Pogledao sam SUITE FRANCAISE Saula Dibba, ekranizaciju bestselera Irene Nemirovski, francuske Jevrejke koja je nastradala u Holokaustu, a rukopis je pronađen šezdeset godina kasnije. SUITE FRANCAISE je film koji bih najpre poredio sa KAKO SU ME UKRALI NEMCI, i nažalost Radivojevićev fim je neuporedivo snažniji. Oba su izvesnom smislu bazirana na svedočanstvima ili osećanjima ljudi koji su bili savremenici rata, ali SUITE FRANCAISE ima na svojoj strani nekoliko specifičnosti. Prvo, novele na kojima je baziran napisane su do 1942. godine i u sebi ne nose onu naknadnu pamet koju imaju autori kada iz današnje vizure gledaju na Drugi svetski rat. Irena Nemirovski nije mogla znati kako će se za vršiti Drugi svetski rat, ali je Nemce, sudeći po ovom filmu - knjigu nisam čitala - pokazala kao negativce među kojima ima i jedan “čovek” koji če to postati tek onda kada okrene leđa Rajhu.
Kako rekoh, knjigu nisam čitao ali ako je SUITE FRANCAISE skrupulozna adaptacija, onda je svakako Irena Nemirovski pisala sa punim uverenjem u pobedu Saveznika. S druge strane, tekst očigledno koketira i sa promenama u odnosima među klasama koje su nastale posle okupacije, i nudi prilično odmeren prikaz okupacije.
Samim tim je šteta što SUITE FRANCAISE s jedne strane ima sve elemente melodramske postavke svojstvene sapunici, ali Michelle Williams igra previše diskretno i zatvoreno da bi se uklopila u taj žanr. Otud i njena romansa sa nemačkim oficirom kog igra Matthias Schoenaertz deluje usiljeno i potpuno neautentično. Samim tim i slom koji usledi zbog te romanse deluje krajnje iskonstruisano, kao i katarzični efekat kada ljubav izleči Nemca od nacizma.
Dibbova režija je zanimljiva utoliko što Francuzi među sobom govore na engleskom, ni ne pokušava da fingira akcente, a Nemci govore na nemačkom, i ta konvencija funkcioniše. Nažalost, tehnička realizacija filma je tek pristojna.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment