Pogledao sam DJEČAKE IZ ULICE MARKSA I ENGELSA Nikole Vukčevića. Reč je o
svojevrsnom žalosno slabom rimejku MALOG BUDA u kome je sve ono što je
smešno u BUDU tretirano smrtno ozbiljno i broj scena koje su vrlo slične
po svom konceptu a opet potpuno različite po svom efektu je
zapanjujući.
Siguran sam da bi ovaj film nekim studentima mogao biti ekstremno interesantan kao case study za poređenje kako slične situacije kroz različito žanrovsko situiranje i realizaciju mogu imati i dijametralno suprotan efekat.
Mnogi gledaoci navode Eda Wooda kao referencu kada govore o MARKSU I ENGELSU, no ja ne bih išao tako daleko, između ostalog zato što ne vidim ništa naročito zanimljivo u Woodu. Čak mi njegovi filmovi nisu toliki eksces. Vukčević sa Woodom deli tu neverovatnu pretencioznost u spoju sa neveštinom. Ono što je u BUDU plan likova koji nisu preterano inteligentni, kod Vukčevića postaje odluka antičke težine.
Njegov film je komičan upravo zbog toga što ga on smrtno ozbiljno shvata i kada bi sada recimo primio mejl od nekoga ko tvrdi da je selektor kanskog festivala. verovatno bi mislio da je to stvarno.
Međutim, pored enormne pretenzije, Vukčević ima i jednu vrlo pozitivnu osobinu. Pošto za razliku od Lungulova i drugih jahača filmske apokalipse nije obavešten o festivalskim tokovima, on svoju pretenziju ipak pakuje u formu movieja i u određenom smislu, ovo je kao neka istovremeno komunikativnija i pretencioznija verzija “geto” filmova kakve je za Smokija Samardžića pisao Đorđe Milosavljević (scenariste čiji je pozorišni komad ovde adaptiran) što ga barem čini dinamičnim. DJEČACI se mogu optužiti za sve osim da su dosadni.
Poseban gušt pruža glumačka podela koja je podjednako zamršena i supidna kao i scenario sa glumcima koji igraju dva vremenska toka, od kojih su neki zamenjeni starijim kolegama, neki nisu, a glavni junak je zamenjen s tim što stariji glumac izgleda kudikamo mlađe od onog koji ga igra kao maturanta.
U tom vihoru posebno zadovoljstvo predstavlja uloga Ane Sofrenović koja već sama po sebi obezbeđuje ovom filmu kultni status, od načina na koji je lik napisan do toga kako je odigran, pa sve do neobičnog akcenta gde to više nije pitanje dijalekta već izgovaranja nekih suglasnika.
Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA koji je najavio jednog mladog sokola jugoslovenskog treša u najavi, Vukčević je ispunio obećanje. Zanimljiv je i novi ideološki manevar koji je u međuvremenu napravio.
Naime, u vreme POGLEDA aktuelna je bila “samostalna Crna Gora”, njena slika kao moderne države. Sada je moderno nešto drugo tako da Vukčević pored distanciranja od crnogorskog turbosrbovanja onog vremena, pravi i jedan lep omaž imaginarijumu ondašnjeg socijalizma. Tako se bend glavnog junaka zove Titograd, recimo a na očevom i đedovom grobu je petokraka.
No, sam bend Titograd, čija muzika inače nimalo ne liči na bend Beograd, je posebna priča. Naime, u filmu su momci iz grupe Titograd napravili mali hit početkom devedesetih. Paradoks je u tome što je taj “mali hit” zapravo pesma grupe U škripcu “Ne brini”. Možda upravo činjenica da autori filma nisu u stanju da naprave kakvu god “originalnu” pesmu za film koji govori o ljudima koji prave muziku dovoljno prikazuje stepen zanatskog apsurda sa kojim ovde imamo posla.
Ove je bila dobra godina za srpski film, a što se crnogorskog tiče donela je samo jedan film i to su DJEČACI. Ipak, mora im se priznati jedno - obnovili su staru srpsku tradiciju da najgori film godine snima profesor režije.
DJEČACI IZ ULICE MARKSA I ENGELSA je definitivno pun bisera i često ćemo mu se se vraćati.
* 1/2 / * * * *
Siguran sam da bi ovaj film nekim studentima mogao biti ekstremno interesantan kao case study za poređenje kako slične situacije kroz različito žanrovsko situiranje i realizaciju mogu imati i dijametralno suprotan efekat.
Mnogi gledaoci navode Eda Wooda kao referencu kada govore o MARKSU I ENGELSU, no ja ne bih išao tako daleko, između ostalog zato što ne vidim ništa naročito zanimljivo u Woodu. Čak mi njegovi filmovi nisu toliki eksces. Vukčević sa Woodom deli tu neverovatnu pretencioznost u spoju sa neveštinom. Ono što je u BUDU plan likova koji nisu preterano inteligentni, kod Vukčevića postaje odluka antičke težine.
Njegov film je komičan upravo zbog toga što ga on smrtno ozbiljno shvata i kada bi sada recimo primio mejl od nekoga ko tvrdi da je selektor kanskog festivala. verovatno bi mislio da je to stvarno.
Međutim, pored enormne pretenzije, Vukčević ima i jednu vrlo pozitivnu osobinu. Pošto za razliku od Lungulova i drugih jahača filmske apokalipse nije obavešten o festivalskim tokovima, on svoju pretenziju ipak pakuje u formu movieja i u određenom smislu, ovo je kao neka istovremeno komunikativnija i pretencioznija verzija “geto” filmova kakve je za Smokija Samardžića pisao Đorđe Milosavljević (scenariste čiji je pozorišni komad ovde adaptiran) što ga barem čini dinamičnim. DJEČACI se mogu optužiti za sve osim da su dosadni.
Poseban gušt pruža glumačka podela koja je podjednako zamršena i supidna kao i scenario sa glumcima koji igraju dva vremenska toka, od kojih su neki zamenjeni starijim kolegama, neki nisu, a glavni junak je zamenjen s tim što stariji glumac izgleda kudikamo mlađe od onog koji ga igra kao maturanta.
U tom vihoru posebno zadovoljstvo predstavlja uloga Ane Sofrenović koja već sama po sebi obezbeđuje ovom filmu kultni status, od načina na koji je lik napisan do toga kako je odigran, pa sve do neobičnog akcenta gde to više nije pitanje dijalekta već izgovaranja nekih suglasnika.
Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA koji je najavio jednog mladog sokola jugoslovenskog treša u najavi, Vukčević je ispunio obećanje. Zanimljiv je i novi ideološki manevar koji je u međuvremenu napravio.
Naime, u vreme POGLEDA aktuelna je bila “samostalna Crna Gora”, njena slika kao moderne države. Sada je moderno nešto drugo tako da Vukčević pored distanciranja od crnogorskog turbosrbovanja onog vremena, pravi i jedan lep omaž imaginarijumu ondašnjeg socijalizma. Tako se bend glavnog junaka zove Titograd, recimo a na očevom i đedovom grobu je petokraka.
No, sam bend Titograd, čija muzika inače nimalo ne liči na bend Beograd, je posebna priča. Naime, u filmu su momci iz grupe Titograd napravili mali hit početkom devedesetih. Paradoks je u tome što je taj “mali hit” zapravo pesma grupe U škripcu “Ne brini”. Možda upravo činjenica da autori filma nisu u stanju da naprave kakvu god “originalnu” pesmu za film koji govori o ljudima koji prave muziku dovoljno prikazuje stepen zanatskog apsurda sa kojim ovde imamo posla.
Ove je bila dobra godina za srpski film, a što se crnogorskog tiče donela je samo jedan film i to su DJEČACI. Ipak, mora im se priznati jedno - obnovili su staru srpsku tradiciju da najgori film godine snima profesor režije.
DJEČACI IZ ULICE MARKSA I ENGELSA je definitivno pun bisera i često ćemo mu se se vraćati.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment