšte držao u poslu. Međutim, Hardyjeva igra uprkos svojoj preteranosti stoji kao zanimljiv artefakt. Ostao bih uskraćen da to nisam video, sasvim sigurno.

Helgelandov scenario je školski, uzima dva ključna konflikta, odnos između braće i odnos Reggieja sa suprugom i na njemu gradi okosnicu filma i po njoj ređa niz događaja koji kumulativno čine prihvatljivu celinu. Ključni faktor koji objedinjuje sve te situacije i događaje od kojih su neki sami po sebi zaokružene mikro-celine, jeste odnos među junacima. U tom smislu dakle možemo reći da je ovo gangsterski film koji svoju celovitost ne gradi na nekoj osnovnoj gangsterskoj temi, sukobu kriminalca i policajca itsl. već na bazi međuljudskih odnosa. Uprkos tome što u filmu postoje određeni tropi gangsterskog podžanra koji su se mogli izdvojiti kao okosnica, u prvom planu su odnosi među likovima, pa je moguće da je takva atipična struktura gde se “posao” baca u drugi plan, razlog što je kritika proglasila ovaj film za epizodičan. Moj utisak je bio potpuno drugačiji, s tim što celovitost filma ne proizilazi i gangsterskog izvora.

Hardy je glumački alfa i omega ovog filma. Emily Browning takođe ima određene zadatke, dok je Taron Egerton harizmatičan ali nedovoljno razrađen kao Ronnijev partner Ludi Teddy. Christopher Eccleston kao policiajac zadužen za Krayse i David Thewlis kao njihov računovođa imaju važne uloge formalno gledano na nivou raspleta, ali kako je gangsterski deo posla u drugom planu tako su i oni manje važni.

Sa budžetom od 25 miliona dolara. Helgeland je dobio finu, efikasnu rekonstrukciju epohe. Činjenica da su Hardyji u kadru i to vrlo često u ozbiljnimi interakcijama doprinosi utisku bravurozne realizacije. Naročito jer se gledalac vrlo brzo privikne na dva Hardyja u kadru i prestaje da “lovi načine” kako je to postignuto. Dick Pope je ponudio fino estetizovanu sliku epohe. Muzika je dosta oslonjena na arhivski zvuk ali je apsolutno u funkciji priče. 

* * * / * * * *

GRIFF THE INVISIBLE

Pogledao sam GRIFF THE INVISIBLE Leona Forda, jedan od zanimljivijih australijskih filmova koje sam gledao poslednjih godina. Intresantno je da je ovo jedini celovečernji film Leona Forda i da on primarno radi kao glumac, ako imamo na umu da je ovaj film vrlo zrelo režiran, uprkos brojnim budžetskim, kadrovskim i tematskim izazovima sa kojima se suočava.

GRIFF THE INVISIBLE je izašao u vreme kada superherojski film još uvek nije imao tako dominantnu ulogu na globalnom box officeu ali je u određenom smislu, uostalom kao i HANCOCK anticipirao potrebu za time da se heroji dekonstruišu. Za razliku od HANCOCKa koji je bio priča o superheroju koji se ne ponaša baš uzorno i “superherojski”, GRIFF je priča o kancelarijskom službeniku koji vodi dvostruki život kao superheroj ali postepeno piublika shvata da je sve to zapravo deluzija. Međutim, na tom putu, on upoznaje devojku koja ga prihvata takvog kakav je i smatra da je mnogo bolji kada je ostvaren kroz deluzije nego kada je potpuno uklopljen u realnost.

GRIFF se dakle bavi večito aktuelnim temama stvarnosti i iluzije, uticaja popularne kulture na psihu pojedinca, kao i temom lične ostvarenosti i to radi na jedan pitak i duhovit način, ne gubeći sasvim tragičnu nit junakovog problema ili sentimentalnost melodrame.

GRIFF je film koji se tematski dohvata jedne vrlo zahtevne teme, počev od najjednostavnijeg pitanja a to je artikulacija razlike između stvarnosti i junakove deluzije, i tu ima ponajviše problema jer gledaocu treba malo vremena da shvati preokret, no ovom filmu sam to spreman da oprostim iako holivudskom ne bi. Pre svega zato što je Leon Ford radio sa ograničenim sredstvma i iz njih je izvukao maksimum, i napravio vizuelno i pripovedački razigran film.

Smešten u indie okvire, GRIFF apsolutno funkcioniše, sa kojom god kinematografijom da se poredi, ali u sebi nosi i atribute zdravog mejnstrima. Ryan Kwanten je odigrao glavnu ulogu i potom se odselio na američke ekrane, mahom televizijske. Šteta što Ford za sada nije nastavio rediteljski put. 

* * * / * * * *

IGRA U TAMI

Andrićeva zadužbina ne radi svoj posao baš najbolje ako imamo u vidu knjigu KAINOV OŽILJAK ili film IGRA U TAMI Juga Radivojevića, koji je formalno adaptacija Andrićeve ASKE I VUKA. Zanimljivo je da Jug Radivojević potpisuje i pozorišnu predstavu KAINOV OŽILJAK, dakle reklo bi se da je reč o autoru koga Andrić kontinuirano intrigira.

Jug Radivojević je i ovu adaptaciju Andrića režirao prethodno u pozorištu pre nego što je snimio film i moglo bi se reći da je o ovo pre snimljeno pozorište nego istinsko kinematografsko ostvarenje. U tom smislu, zanimljivo je da Filmski centar Srbije smatra da je IGRA U TAMI više film nego AMANET Nemanje Ćipranića jer je Radivojevićevom filmu dala novac za postprodukciju a Ćipranićevom nije.

Radivojevićev film snimljen je u pozorišnom dekoru koji nažalost i ima funkcionalnost pozorišnog dekora i uverljivost shodnu tome, tako da ne uspeva da ubedi publiku kako je reč o iole realističnom ambijentu. Međutim, kako je taj ambijent neubedljiv tako je i nefilmičan, vrlo mračan i doprinosi opštem mučnom utisku koji pruža ovo audiovizuelno delo.

Direktor fotografije Miloš Kodemo kome je ovo drugi film posle MILOŠA BRANKOVIĆA pokušao je da oživi statičnost zabeleženog pozorišnog čina time što je sve snimio sa puno pokreta kamere, mahom nerezonskih, ali tim poketima kamere nije uspeo da postigne nikadav efekat realizma. Kada se tome doda pokušaj da se fotografija estetizuje time što je agresivno korišćeno low-key ostvarenje, rezultat je nešto što deluje kao pokušaj snimanja nekog starog spota na kome nisu do kraja upaljeni reflektori.

Milosavljevićeva adaptacija Andrića je pokušaj da se zloupotrebi Andrićevo ime a da se istovremeno zloupotrebi i tema trgovine ljudima, kao neki socijalno odgovorni sloj. Međutim, ako pokušavamo da nekako razumemo ono što smo videli, onda bi se moglo reći da je Milosavljević pokušao da napiše neko svoje viđenje Aldrichevog GRISSOM GANGa. Nažalost, posle faze relativne “respektabilnosti” izgrađene na bazi serija JAGODIĆI i ČIZMAŠI gde se bavio epohom pa se nije mogla videti njegova provincijalna poetika i vulgarni rečnik kao zamena za efektan ili bar domišljat dijalog, Milosavljević se vraća onom scenarističkom užasu koji je kanalisao u TOČKOVIMA i RINGERAJI. Uprkos tome što je ovo nekakav hack job, nekakav surogat nastao iz pozorišne predstave odnosno komada, rukopis ovog teksta je prepoznatljiv i karakterističan za najmračnije dane naše kinematografije sa početka dvehiljaditih koje je umnogome obeležio Milosavljević.

Drugi film koji mi pada na pamet, istovremeno i kao adaptacija pozorišnog predloška i kao diletantska realizacija jesu BALKANSKA BRAĆA Božidara Nikolića po tekstu Steva Koprivice, jedno užasno ostvarenje koje je srećom danas potpuno zaboravljeno.

Inače, zanimljivo je da na filmu niko nije potpisan kao scenarista, samo je napisano da je film nastao “Po drami Đorđa Milosavljevića”. Vrlo je bizarno da se Đorđe Milosavljević kao član Predsedništva našeg udruženja scenarista nije postarao da na filmu IGRA U TAMI bude potpisan neko, pa makar to bio on, kao scenarista, već je film nastao “po drami”.

Koliko god da je srpski film napredovao od mračnih dana sa početka i sredine dvehiljaditih, nažalost i dalje povremeno imamo ostvarenja koja su recidiv, kao što su recimo ARTILJERO ili IGRA U TAMI. Isto tako, uprkos tome što postoji nekakva esnafska borba za prava scenarista u kojoj učestvuje i Đorđe Milosavljević, imamo filmove kao VOJNA AKADEMIJA 2 i IGRA U TAMI na kojima nije potpisan scenarista.

Dakle, film je neispravan od špice do onoga što se u njemu dešava. Uostalom, ovo je ekranizacija pozorišne predstave sa sve prenaglašenom pozorišnom glumom a po onome što se da videti ovo je trećerazredno pozorišta kakvo je kod nas bilo aktuelno u posttarantinovskim danima kada su pisci pokušavali da ukrste novi brutalizam iz Engleske i prizemni narodni humor, predstavljajuči to kao komunikativnu šok estetiku. Zarobljen na filmu međutim taj zapaljivi miks postaje dosta toksičan, naročito kada se dotakne etničkih stereotipa, kao recimo u slučaju albanskog kriminalca koji je toliko karikiran da film može poslužiti kao primer sistemskog rasizma kod nas.

Ono što je šteta što su u filmu okupljeni naši vrlo popularni glumci koji su pred javnošću ovom oportunom projektu dali kredibilitet i što opet imamo film koji razočarava, da ne kažem rasteruje publiku. Ipak, ukupno uzev, tri filma mladih reditelja su ove jeseni zajedno napravila stotinak hiljada gledalaca pa se nadam da IGRA U TAMI neće biti toliki remetilački faktor.

THE GAMECHANGERS

Pogledao sam THE GAMECHANGERS Jamesa Wooda, televizijski film o sporu Jacka Thompsona i Rockstara oko uticaja igre GTA na ubistvo u Alabami. James Wood je dokazan pisac, autor serije REV koja je na vrlo zanimljiv način, kombinujući komediju i melodramu, otpor i razumevanje prema crkvi, pokazivala savremeno viđenje religije i crkvenog života. U televizijskom filmu THE GAMECHANGERS, James Wood luta, i neki od kvalitera teksta koji je napisao nameću se kao mana samog televizijskog filma. Režija Owena Harrisa je vrlo akademska i ne preterano kreativna, odnosno, vrlo je konvencionalna u fazama kada se okreće povezivanju estetike igre sa prikazom događaja, recimo u sceni inkriminisanog ubistva u Alabami.

Woodov tekst ne zauzima stranu, i u određenom smislu, rekao bih da je JAck Thompson ubedljivije prikazan kao lik. Naime, on je prikazan kao konzervativac, u mnogim aspektima rigidan, skron samopromociji, sa potrebom da iako je advokat koristi sudske procese za ličnu promociju itd. ali u krajnjoj liniji nije tretiran kao licemer ili kao negativac uprkos nekim nepopularnim ili negativnim osobinama.

Tome doprinosi i način na koji je Owen Harris inscenirao ubistvo u Alabami, direktno povezujući GTA sa zločinom. Kada se tome doda da je paradoksalno, kad je reč o nasilju fanatika među zainteresovanim stranama, Thompson sa porodicom ispao veća žrtva od Rockstarovaca.

S druge strane, Rockstarovci su prikazani kao kul ortaci koji se dive Donu Simpsonu, i vide svoj rad kao umetničku formu, ali njihovi argumenti kada opisuju zašto stavljaju seks i nasilje i igre itd. ispadaju kao kliše iz filma o neshvaćenim umetnicima. Stoga, na kraju cele priče, mnogi njihovi dijalozi ispadaju kao opšte mesto.

Nisam siguran da je Wood imao nameru da ih prikaže manje ubedljivim od Thompsona, čak naprotiv, mislim da je sa punim ubeđenjem želeo da ih prikaže kao ljude koji probijaju horizonte slobode, ali nije imao hrabrosti da prikaže njihov “ukus nestašnih”, ceo kulturni korpus iz kog se izrodila estetika cop killinga, gang kulture i svega ostalog.

Don Simpson je ličnost koja je fascinirala Housera i Wood ga na kraju koristi kao sorkinovski punchline u završnim minutima filma. U određenom smislu, Don Simpson jeste vrlo razumljiva referenca za one koji ga jako dobro poznaju, ali nisam siguran koliko je Don Simpson kao simbol uspeo da iskomunicira sa onima koji nisu do detalja upoznati sa njegovim ekscesima.

S jedne strane, bilo je jasno da ovaj film ne bi može da zadovolji Rockstarovce i njihove fanove jer ne prikazuje autore igre kao neke ortake koji ne jebu živu silu. S druge strane, nije upravo zbog “humanog” prikaza Rockstarovaca zadovoljio ni konzervativce ni na prvu loptu. Međutim, kako u filmovima o istinitim pričama češće “prevladava” uverljivi lik, rekao bih da ipak umnogome film na kraju ide u korist konzervativcima.

Problem koji film prikazuje je možda jednostavan, naročito nama koji volimo ovakve igre, ali Wood uspeva da ga prikaže kao nešto složeno, i da ga zaista otvori, uprkos tome što film do kraja ne uspeva da profunkcioniše kako treba.

THE CURSE OF DOWNERS GROVE

Pogledao sam THE CURSE OF DOWNERS GROVE Derricka Martinija čiji je solidni indie proboj producirao Martin Scorsese a ovog puta se okreće nečemu što je neobičan žanrovski hibrid. Derrick Martini je zajedno sa Bret Easton Ellisom adaptirao roman Michaela Hornburga o američkoj varošici poznatoj po tome što je prati kletva da svake godine jedan maturant gine pre završetka škole.

Šanse da poginu se povećavaju grupi maturanata koji se nalaze u vrlo intenzivnom ljubavnom trouglu, posle pokušaja silovanja na žurci.

THE CURSE OF DOWNERS GROVE je žanrovski hibrid i rekao bih da je u ovom slučaju to više nedostatak, odnosno rizik nego prednost filma. Naime, Martinijeva inscenacija i atmosfera su prilično vibrantni ali film na dosta osetljivoj granici između indie melodrame i žanrovskog filma ne uspeva da nađe pravi balans. Naime, na kraju cele priče, THE CURSE OF DOWNERS GROVE ima niz suviše naivnih rešenja na nivou scenarija da bi bio indie ili bilo kakva druga melodrama per se, ali nema ni dovoljno žanrovskog gradiva da bi bio horor ili triler, mada nota bene, iako premisa vuče na neki FINAL DESTINATION i uprkos tome što se autori poigravaju natprirodnim elementima ovaj film ponajmanje ima elemenata horora. Međutim, nekakvog trilera zbilja ima a ima i jedna scena u kojoj junakinja uzima stvar u svoje ruke ili preciznije rečeno, uzima pušku u svoje ruke i kreće da rešava stvari pucanjem, čime se THE CURSE OF DOWNERS GROVE može zapravo svrstati uz filmove poput COLD IN JULY ili THE GUEST u kojima se prave omaži 80s estetici, a samim tim na neki način i filmu IT FOLLOWS. U ovom rangiranju, THE CURSE OF DOWNERS GROVE uspeva da bude svakako bolji od GUESTa ali ne i od druga dva.

Kao i u LYME LIFEu i u CURSEu, Martini ima dara da napravi atmosferu, da estetizuje stvari, i sporadično ima živosti među karakterima, naročito epizodnim. Ipak, rekao bih da na kraju ne uspeva da kapitalizuje tu liniju priče. Ako imamo u vidu da je Bret Easton Ellis bio scenarista, od njega se svakako očekivalo NEŠTO. Ali, njegove ekranizacije, koliko god da neke od njih poput LESS THAN ZERO imaju generacijski značaj, ipak nisu baš poznate kao dobri filmovi, te samim tim ne znam zašto bi se i ovog puta očekivalo od Breta da zablista na ekranu. Odnosno, zašto bi se od Breta očekivalo da ima tako savršenu kontrolu nad scenarističkim rukopisom pa da se njegovi zahvati u ovom filmu više gledaju kao namera nego kao greška.

No, ako bismo Ellisove zahvate ovde primarno tretirali kao autorsku nameru, onda je sasvim sigurno osnovna ideja bila da se napravi exploitation throwback, da se napravi jedna istovremena reafirmacija i parodija konvencija omladinskog exploitaion filma u kome se nemir često izražava kroz velike melodramske obrte ili ispoljavanja nasilja. Ovakav delikatan pokušaj, sasvim sigurno nije do kraja uspeo. Ipak, sa ekonomičnim trajanjem, THE CURSE OF DOWNERS GROVE nikada ne postaje istinski neprijatan za gledanje, samo na kraju nije previše dobar film.

* * 1/2 / * * * *

QUARANTINE

U rekonstrukciji putanje John Ericka Dowdlea pre nego što će doći do svog najboljeg filma NO ESCAPE pogledao sam QUARANTINE, njegov rimejk fima REC sa kojim su se Paco Plaza i Jaume Balaguero reinventovali. QUARANTINE je bio nepotreban rimejk a kako mi se REC i inače dopao, preskočio sam ga. Dowdleov film sam sada pogledao i mislim da nisam pogrešio što sam ga smatrao suvišnim. Za publiku koja je u stanju da percipira španski film, zaista nije potreban američki rimejk.

Ali, kada je reč o publici koja nije u stanju, dakle o Amerikancima i najširoj ciljnoj grupi, Dowdle im je zapravo ponudio pošten rimejk. Naravno, QUARANTINE ima nekoliko razlika u odnosu na izvornik ali one ne menjaju suštinu ugođaja, mada jedna menja samu suštinu priče. Naime, nekolike formalne razlike pre svega ogledaju se u tome što Dowdle nešto sporije uvodi junakinju-reporterku koja treba da isprati noćnu smenu u vatrogasnoj stanici. Dowdle pušta publici da se bolje upozna sa likovima i u tom pogledu je duhovitiji od Plaze i Balaguera. Jennifer Carpenter, u to vreme prevashodno TV zvezda u usponu kroz seriju DEXTER, napravila je odličnu ulogu kao i Jay Hernandez, vatrogasac uz koga bi “trebalo da jašemo”.

Kada događaji u kući krenu, vrlo su dobro tehnički realizovani uprkos skromnom buždetu ali u odnosu na REC sasvim je sigurno da se Dowdleova kamera više trese. Film sam gledao na kućnom formatu i teško mi je da zamislim kako bi ovo izgledalo u bioskopu. Pored trešenja, Dowdle vrlo dobro fokusira ključne dramske momente, suspense itd. i found footage kao device uspeva da proda, ali u čisto tehničkom pogledu, postupak mi deluje vrlo agresivno.

Najveća razlika je u samoj prirodi infestacije, dakle ovog puta nema direktne demonske, natprirodne pozadine, uzrok je rad verskog kulta sa apokaliptičnim narativom, poput AUM Shinrikyo, recimo. To svakako bitno menja stvari, ali rekao bih da u kontekstu Dowdleovog opusa u kome su jedan od ključnih problema upravo bila natprirodna otkrića (AS ABOVE SO BELOW ili DEVIL) ta “spuštena premisa” zapravo daje na kvalitetu, i meni ta promena u odnosu na inicijalni REC nije loša i više pristaje američkom filmu od neke natprirodne pretnje koju bi onda oni silom pokušavali da objasne.

Ovom filmu se zapravo nema šta zameriti, na neki način, rekao bih da je u pogledu popularizacije žanra čak i lepo da je američkoj publici obezbeđen ovakav falsifikat uspešnog španskog filma koji vrlo skrupulozno kopira njegov ugođaj i dodaje neke američke konvencije.

Ipak, ukupno uzev, meni kao gledaocu opet REC ostaje dovoljan. 

* * * / * * * *

DEVIL

U rekonstrukciji putanje Johna Ericka Dowdlea pogledao sam DEVIL, produkciju M. Night Shymalana u kojoj je on želeo da započne seriju malih niskobužetnih filmova koje bi on osmišljavao a realizovali drugi autori. Dowdleov film je vešto sklopljen, energično realizovan ali nažalost premisa i scenario naprosto nisu na naročito visokom nivou. Naprosto, okolnosti u kojoj se Nečastivi angažuje oko grupe ne naročito bitnih junaka nažalost ne deluje preterano relevantno, i ponovo sam imao slučaj da bazična premisa naprosto devalvira eventualne zanatske kvalitete kojih ima, pre svega u pogledu pokreta kamere i estetizacije ambijenata. No, ta rediteljska veština opet pa nije dovoljno velika da se ceo film bazira na njoj. 

* * / * * * *

SPECTRE

Pogledao sam SPECTRE Sama Mendesa, novog Bonda za kog mi se čini da će konačno pokazati čak i onima kojima je SKYFALL bio dobar da je sve ovo što se dešava poslednjih godina sa 007 bilo stranputica.

Naime, SPECTRE je nešto bolji od SKYFALLa, za početak manje je dosadan i za nijansu je bolje slikan i insceniran, ali to je manje više to. Prvo pojavljivanje Blofelda u novom milenijumu iskorišćeno je za jeftino psihologiziranje na nivou španske serije, i ako sve ovo ima jednu pozitivnu stvar, onda barem metanarativ nije toliko obavezaujući koliko sam se plašio, ali blizu je recimo Marvela. Dakle, s jedne strane događaji iz ranijih filmova itekako determinišu događaje u ovom filmu, ali moguće ga je razumeti ipak i bez pažljivog pamćenja ranijih nastavaka.

SPECTRE zatiče Bonda kao serijal u jednoj inferiornoj poziciji. Ne samo da je Lea Seydoux kao Bond-devojka zapravo otkirće Brada Birda iz GHOST PROTOCOLa nego su lokacije Maroka i subplot sa šefon MI6 negativcem praktično idententični sa ROGUE NATIONom, koji ni inače sam za sebe nije bio baš primer genijalnog scenarija.

Film strukturalno ima u sebi čest problem savremenih blokbastera, a to je da deluje kao da je sniman upoedo sa snimanjem, nema kontinuiranih konflikata, sve je serija set-pieceova koji stoji sami za sebe, bilo da je reč o fizičkim ili karakternim/ dijaloškim konfrontacijama.

Ovo je prvi Bond film u kome glavni negativac praktično nema masterplan koji se mora sprečiti, odnosno ima neku akciju koja je tobožnji masterplan iako zapravo čak ni njeno pokretanje ne mora imati suštinsku posledicu, i može se naknadno bez problema sprečiti i poništiti. Zatim, film nema ni zlu Bond-devojku jer kako imati zlu Bond-devojku ako nema kontinuiranog odnosa, pa otud na kraju nemamo ni ono najslađe a to je girl-on-girl akcija.

Monica Bellucci ima ulogu sekundarne Bond-devojke u sceni koja se najbolje može opisati čuvenim slučajem Velje Ilića koji hoće da “nagna babu”. Daniel Craig ne samo da odrađuje “Velju Ilića” već je ovo prva scena seksa u istoriji Bonda u kojoj deluje kao da nije bilo ni trunke zadovoljstva, odnosno seks se desio kako bi 007 došao do podataka, a publika treba da oseti kako agentski hleb ima sedam kora.

Publika u Tuckwoodu je emitovala snažnu nevericu tokom scene “nagnavanja babe” tako da je posle bila docilna tokom jedne od najsterilnijih i najdosadnijih scena potere dva superautomobila ulicama Rima, i suspense scene u žičari u kojoj očekujemo da će jelte doći do nekog incidenta, neke opasnosti od pada, rušenja i sl. a dobijemo samo mrke poglede koje Q razmenjuje sa dvojicom random henchmena.

Iz Marvela nam stiže i Dave Bautista. Nota bene, Bautistino prvo koketiranje sa stripom bilo je u vreme kada je bio freak of the week u SMALLVILLEu a u SPECTRE treba da igra nekog Savremenog OddJoba ili Jawsa. Problem je što za početak nije ekscentričan i krajnje je politički korektan. Po screentimeu, on ima praktično isto vremena kao Blofeld i veći deo tog vremena vozi kola. Dakle, Dave Bautista, VEĆI DEO VREMENA VOZI KOLA i fizički se angažuje u sceni obračuna koja je rip-off tj. omaž FROM RUSSIA WITH LOVE. Isto tako, uvodna scena je citat mnogo bolje scene iz FOR YOUR EYES ONLY u kojoj kao što znamo Bond ubija Blofelda u kolicima.

Ovde je Blofeld politički korektan, nije u kolicima, a motivacija mu je na nivou španske serije pa se na to ne bih ni osvrtao koliko je kretenski. Mada, do kraja filma ovo može biti origin story kako je Blofeld dospeo do kolica.

Inače,naravno, Christoph Waltz je Blofeld, čisto da ne bude zabune a to je sakriveno isto onoliko koliko je onomad sakriveno da je Cumberbatch zapravo Khan u INTO DARKNESS, dakle minimalno.

Daniel Craig se pretvara u Velju Ilića tako da neki osetljivi momenti, recimo kako on zavodi kćer svog neprijatelja koji ga je poštovao i koju se zarekao da čuva, više ne deluju šarmantno, već više perverzno pa u pravcu jadnog. Bond je lišen smisla za humor a i izgled ga je napustio, tako da u jednoj sceni kada Bond pripit nišani miša i pita ga “Ko te je poslao?” deluje kao da bi sve to mogao igrati Berček u nekom komadu Siniše Kovačevića.

U ovom kontinuitetu, zapravo, Berček je jedini pravi Craigov naslednik jer ovaj Bond beži od svoje suštine, od virilnosti i šarma.

Mendes je ovog puta zamenio direktora fotografije. Umesto Deakinsa tu je Hoyte Van Hoytema i rekao bih da je film nešto bolje slikan i za nijansu bolje insceniran od SKYFALL što je i logično jer Hoyte ipak ima više iskustva sa ovom vrstom filma od Deakinsa koji je tu potpuno zalutao,

Međutim, akcija je mahom i dalje bezveze i daleko ispod najinspirisanijih ostvarenja viđenih ove godine. Tempo je spor i ima radikalnih viškova.

Ako bismo uzeli da razlažemo scenario, onda se može reći da je verovatno nastajao usput i na brzinu -

Mislim da bih sličnosti sa ROGUE NATION ako bih morao da istražujem mogao da tracebackujem do Jeza Butterwortha koji je pisao EDGE OF TOMORROW za Cruisera a ovde je bio poslednjepotpisani scenarista iza dvojice veterana serijala Wadea & Purvisa i Johna Logana koji je doveden posle oskarovca Paula Haggisa kada su Bondovi ušli u prestige picture fazu. Očigledno je scenario pisan silom i usput čim su svi ovi potpisani, a Jez je poznat kao krizni scenarista koji radi baš u situacijama kad je projekat već u realizaciji, i kad treba da se malo digne tonus. O tome da je pisano navrat-nanos svedoči za početak činjenica da film praktično ima minimum paralelne radnje u osnovnom zapletu, dakle nemamo paralelno negativce i pozitivce, a recimo potpuno nasuprot Bondovoj tradiciji, imamo paralelno Bonda i pozitivce u štabu, što u principu u kanonskom Bondu nikada nemamo. Film počne, imamo uvodni obračun koji nas uputi u neke opšte konflikte, i onda ide susret sa M i Moneypenny i zdravo đaci, posle toga je Bond sam u akciji a paralelno imamo negativca koji nam omogućuje da vidimo da on nešto zna što Bond ne zna i tako gradimo suspense. Ovde je suprotno. Paralelna radnja sa M i ekipom deluje nalepljeno u delu u Maroku gde se oni skupe i shvate da NE MOGU da mu pomognu. Kao da su shvatili da im treba nešto da malo razbiju monotoniju voza. Onda dolaze u London gde počinje ROGUE NATION. Potpuno novi film u kome su svi zajedno u obračunu sa negativcima. Zatim, nemamo zlu Bond-devojku samim tim nemamo ni girl-on-girl akciju. Zatim, veliki plan praktično ne postoji. Ali ako je ono Veliki plan, onda je on potpuno passe jer mi već znamo za problem ostavljanja backdoorova u programima za sigurnonosne službe i rizicima da neko zao to iskoristi, sam ih locira i vrši nadzor. Dakle, ovo je Bond o nećemu što se već desilo nekoliko filmova ranije. Činjenica da nekih kontinuiranih konflikata zapravo nema, da nema zle Bond-devojke itd. sugeriše da su sve vreme smišljali scene koje mogu stajati same. Film praktično može da se završi posle eksplozije u Maroku, bez većih tegoba, a posle svake krupnije situacije mi nemamo neki sledeći korak koji se nužno mora napraviti. To su sve znaci pisanja bez ideje o "velikoj celini”.

Nažalost ova iskliznuća van konvencije Bonda nisu uspela da mu donesu dodatni kvalitet, naprotiv, ovo je film u kome glavni junak zbog kog smo se svi okupili ne valja, a akcija koja je drugi razlog, takođe nije na nekom vrhunskom nivou.

 

U pogledu inscenacije akcije čini mi se da ima dosta uticaja igara o Bondu, što je zanimljiv detalj - recimo pucnjava u Maroku je potpuno kao iz igre, potpuno mogu sebe da zamislim kako na isti način biram prioritete za likvidaciju a onda pravim "Bond Moment" time što pogodim cevovod i smlatim trojicu eksplozijom gasa.

Sreća u nesreći je da SPECTRE čini se prolazi kod kritike onako kako je SKYFALL trebalo da prođe i da se rađa svest o tome kako je ovo sa Craigom bila žestoka stranputica.

* * / * * * *

AS ABOVE, SO BELOW

Pogledao sam AS ABOVE SO BELOW John Ericka Dowdlea. Nisam bio upoznat sa radom ovog reditelja ali posle NO ESCAPE koji mi se izuzetno dopao, krenuo sam da ga sistematski ispratim, koliko je to moguće jer njegova prva dva indie filma ne mogu da nađem. U svakom slučaju, krenuo sam od kraja. AS ABOVE SO BELOW ima dobru lokaciju, dobru podelu i dobru egzekuciju. Jedino što nema je smisao i to na jednom dubinskom nivou filmskog izraza. Naime, praviti found footage film sa pećinom, odnosno lagumom u kome se pojavljuju emanacije ličnih strahova spada u red besmislenijih odluka sa kojima sam se suočo na filmu. Naročito jer su LIČNI strahovi prikazani kao KOLEKTIVNI doživljaj. Dakle, noćnu moru jednog junaka, greh iz prošlosti koji ga progoni i sl. ne samo da “objektivne kamere” beleže iz nekoliko uglova već se taj strah u adekvatnoj formi javlja svim učesnicima dešavanja kojima su neki od tih strahova ne samo potpuno nepoznati, već kad je reč o traumi francuskog vodiča eksplicitno je dato da nikome ne priča šta mu se desilo. Samim tim, film gubi mogućnost da gledaocu te emanacije deluju kao subjektivno viđenje, potonuće u ludilo i prikazuju mu se nažalost kao potpuna budalaština, bez ikakve dileme i bez ostatka.

Stoga, film ne pada ni na nivou likova koji nisu baš briljantni ali su barem diferencijani, ni na nivou realizacije, jer ovo je jedan od onih found footage filmova koji pokušavaju da iskoriste koncept kako bi bili vizuelno zanimljiviji nego da su konvencionalno kadrirani, služeći se ekstremnim planovima, poigravajući se sa off prostorom i sl. On pada na nivou premise koju ni podela ni egzekucija ne mogu da spasu. 

* * / * * * *

I LOSSENS TIME

Pogledao sam I LOSSENS TIME, adaptaciju pozorišnog komada Per Olova Enquista na kojoj su radili reditelj Soeren Kragh-Jacobsen i Tobias Lindholm. Gledanju ovog filma privukla me je zatvorska tema i Tobias Liedholm kao scenarista koji se dokazao u zatvorskom miljeu sa filmom R. Ovog puta nažalost, LIdholm nije nije dobio adekvatnu ekranizaciju i I LOSSENS TIME je mlaka priča o mladom psihopati koji je uveden u eksperimentalni psihijatrijski program. Pred zatvaranje programa jer nije dao rezultate, mlada lekarka poziva sveštenicu da porazgovara sa tim pacijentom jer njegovo ponašanje obiluje referncama na Bibliju i crkvene obrede i do kraja filma, ona uspeva da razume njegovo traumatsko jezgro i da se sa njim identifikuje ali ne bih rekao da sve to zajedno uspeva da zainteresuje gledaoca.

Kragh-Jacobsen, inače uvažena faca iz radnih dana DOGME 95, danas mahom televizijski reditelj, očigledno želi da celu stvar pomeri u pravcu psihološke drame, što dalje od trilera koji obično tretira likove psihopata ubica ali na kraju svega em koketira sa trilerom, em ne uspeva da stvoi pravu dramsku tenziju jer se ključni događaji dese u flešbekovima. 

Sve u svemu, I LOSSENS TIME nije dobacio ni do minimuma koji sam očekivao. 

* 1/2 / * * * *

NO ESCAPE

Pogledao sam NO ESCAPE Johna Ericka Dowdlea, jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine. Glavni adut ovog filma Dowdleov propulsivni stil filmmejkinga u kome se priča pokreće i kada stvari krene više nema zaustavljanja. Film govori o predstavniku američke hidrotehničke firme u azijskoj zemlji koji se doseljava sa porodicom, i prvog dana njihovog boravka kreće puč, čija su osnovna meta imperijalisti, a pučisti su nemilosrdni.

Owen Wilson i Lake Bell su odlični u glavnim ulogama i stilski uspevaju da iznesu role u ovom napetom i maštovitom chase movieju koji pokazuje transformaciju običnih građana u heroje, kada to situacija i ugrožena porodica zatraže. Uprkos tome što u više navrata NO ESCAPE pribegava fizici poznih nastavaka DIE HARDa, sasvim sigurno imamo posla sa naslovom koji se oslanja na neprolaznu atraktivnost priča o everymanu u nevolji. I to everymanu za kog se ne ispostavi da je nekada bio operativac CIA.

Ta uloga bivšeg obaveštajca prepuštena je Pierceu Brosnanu koji pravi do sada najbolju send up ulogu u odnosu na svoj minuli bondovski rad. Posle NOVEMBER MANa u kome je delovalo da je pukao, ovde se ispostavlja kao i dalje relevantna njuška, doduše, u sporednoj ali značajnoj roli.

Ipak, u svemu ovome Dowdle je glavna zvezda i njegove inscenacije su ipak glavni adut. Film je znalački kadriran, sa precizno odmerenim pokretima kamere i precizno odmerenim suspenseom. Ako imamo u vidu da film počne furiozno i maštovito, dobro je koliko uspeva da održi tonus do kraja. Dowdle se našao u puno prilika da posrne i uglavnom nije, na tome mu treba čestitati.

NO ESCAPE je u odnosu na uloženi budžet odlično prošao. Trud se dakle isplatio na blagajnama, pa se nadam da če Dowdle nastaviti da dobija dobre prilike. 

* * * 1/2 / * * * *

400 DAYS

Pogledao sam 400 DAYS Matta Ostermana. Posle mikrobudžetnog debija, Osterman je snimio niskobudžetni film koji je na nivou premise i podele imao dosta zanimljivu zamisao. Osterman je ispunio ono o čemu često razmišljaju fanovi serija, a to je spajanje grupe glumaca iz neke serije na filmu i korišćenje njihove harizme, eventualne hemije i činjenice da imaju masovnu fanbazu a nisu skupi. U 400 DAYS igra Brandon Routh, nekadašnji Superman koji je potom zaigrao Atoma u Arrowu, Caity Lotz koja je zaigrala Canary u ARROWu i Tom Cavanagh koji igra Zooma u FLASHu. To su sve glumci iz CWjevog aktuelnog televizijskog univerzuma, premda je zanimljivo da u pomenutim serijama oni zapravo nemaju ozbiljan screentime jedni sa drugima. Ipak, teško je pretpostaviti da Osterman i producenti nisu na određeni način ukalkulisali njihovo CW iskustvo.

Premisa filma je vrlo zanimljiva, i preuzeta delimično iz Ballardove priče THIRTEEN TO CENTAURUS i govori o grupi astronauta koji na zemlji treba da provedu četiri stotine dana zatvoreni u simulaciji svemirskog leta. Kada prođe to vreme, oni izlaze napolje i zatiču zbunjujuću stuaciju.

Nažalost, uprkos tome što je ideja onoga što oni zatiču i što je svojevrsni payoff ove premise relativno zanimljiva, od Ostermana sam očekivao nešto što će biti mnogo više loopy, i mnogo kreativnije. Čini mi se da je u ovom filmu Osterman stavio već akcenat na atmosferu i tu je pogrešio jer uprkos solidnoj glumačkoj ekipi koja je sposobna da napravi neke vrlo zanimljive rezultate, nije imao produkcioni dizajn kojim bi mogao da je isprati.

Vizuelna svedenost ambijenata je vapila za stvaranjem atmosfere kroz zanimljive koncepte u priči, preokrete i iznenađenja, i u tom pogledu, Osterman nije pružio ono što se od njega očekivalo. Na kraju, ne mogu reći da me je 400 DAYS zabavio i zainteresovao u onoj meri u kojoj je čak i sa istom tom premisom mogao. Ako je Osterman želeo da iskoristi ovaj film kao showcase, nisam siguran da je ispunio tvoj cilj, sa ograničenim budžetom pokazao je da pruža vrlo limitirane rezultate, a svoje omaže filmu osamdesetih kroz blagu arhaiziranost postupka nije uspeo da dovede do nivao kakav je recimo napravio Mickle, pa čak ni do nivoa Windgardovog filma GUEST, iako je 400 DAYS ipak daleko smisleniji.

Na kraju krajeva, ovaj ipak podnošljivi low budget SF postaje pomalo i critic proof jer evidentno dolazi iz skromne produkcije. 400 DAYS nije nešto ali voleo bih opet da gledam neki ovakav film. 

* * / * * * *