Pogledao sam THEY MIGHT BE GIANTS Andrewa Harveya, nekadašnjeg Kubrickovog montažera koji je ostvario prilično ozbiljnu rediteljsku karijeru. Reč je o ekranizaciji pozorišnog komada Jamesa Goldmana koju je producirao Paul Newman. Film se smatra delom ispred svog vremena iako kada se gleda iz današnje vizure deluje upravo kao delo tog vremena.
Reč je o apsurdnoj komediji o njuhorškom advokatu koji posle smrt supruge umisli da je Sherlock Holmes i u svemu vidi potencijalne tragove koji će ga dovesti do Moriartyja, superzločinca kojim je opsednut. U svoju deluziku uspeva da uvuče i psihijatricu doktroku Wtason koju igra Joane Woodward.
Scott je nesumnjivo dominantan figuira i veliki je uspeh što je Joanne Woodward uopšste uspela da izgradi lik pored njega, i da na neki način odbrani svoj karakter u ovoj apsurdnoj pinčonovskoj postavci koja se kreće szrukturom detektivskog romana ali je zapravo farsa i struktirirana je oko set-piece situacija.
Da film nije ispred svog vremena pre svega svedoči to što je upravo Scott u naslovima poput PETULIAe Richarda Lestera ili HOSPITALa Arthura Hillera igrao u vrlo sličnim žanrovskim kontekstima i ti filmovi su snimani upravo u to vreme. Ono po čemu se THEY MIGHT BE GIANTS razlikuje jeste naravno to što je Harvey snimio pitak film koji funkcioniše nezavisno od gledaočeve zainteresovanosti za njegove pretenzije ili sistem vrednosti koji se prezentira i u tom smislu, THEY MIGHT BE GIANTS zapravo nije toliko film svog vremena koliko je film svog vremena koji pije vodu i danas.
Kad je o samom odnosu prema Holmesu reč, u to vreme već imamo svest o frojdističkom i u uopšte psihoanalitičkom doživljaju ovog junaka, s tim što je iskliznuće ovde tretirano prosto kao novi vid urbane psihoze, Goldmanov koncept bazira se na ideji da Holmes nasleđuje Napoleona kao figuru sa kojom se bolesnici identifikuju a apsurd savremene egzistencje doživljava kao plodno tlo za holmsovsku deluziju.
Iako je deo kritike etiketirao THEY MIGHT BE GIANTS kao "zabavu za intelektualce", iz današnje vizure ovaj film ipak nije toliko zabavan koliko je za intelektualce, i ljubitelje istorije filma.
* * * / * * * *
Reč je o apsurdnoj komediji o njuhorškom advokatu koji posle smrt supruge umisli da je Sherlock Holmes i u svemu vidi potencijalne tragove koji će ga dovesti do Moriartyja, superzločinca kojim je opsednut. U svoju deluziku uspeva da uvuče i psihijatricu doktroku Wtason koju igra Joane Woodward.
Scott je nesumnjivo dominantan figuira i veliki je uspeh što je Joanne Woodward uopšste uspela da izgradi lik pored njega, i da na neki način odbrani svoj karakter u ovoj apsurdnoj pinčonovskoj postavci koja se kreće szrukturom detektivskog romana ali je zapravo farsa i struktirirana je oko set-piece situacija.
Da film nije ispred svog vremena pre svega svedoči to što je upravo Scott u naslovima poput PETULIAe Richarda Lestera ili HOSPITALa Arthura Hillera igrao u vrlo sličnim žanrovskim kontekstima i ti filmovi su snimani upravo u to vreme. Ono po čemu se THEY MIGHT BE GIANTS razlikuje jeste naravno to što je Harvey snimio pitak film koji funkcioniše nezavisno od gledaočeve zainteresovanosti za njegove pretenzije ili sistem vrednosti koji se prezentira i u tom smislu, THEY MIGHT BE GIANTS zapravo nije toliko film svog vremena koliko je film svog vremena koji pije vodu i danas.
Kad je o samom odnosu prema Holmesu reč, u to vreme već imamo svest o frojdističkom i u uopšte psihoanalitičkom doživljaju ovog junaka, s tim što je iskliznuće ovde tretirano prosto kao novi vid urbane psihoze, Goldmanov koncept bazira se na ideji da Holmes nasleđuje Napoleona kao figuru sa kojom se bolesnici identifikuju a apsurd savremene egzistencje doživljava kao plodno tlo za holmsovsku deluziju.
Iako je deo kritike etiketirao THEY MIGHT BE GIANTS kao "zabavu za intelektualce", iz današnje vizure ovaj film ipak nije toliko zabavan koliko je za intelektualce, i ljubitelje istorije filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment