TOMORROWLAND

Pogledao sam TOMORROWLAND Brada Birda, film koji je po mnogo čemu slabiji od FURY ROADa, pre svega zbog hrabrosti da ispadne glup usled pokušaja da sa velikim sredstvima ispriča veliku priču, da na neki način spoji veliku finansijsku podlogu, skup hardver i softver sa pretenzijom. Ipak, baš zbog te hrabrosti i ambicije, moram reći da ovaj film više poštujem, iako mnoge stvari u njemu ne bih mogao da branim.

TOMORROWLAND je žanrovski hibrid u kome se spajaju animatorski nerv za akciju sa trilerskim pristupom istoj, tvrđe SF postavke sa bajkom, rekonstrukcija i istovremena dekonstrukcija kako žanra tako i žanrovske scene. U ovom filmu bukvalno ima svega, i praktično sve to funkcioniše u jednoj ravni - kao podsticaj za rediteljske bravure Brada Birda.

U drugoj ravni, kad je reč o likovima, dramskim sukobima, pojmovima kojima film barata, a za to su bili zaduženi Damon Lindelof i Bird, rekao bih da stvari dosta škripe, ali taj škripa se javlja samo u onom domenu kada film svojom energijom otvori receptore gledalaca za drugi sloj, koji je ovde prilično tanak, meni lično umnogome gnjecav i sporan. Međutim, činjenica da Birdova rediteljska imaginacija dovodi gledaoca u stanje da od TOMORROWLANDa uopšte očekuje da se razvije u veliki film, može poslužiti kao prilično veliki kompliment, i to je nešto što se generalno retko sreće, a još ređe i zaokružuje na zadovoljavajući način.

Inicijalna kriptičnost rada na projektu sugerisala je da će ovaj film biti neko fino postmoderno tkanje i on to nije. Dakle, ne treba očekivati veliku dekonsrukciju Disneyevih snova, Areu 51, Teslino tajno oružje i sl. iako svega toga ima pomalo.

Claudio Miranda, direktor fotografije u poslednje vreme specijalizovan kako za vizuelno ekspresivni art house ili Oscar-bait tako i za glossy SF umnogome daje dobar ton Birdovom frenetičnom animatorskom kadriranju, i TOMORROWLAND uspeva da bude mnogo poetičniji od grafički moćnog MISSION IMPOSSIBLE: GHOST PROTOCOL u kome je Birda više privlačilo slaganje figura u kadru. U TOMORROWLANDu akcenat je na pokretu, i na neprekinutim dugim kadrovima svojstvenim animaciji u kojoj ima manje smenjivanja planova nego u igranom filmu. Taj animatorski žar ne važi samo za akcione scene i tretman fizičke radnje u filmu nego i za samo pripovedanje. U filmu gotovo da nema paralelne radnje po čemu jako podseća na kratkometražne Looney Tunes crtaće.

S druge strane, teško je oteti se poređenju sa filmom kolege animatora i oskarovca Dušana Vukotića koji se na socijalistički i low tech način bavi istom temom, paralelnog progresivnog sveta kojim vladaju deca u paralelnoj dimenziji. Svesno ili ne, ali Vukotić i Bird pored sličnosti priznanja i korena dele i fascinaciju new agey narativima.

New ageyness je na kraju zapravo ono što bi kod velikog dela publike, naročito odraslih, naročito onih koji nisu sentimentalni moglo i ponajviše torpedovati ovaj film. I da, zbilja TOMORROWLAND se zaključuje kao priča u kojoj se “ono što je dovelo do nesreće” na kraju preokreće u izvor blagostanja. No, ako stupidnost može biti simpatična, onda je to na neki način ovde postignuto.

Marvelova konvencija da umesto ljudi ginu roboti, u TOMORROWLANDu dobija prilično simpatičnu primenu, mada gine i dosta ljudi, ali Bird definitivno pokazuje kako se takav vid akcije mnogo efektnije radi nego što smo navikli u AVENGERSima. Isto tako, box office obećava mnogo manje rezultate od maskiranih heroja. 

TOMORROWLAND između ostalog zalsužuje podršku zbog toga što je originalna filmska ideja, nije adaptacija, iako u sebi nosi nešto one petparačke ortodoksije koja je krasila JOHN CARTERa. Međutim, sudeći po box officeu opet imamo slučaj originalne ideje koja ne nailazi na podršku kakva je potrebna da bi se pokazao zamor publike od adaptiranih materijala.

* * * 1/2 / * * * *