NACHTS WENN DER TEUFEL KAM

Reprizirao sam NACHTS WENN DER TEUFEL KAM Robera Siodmaka, film koji se srećom nije pojavljivao kao referenca kada su pisane kritike CHILD 44a i to ne zato što američki kritičari ne bi poželeli da ih dovedu u vezu već zato štoga po svemu sudeći nisu gledali.

Očekivao da bi se takvo poređeje moglo pojaviti zbog pokušaja da se izjednačne nacizam i komunizam, a oba filma govore o sličnoj temi - serijskom ubici sa čijim delima jedno društvo pritisnuto represivnom ideologijom ne može da se izbori. Kao što je CHILD 44 inspirisan slučajem Čikatilo ali je izmešten u Staljinovu epohu, tako je Siodmakov film fikcionalizacija slučaja Bruna Luedkea, čuvenog i nikada do kraja rasveljetljenog serijskog ubice. NACHT WENN DER TEUFEL KAM baziran je na knjizi koja okrivljuje Luedkea ali njegov slučaj donekle i fikcionalizuje, dočim ima savremenih studija koje dokazuju da je Luedke zapravo bio nevin.

Prva dva čina filma bave se haosom u koji je Nemačka zapala 1944. godine, društvom koje je ogrezlo u korupciju i defetizam, u kome ratni invalidi povučeni sa ratišta vode policiju i generalno čine mušku populaciju gradova sa ostalim škartovima. U tom stanju straha i smrti, Luedke nesmetano povremeno ubija žene jer policija ni ne stiže da poveže njegove zločine jedan sa drugim.

Međutim, u jednom trenutku, inspektor iz odeljenja za krvne delikte prepoznaje pravilnost, profajluje potencijalnog počinioca i lako hapsi Luedkea. SS se interesuje za slučaj kako bi ponovo pokrenuo svoj zakon o istrebljivanju invalida u koji se Luedke uklapao kao mentalno zaostala osoba. No, kako SS shvata da bi takav zakon bio nepopularan u tom trenutku, kao i da bi se narod uplašio zbog saznanja da je neko nekažnjen ubijao godinama, sve do cifre od preko pedeset država, kreće zataškavanje koje uključuje i osudu potpuno nevinih ljudi za ubistva.

Ugrubo, prve dve trećine filma govore o istrazi i iznose ekspoziciju, završna govori o zataškavanju, ali film iako je zanimljiv nikada ne uspeva da se nametne kao konzistentna priča. Deo problema leži u Siodmaku jer on očigledno ovoj priči više prilazi kao istinitom događaju nego materijalu jasnog žanrovskog usmerenja što rezultira čudnom mešavinom postupaka, u kojima se smenjuju suspense i melodrama. Ipak, u osnovi, ovaj film jeste kriminalisitička melodrama koja se pojednako bavi životom u korodiralom Trećem Rajhu i Luedkeovim zločinom.

Ipak, drugi deo problema leži u tome što je film smešten u Hitlerovu Nemačku i što su mi svi junaci osim jednog njegovi podanici kojima je u tom periodu teško i možda se ne identifikuju u potpunosti ali su sasvim sigurno deo tog sveta. Serijski ubica koji ubija narod čija vojska ubija sve ostale, naprosto ne pobuđuje isti onaj odnos koji se javlja kada se gledaju neke druge serijske ubice, na prihvatljivijim mestima. Otud je najnapetija scena upravo ona kada Luedke planira da ubije Jevrejku koja se krije, premda paradoks te scene je upravo u tome što bi ona bolje prošla u šakama maloumnika-ubice nego njegovih “normalnih” sugrađana.

U krajnjoj liniji, Siodmakov film se zaključuje pričom o reakciji nacističkog režima na izazov koji im je Luedke postavio ali Mario Adorf je napravio moćnu glumačku kreaciju kao maloumni ubica i zahvaljujući ovom filmu postao je zvezda. U manjoj ulozi nemačkog oficira pojavljuje se i “naš Nemac” Peter Carsten. 

U slučaju ovog filma teško je razmrsiti pripovedačke greške od specifičnosti miljea koji odbija gledaoca, zato ovo možda i nije toliko dobar film koliko zanimljivo gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *