Pogledao sam FURY ROAD u uzavreloj filmofilskoj atmosferi. Spontano se skupila mala All-Star ekipa ljubitelja i poznavalaca da pogleda film kako valja i trebuje na dan izlaska u prigodno apokaliptičnom ambijentu Tuckwooda. Varnice su krenule pred vratima sale kada se zapodenula rasprava o AEON FLUX a potom se ta diskusija ispostavila kao vizionarska jer Charlize Theron zapravo jeste zvezda novog Millerovog filma. Teško je oteti se osnovnom utisku da je civilizacija koju opisuje Miller kudikamo racionalnije otišla dođavola od ove u kojoj se film snimljen kao nusprodukt australijskih poreskih olakšica rekonstruiše sa budžetom od sto pedeset miliona dolara.
Naprosto, sa toliko novca na ekranu, kontekst cele priče se menja i to u pravcu koji je nepovoljan za FURY ROAD. Simpatije prema onome što je na ekranu na stranu, ali ovo sve izgleda kao skupa zajebancija nekolicine obesnih milionera. To sve ne znači da FURY ROAD nije dinamičan, iako ne nudi dva sata non-stop akcije kako je najavljeno, da nema moćnih prizora i majstorski režiranih situacija, a svakako najveće poštovanje zaslužuje Millerov pokušaj da se prikaže kao Warnerov Cameron, odnosno "autor" na polju blokbastera.
U pogledu strukture film ima nekih hrabrih iskliznuća u art, a imaginarijum nastavlja putem bliskim Emiru Kusturici koji je nagovešten u trećem delu a sada dobija svoje puno zaokruženje pričom o ženi bez ruke koja vozi kamion, nevestama u belom koje su u bekstvu i premijerom u Kanu. No, ono čega u filmu nema jeste Max koji je sveden na sporednog junaka i lišen mnogih osobina po kojima se izdvajao. Doduše u naslovu se pominje i put iako sve vreme voze kroz pustinju lišenu saobraćajne insfrastrukture. Charlize Theron je popunila tu rupu, nadam se da ovo nećete shvatiti pogrešno.
Miller ovog puta radi nešto slično ROAD WARRIORu, a to je reimaginacija onoga što je želeo da snima onomad samo sa novom tehnikom. I u tom pokušaju sasvim sigurno uspeva da realizuje neke ideje koje ranije nije mogao da ostvari, ali ne postiže jači efekat od onog koji je postizao.
MAD MAX kao serijal je upravo i funkcionisao zbog tog svog skromnog budžeta, želje Australijanaca da se dokažu, mladog glumca kog su otkrili i koji je pokazao da ima potencijala da napravi svetsku karijeru. Već u trećem delu, Miller i njegov sidekick Ogilvy pokazuju da će imati teškoće da snime film koji u startu polazi na globalno tržište. Tu su se upleli uvodeći “humanost”, priči o spasavanju dece, jednom suštinski nekonfliktnom postapokaliptičnom svetu u kome negativci nisu potpuno negativni već se više radi o različitim životnim stilovima.
THUNDERDOME ima svoje protivnike ali kada pogledate FURY ROAD shvatićete da čak i ako ga ne volite, a ko ga zaista pa voli, to jeste ona vrsta glavinjanja u koju je MAD MAX morao ući kada je izašao iz svojih Ozploitation korena.
FURY ROAD je dvočasovni akcijaš koji u suštini rekapitulira ono što smo voleli u ROAD WARRIORu, ali pokušava da pronađe i neki “smisao” umereno koketirajuči sa onim što smo videli u THUNDERDOMEu.
Ovog puta nije reč o borbi na život i smrt koliko o pokušaju grupe mladih nevesti dementnog postapokaliptičnog vladara da se oslobode iz njegovog zatočeištva u kome im je posao da rađaju i da se nekako dokopaju “ženske kolonije”. Samim tim, nema onog grćevitog pokušaja da se stigne do spasa kog zapravo nema iz ROAD WARRIORa, iako okolnosti ubrzo dovedu do toga da se sve svede na borbu na život i smrt.
Furiosa koju igra Charlize Theron je najzaokruženiji lik a Max je tu sveden na značaj koji ima na razmeđi drugog i trećeg dela. On ponovo biva uvučen u tuđe ludilo samo što ovog puta on ni kao lik, ni kao glumac koji ga tumači nije najharizmatičnija osoba na ekranu. Tom Hardy nema tu jednostavnost Gibsonovog psihotičnog underplaya. On je igra umesto da je spontano emituje kao Mel i sasvim sigurno potvrdilo se da je Hardy više karakterni glumac nego personality actor i zvezda prvog reda.
Charlize je s druge strane i jedno i drugo. Nicholas Hoult takođe nije loš kao “ničije dete”, smrtno bolesni sluga dementnog gospodara, rođen da bi umro, koga “neveste” lako pripitome tokom jednog od interludija.
Utisak da u filmu neprestano ide akcije proističe iz toga što se u dramskim scenama kojih itekako ima naprosto ništa značajno ne desi, a skoro svaka transformacija junaka je očekivana. To ne znači da one same po sebi nisu vešto realizovane i dobro odglumljene, ali sasvim je sigurno da likova ima više nego što ima njihovih priča i odnosa.
Akcija je puna impresivnih prizora, mada u nekim ključnim situacijama CGI kvari sreću gledaocima, naročito u prelomnoj situaciji tokom peščane oluje. Jasno je da Miller pokušava da s jedne strane odvede ROAD WARRIOR korak dalje, a s druge da stvara stripovske tabloe, komponuje žive slike sa jarkim bojama kakve do sada nisu viđene i to je sve na mestu. Loma svakako ima više nego u ROAD WARRIORu ali se meni čini da je efekat tog loma pojedinačno svakako manji nego u tom filmu, plus nema tih sočnih momenata poslednje napetosti kao recimo kada se Vernon Wells pojavi ispod kamiona.
Demencije i ludila sasvim sigurno ima u dizajnu, ponašanju junaka, oblikovanju vozila. Akciju prati gitarista na vozilu sa timpanima koji izgleda kao zombifikovani član Slipknota (i da je savremeni film, svakako bi smisao tog rešenja bio da je otet pravi član tog benda i stavljen da svira, a Junkie XL koji je postao Warnerov go to guy na bazi tog detalja gradi energičan old school score), a najzanimljivije je to kako War Boysi vrše svoje žrtvovanje.
Frenetičnost prvog dela, Miller pokuava da postigne sa dosta quick-cuttinga što je u redu, ali u ponekim situacijama poigravanja brzinom filma deluju deplasirano. Miller unutar sekvenci bira da se naizmenično fokusira na celinu akcije ali i na detalje, koji su vrlo često potpuno kusturicijanski i te promene ritma ponekad dovode do dobrih driblinga, ponekad pokazuju da se Milleru “režira” sa velikim R, a ponekad otkrivaju rad koji bi se mogao postići samo CGIjem.
Kad je reč o tom kletom CGI, nije problem u tome što mi danas znamo da ljudi neće da se lome i ginu kako bi mi uživali u akciji, nije problem ni to što je u FURY ROADu očigledan, jer nije, ali svakako u pojedinim situacijama dovodi do određene artificijelnosti u kadriranju.
S druge strane, veći broj protivnika koje Furiosa i Max savladavaju dovodi do toga da svaki pojedinačno ima mnogo manji efekat nego u ranijim filmovima.
No, sve ove primedbe zapravo nisu nešto što bih u bilo kom trenutku prebacivao prvoj trilogiji. Ona je imala svoj low fi šmek, imala je svoj stil “kako znam i umem” i bila je obrni-okreni prilično sjajna, sa nekim padovima.
No, sada kada Miller polazi iz uslova u kojima se očekuju remek-dela, kada se posle bogate karijere i “oskara” vraća počecima, očekujem ipak nešto više.
U vremenu kada je FAST AND THE FURIOUS postao standard bioskopske akcije, ovo što snima Miller sasvim sigurno deluje kao Ingmar Bergman. U tom pogledu, Miller sasvim sigurno nadmašuje ono što se danas nameće publici kao vehicular mayhem i FURY ROAD je film koji će imati dug vek i nema razloga da se ne uvrsti u kolekciju MAD MAX DVDova jer je ipak bliže tome nego smeću koje se danas podvaljuje kao blokbaster. Međutim, sve to bi bilo bolje da je ponovo izraz vrhunske domišljatosti i snalažljivosti a ne mejnstrim.
Neill Blomkamp je George Miller našeg vremena. A Miller je svojevrsna cool verzija Spielberga koja verovatno misli da je Cameron. Činjenica da je FURY ROAD imao premijeru u Kanu, i to kao specijalna projekcija u programu a ne na marketu pokazuje koliko je Ozploitation stekao ugleda u svetu filma. S jedne strane lepo je što je umnogome ostao isti kao ranije, s druge strane šteta je što je komodifikovao staro a nije svoj sadržaj podigao na još viši nivo.
Cela histerija oko FURY ROADa danas je pre svega proistekla iz Warnerovog izuzetnog marketinga. Ako je ROAD WARRIOR pušten bez MAXa u naslovu, sada je stvar obrnuta, u FURY ROADu Max nije presudan ali se Warner potrudio da nas mesecima izdinsta pričama o staroj trilogiji, o tome kako je Gibson došao na premijeru, o ovome ili onome. Naslutili su da imaju dobar proizvod i zaslužuju hit. Ipak, ostaje pitanje da li je baš ovo film koji Miller treba da snima u sedamdeset godina i da li je ovo stvar koju on treba da nam pruži?
Mislim da nije. Ne zato što je FURY ROAD slab film, naprotiv, odličan je. Već zato što ako on ne može da snima nešto novo, nešto originalno, ko može?
Deluje ironično da danas pre možemo očekivati reboot filma od pola miliona dolara snimljen za petinu milijarde, nego nešto novo. Zavisnost od ranijih propertyja dovedena je do paroksizma. Zato svet u kome gledamo Millera deluje bolesnije od onog o kom on snima film.
* * * / * * * *
Naprosto, sa toliko novca na ekranu, kontekst cele priče se menja i to u pravcu koji je nepovoljan za FURY ROAD. Simpatije prema onome što je na ekranu na stranu, ali ovo sve izgleda kao skupa zajebancija nekolicine obesnih milionera. To sve ne znači da FURY ROAD nije dinamičan, iako ne nudi dva sata non-stop akcije kako je najavljeno, da nema moćnih prizora i majstorski režiranih situacija, a svakako najveće poštovanje zaslužuje Millerov pokušaj da se prikaže kao Warnerov Cameron, odnosno "autor" na polju blokbastera.
U pogledu strukture film ima nekih hrabrih iskliznuća u art, a imaginarijum nastavlja putem bliskim Emiru Kusturici koji je nagovešten u trećem delu a sada dobija svoje puno zaokruženje pričom o ženi bez ruke koja vozi kamion, nevestama u belom koje su u bekstvu i premijerom u Kanu. No, ono čega u filmu nema jeste Max koji je sveden na sporednog junaka i lišen mnogih osobina po kojima se izdvajao. Doduše u naslovu se pominje i put iako sve vreme voze kroz pustinju lišenu saobraćajne insfrastrukture. Charlize Theron je popunila tu rupu, nadam se da ovo nećete shvatiti pogrešno.
Miller ovog puta radi nešto slično ROAD WARRIORu, a to je reimaginacija onoga što je želeo da snima onomad samo sa novom tehnikom. I u tom pokušaju sasvim sigurno uspeva da realizuje neke ideje koje ranije nije mogao da ostvari, ali ne postiže jači efekat od onog koji je postizao.
MAD MAX kao serijal je upravo i funkcionisao zbog tog svog skromnog budžeta, želje Australijanaca da se dokažu, mladog glumca kog su otkrili i koji je pokazao da ima potencijala da napravi svetsku karijeru. Već u trećem delu, Miller i njegov sidekick Ogilvy pokazuju da će imati teškoće da snime film koji u startu polazi na globalno tržište. Tu su se upleli uvodeći “humanost”, priči o spasavanju dece, jednom suštinski nekonfliktnom postapokaliptičnom svetu u kome negativci nisu potpuno negativni već se više radi o različitim životnim stilovima.
THUNDERDOME ima svoje protivnike ali kada pogledate FURY ROAD shvatićete da čak i ako ga ne volite, a ko ga zaista pa voli, to jeste ona vrsta glavinjanja u koju je MAD MAX morao ući kada je izašao iz svojih Ozploitation korena.
FURY ROAD je dvočasovni akcijaš koji u suštini rekapitulira ono što smo voleli u ROAD WARRIORu, ali pokušava da pronađe i neki “smisao” umereno koketirajuči sa onim što smo videli u THUNDERDOMEu.
Ovog puta nije reč o borbi na život i smrt koliko o pokušaju grupe mladih nevesti dementnog postapokaliptičnog vladara da se oslobode iz njegovog zatočeištva u kome im je posao da rađaju i da se nekako dokopaju “ženske kolonije”. Samim tim, nema onog grćevitog pokušaja da se stigne do spasa kog zapravo nema iz ROAD WARRIORa, iako okolnosti ubrzo dovedu do toga da se sve svede na borbu na život i smrt.
Furiosa koju igra Charlize Theron je najzaokruženiji lik a Max je tu sveden na značaj koji ima na razmeđi drugog i trećeg dela. On ponovo biva uvučen u tuđe ludilo samo što ovog puta on ni kao lik, ni kao glumac koji ga tumači nije najharizmatičnija osoba na ekranu. Tom Hardy nema tu jednostavnost Gibsonovog psihotičnog underplaya. On je igra umesto da je spontano emituje kao Mel i sasvim sigurno potvrdilo se da je Hardy više karakterni glumac nego personality actor i zvezda prvog reda.
Charlize je s druge strane i jedno i drugo. Nicholas Hoult takođe nije loš kao “ničije dete”, smrtno bolesni sluga dementnog gospodara, rođen da bi umro, koga “neveste” lako pripitome tokom jednog od interludija.
Utisak da u filmu neprestano ide akcije proističe iz toga što se u dramskim scenama kojih itekako ima naprosto ništa značajno ne desi, a skoro svaka transformacija junaka je očekivana. To ne znači da one same po sebi nisu vešto realizovane i dobro odglumljene, ali sasvim je sigurno da likova ima više nego što ima njihovih priča i odnosa.
Akcija je puna impresivnih prizora, mada u nekim ključnim situacijama CGI kvari sreću gledaocima, naročito u prelomnoj situaciji tokom peščane oluje. Jasno je da Miller pokušava da s jedne strane odvede ROAD WARRIOR korak dalje, a s druge da stvara stripovske tabloe, komponuje žive slike sa jarkim bojama kakve do sada nisu viđene i to je sve na mestu. Loma svakako ima više nego u ROAD WARRIORu ali se meni čini da je efekat tog loma pojedinačno svakako manji nego u tom filmu, plus nema tih sočnih momenata poslednje napetosti kao recimo kada se Vernon Wells pojavi ispod kamiona.
Demencije i ludila sasvim sigurno ima u dizajnu, ponašanju junaka, oblikovanju vozila. Akciju prati gitarista na vozilu sa timpanima koji izgleda kao zombifikovani član Slipknota (i da je savremeni film, svakako bi smisao tog rešenja bio da je otet pravi član tog benda i stavljen da svira, a Junkie XL koji je postao Warnerov go to guy na bazi tog detalja gradi energičan old school score), a najzanimljivije je to kako War Boysi vrše svoje žrtvovanje.
Frenetičnost prvog dela, Miller pokuava da postigne sa dosta quick-cuttinga što je u redu, ali u ponekim situacijama poigravanja brzinom filma deluju deplasirano. Miller unutar sekvenci bira da se naizmenično fokusira na celinu akcije ali i na detalje, koji su vrlo često potpuno kusturicijanski i te promene ritma ponekad dovode do dobrih driblinga, ponekad pokazuju da se Milleru “režira” sa velikim R, a ponekad otkrivaju rad koji bi se mogao postići samo CGIjem.
Kad je reč o tom kletom CGI, nije problem u tome što mi danas znamo da ljudi neće da se lome i ginu kako bi mi uživali u akciji, nije problem ni to što je u FURY ROADu očigledan, jer nije, ali svakako u pojedinim situacijama dovodi do određene artificijelnosti u kadriranju.
S druge strane, veći broj protivnika koje Furiosa i Max savladavaju dovodi do toga da svaki pojedinačno ima mnogo manji efekat nego u ranijim filmovima.
No, sve ove primedbe zapravo nisu nešto što bih u bilo kom trenutku prebacivao prvoj trilogiji. Ona je imala svoj low fi šmek, imala je svoj stil “kako znam i umem” i bila je obrni-okreni prilično sjajna, sa nekim padovima.
No, sada kada Miller polazi iz uslova u kojima se očekuju remek-dela, kada se posle bogate karijere i “oskara” vraća počecima, očekujem ipak nešto više.
U vremenu kada je FAST AND THE FURIOUS postao standard bioskopske akcije, ovo što snima Miller sasvim sigurno deluje kao Ingmar Bergman. U tom pogledu, Miller sasvim sigurno nadmašuje ono što se danas nameće publici kao vehicular mayhem i FURY ROAD je film koji će imati dug vek i nema razloga da se ne uvrsti u kolekciju MAD MAX DVDova jer je ipak bliže tome nego smeću koje se danas podvaljuje kao blokbaster. Međutim, sve to bi bilo bolje da je ponovo izraz vrhunske domišljatosti i snalažljivosti a ne mejnstrim.
Neill Blomkamp je George Miller našeg vremena. A Miller je svojevrsna cool verzija Spielberga koja verovatno misli da je Cameron. Činjenica da je FURY ROAD imao premijeru u Kanu, i to kao specijalna projekcija u programu a ne na marketu pokazuje koliko je Ozploitation stekao ugleda u svetu filma. S jedne strane lepo je što je umnogome ostao isti kao ranije, s druge strane šteta je što je komodifikovao staro a nije svoj sadržaj podigao na još viši nivo.
Cela histerija oko FURY ROADa danas je pre svega proistekla iz Warnerovog izuzetnog marketinga. Ako je ROAD WARRIOR pušten bez MAXa u naslovu, sada je stvar obrnuta, u FURY ROADu Max nije presudan ali se Warner potrudio da nas mesecima izdinsta pričama o staroj trilogiji, o tome kako je Gibson došao na premijeru, o ovome ili onome. Naslutili su da imaju dobar proizvod i zaslužuju hit. Ipak, ostaje pitanje da li je baš ovo film koji Miller treba da snima u sedamdeset godina i da li je ovo stvar koju on treba da nam pruži?
Mislim da nije. Ne zato što je FURY ROAD slab film, naprotiv, odličan je. Već zato što ako on ne može da snima nešto novo, nešto originalno, ko može?
Deluje ironično da danas pre možemo očekivati reboot filma od pola miliona dolara snimljen za petinu milijarde, nego nešto novo. Zavisnost od ranijih propertyja dovedena je do paroksizma. Zato svet u kome gledamo Millera deluje bolesnije od onog o kom on snima film.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment