Pogledao sam PREDESTINATION Braće Spierig, adaptaciju kratke priče
Roberta Heinleina, koji izbova dokazuje da ova dvojica australijskih
reditelja imaju ozbiljan nedostatak talenta. Čini se da je
PREDESTINATION, ako je suditi po kritikama, film koji im se do sada
najviše isplatio i najviše je "zavarao" ljude, ali u samoj osnovi, reč
je o vrlo tankoj SF postavci koja je viđena puno puta, što nije tako
veliki problem, ali koja je isto tako nedovoljna za celovečernji film -
što jeste problem.
Sam izvor forme, a reč je o Heinleinovoj kratkoj priči uopšte nije sporan. Naime, kratke priče nekada mogu biti bolji osnov za celovečernji film nego roman. Nažalost, Spieregovi nisu postigli ništa u pogledu nadgradnje premise koju priča nudi a nisu uspeli ni da zavaraju ono što je njen "preokret", niti da izgrade junake u dovoljnoj meri kako bi preokret koji se nazire iz daljine barem odisao nekakvim fatalizmom.
Štaviše, ovo je film čiji najveći deo, ceo prvi i drugi čin čini ekspozicija, odnosno predstavljanje junaka, iako bi neko rekao da je u ovom slučaju sam junak priča. Međutim, da je sam junak priča, onda bi se junak izlagao kroz dramski razvijene scene međutim kod Spierigovih deo prvog i ceo drugi čin veliki flešbek sa naratorom u kome ne postoji ni jedna prava dramska scena. Sve su ilustrativne scene bez dramskog sukoba, a čak i tamo gde ima dijaloga koji implicira dramski sukob, ishod je poznat.
Za PREDESTINATION ne možemo reći da je film koji nikada ne počne, ali počne prekasno i traje prekratko. To preterano korišćenje ilustrativnih scena i dosustvo dramskog naboja potpuno uništavaju film na nivou strukture tako da slaba i oskudna supstanca na planu fabule čak i nije problem. Ovakvo pripovedanje bi ubilo i najsadržajniju priču.
Jedina polusvetla tačka filma je Sarah Snook i to ne zbog svoje "ključne" transformacije koja je prilično tanka i glumački i u pogledu dizajna već kao jedno prijatno lice u prilično turnobnom užasu mediokritetstva ove dvojice nedarovitih filmaša.
* 1/2 / * * * *
Sam izvor forme, a reč je o Heinleinovoj kratkoj priči uopšte nije sporan. Naime, kratke priče nekada mogu biti bolji osnov za celovečernji film nego roman. Nažalost, Spieregovi nisu postigli ništa u pogledu nadgradnje premise koju priča nudi a nisu uspeli ni da zavaraju ono što je njen "preokret", niti da izgrade junake u dovoljnoj meri kako bi preokret koji se nazire iz daljine barem odisao nekakvim fatalizmom.
Štaviše, ovo je film čiji najveći deo, ceo prvi i drugi čin čini ekspozicija, odnosno predstavljanje junaka, iako bi neko rekao da je u ovom slučaju sam junak priča. Međutim, da je sam junak priča, onda bi se junak izlagao kroz dramski razvijene scene međutim kod Spierigovih deo prvog i ceo drugi čin veliki flešbek sa naratorom u kome ne postoji ni jedna prava dramska scena. Sve su ilustrativne scene bez dramskog sukoba, a čak i tamo gde ima dijaloga koji implicira dramski sukob, ishod je poznat.
Za PREDESTINATION ne možemo reći da je film koji nikada ne počne, ali počne prekasno i traje prekratko. To preterano korišćenje ilustrativnih scena i dosustvo dramskog naboja potpuno uništavaju film na nivou strukture tako da slaba i oskudna supstanca na planu fabule čak i nije problem. Ovakvo pripovedanje bi ubilo i najsadržajniju priču.
Jedina polusvetla tačka filma je Sarah Snook i to ne zbog svoje "ključne" transformacije koja je prilično tanka i glumački i u pogledu dizajna već kao jedno prijatno lice u prilično turnobnom užasu mediokritetstva ove dvojice nedarovitih filmaša.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment