Pogledao sam BELI BELI SVET Olega Novkovića komisijski sa Macavityjem u Domu Sindikata, Sali 2, u kojoj je bilo dvadesetak posetilaca po mojoj slobodnoj proceni.
Posle filma SUTRA UJUTRO činilo se da se Oleg nekao opametio, da je smanjivo svoju pretenziju, okrenuo se nekim starim proverenim formama, jump cutovima, socijali, glumačkoj improvizaciji, margini, mudrijem procenjivanju koliko film treba da traje i sl. Ako imamo u vidu ogroman i mahom nezaslužen uspeh & kultni status tog filma u kome je ipak postojalo nekakvo zrnce osnova, tračak kvaliteta i sl. činilo se da se Oleg izvukao iz ambisa u koji je upao sa pretencioznim, upečatljivo groznim NORMALNIM LJUDIMA.
U BELOM BELOM SVETU, prvih petnaestak minuta deluje kao da je Oleg i dalje na stazi opamećivanja. Čak bi se reklo da film na tom samom početku deluje čak kao neki evropski art film sa FESTa. ima tu zanimljivih rešenja, pokušaja i sl.
Međutim, posle tog samouverenog početka film odlazi u vražju mater sa Uliksom Fehmiuom koji se pretvara u Baneta Popovića iz NORMALNIH LJUDI, Hanom Selimović koja preuzima funkciju Ljubinke Klarić, Glogovcem koji je proveren kadar iz oba filma i onda je jasno da Oleg ipak ništa nije naučio i da je na staroj stranputici.
Ono u čemu je definitivno napredovao jeste fotografski koncept filma. Miladin Čolaković sa Redom i dosta pokreta kamere uspeva da učini da film zaliči, na već pomenuti osrednji evropski art house i da ima nekog postupka u tom domenu, s tim što isto tako ima kadrova, kao što je npr. situacija kada Jasna Đuričić plače u klozetu restorana u kome se ta neka "aktivna" kamera razreši u jednom krajnje konvencionalnom, poentirajućem pogledu kroz prozor, jednoj panorami koja je stilski potpuno deplasirana. Takvih konzervativnih, statičnih rešenja iz prošlog rediteljevog života ima još, naročito u scenama Uliks-Hana u kojima Oleg ne može da odoli a da ne zastane i prpusti nas uživaju u skulturama svorenih od njihovih isprepletenih tela.
Što se Bora kao nekakvog aduta tiče, rekao bih da Bor zapravo za ovu priču nije značajan čak ni vizuelno. Film je većim delom urban i Bor manje-vuiše liči na bilo koji grad, a kopovi ili radnici na ulici su ndovoljno iskorišćeni i premalo integrisani u radnju da bi se uopšte zabeležili kao bitan detalj. Uostalom, scene u kojima zaigra kop nemaju nikakve veze sa samim kopom ili Borom, i deluju kao scenografija za muzički spot.
Još je paradoksalnije to da sirotinja o kojoj Novković i Markovićka govore zapravo uopšte nije nešto naročito siromašna, u odnosu na tipične prikaze srpskog naroda u našem filmu. Glavni junak Kralj je bivši bokser koji ima pare zarađene u pečalbi i kafić koji je stalno pun, u stanu ima savremenu belu tehniku i audio-video uređaje, lep motor. Ova siromašna devojka ima priliku da čak dva puta večera u restoranu, ima para za kafić i heorin, radi sa majkom u frizerskom salonu, sve je to neka podnoščjiva egzistencija. Jedina porodica na samoj margini je porodica njenog dečka u kojoj su baba, starija sestra narkomanka i zaljubljen mladić. Tu su deca bila suočena sa dosta lošom polaznom pozicijom , odrastala su bez roditelja a sestra je pride i silovana, dakle, čak ni njihova pozicija nije isključivo ekonomski determinisana niti ima ikakve veze sa problemima rudarsko-topioničarskog basena.
U tom smislu, Bor je kao lokacija potpuno besmisleno uveden i mislim da bilo kome van Srbije zapravo taj grad kao referenca ne znači ništa, ali zapravo još je zabavnije to što se film završava pesmom koju kao pevaju neki radnici, sirotinja, random skupljeni ljudi, što po odsustvu profilisanosti samo pokazuje da je sva sirotinja za Olega i Milenu ista, i onda oni pevaju o tome kako će otići kod bogataša i uraditi im i ovo i ono-tu nema nikakvog objašnjavanja klasnog sukoba, razloga osiromašenja i sl. jer se u filmu ne vidi nikakav ideološki mehanizam koji je te ljude na bilo koji način obespravio. E sad, naravno, mi možemo da kažemo da nam je jasno da su ti ljudi bez nade takvi zato što ih je sistem godinamqa unazađivao i da sada više ni nema potrebe da ih bilo ko onemugaćava u bilo čemu jer oni sada sami sebe uništavaju. U redu, ali to je ready made rešenje koje mi naslućujemo i njihove negativne osobine vrlo lako mogu biti i esencijalizovane.
Otud je cela priča u Brechtu kao uticaju prosto tragikomična jer se on ovde koristi kao inspiracija za uvođenje songova a suština njegovog doprinosa teatru i savremenom poimanju sveta u umetnosti uopšte, zapravo nije u formama kojima se služio već u suštinskom odnosu prema njihovoj realizaciji. naime, njegova ideja je bila da kroz eliminisanje emociej kao faktora učini da gledalac percirpira njegov narativ i klasne odnose koji ga čine, intlektualno. Međutim, Milena i Oleg se ne odriču emocije i to patosa. Brecht je imao obrnut problem sa emocijom, njegovo pisanje je imalo veliku emocionalnu snagu jer je bilo jako dobro i nije uspevalo da dovoljno parodira formu na koju se oslanjalo. Reklo bi se da je Brechta vlastiti dar za proizvodnju drame hendikepirao u vlstitim stremljenjima. Kod Olega i Milene to nije slučaj.
Njihov prikaz crnila doveden je do paroksizma. Kao što Crnogorci ne žive kao u ĐEKNI jer količinu takvih frikova razvodni neko normalan i moderan, tako i u krizi, i u Boru, u tom čemeru ima i kvalitetnih normalnih ljudi koji nisu silovani i nisu na igli. No, ovi su ga toliko zapaprili da film deluje kao da je reč o šali, samo što je ta ista šala bila smešna isključivo prvi put u NORMALNIM LJUDIMA a sada je to već postalo dosadno.
Ono što je osnovni problem ovog filma je ambicija da se ponovo uzleti posle prošlog uspeha i onda dolazi do ponavljanja istih grešaka. Novković očigledno nije reditelj za velike filmove i velike zamahe, a naročito ne za ovakve žanrovske i stilske hibride i u njima se ne snalazi.
A što se politike tiče, u ovom filmu je pokazao gorući problem naše kinematografije a to je da zapravo nemamo vrhunski politički obrazovane reditelje i da se njihov ideološki angžaman svodi na akcentovanje istorijskih događaja kao dokaza ove ili one teze ali da procese jako teško objašnjavaju. U tom smislu, još uvek nema filma koji bi studiozno uspeo da kapitalizuje bilo koju ozbiljnu političku temu, iako je fokus proširen sa nacionalnih i na ekonomske odnose što je u osnovi dobro.
U tom svetlu, BELI BELI SVET u masi viškova, možda i naznačajniji višak ima upravo u tom političkom pogledu.
Posle filma SUTRA UJUTRO činilo se da se Oleg nekao opametio, da je smanjivo svoju pretenziju, okrenuo se nekim starim proverenim formama, jump cutovima, socijali, glumačkoj improvizaciji, margini, mudrijem procenjivanju koliko film treba da traje i sl. Ako imamo u vidu ogroman i mahom nezaslužen uspeh & kultni status tog filma u kome je ipak postojalo nekakvo zrnce osnova, tračak kvaliteta i sl. činilo se da se Oleg izvukao iz ambisa u koji je upao sa pretencioznim, upečatljivo groznim NORMALNIM LJUDIMA.
U BELOM BELOM SVETU, prvih petnaestak minuta deluje kao da je Oleg i dalje na stazi opamećivanja. Čak bi se reklo da film na tom samom početku deluje čak kao neki evropski art film sa FESTa. ima tu zanimljivih rešenja, pokušaja i sl.
Međutim, posle tog samouverenog početka film odlazi u vražju mater sa Uliksom Fehmiuom koji se pretvara u Baneta Popovića iz NORMALNIH LJUDI, Hanom Selimović koja preuzima funkciju Ljubinke Klarić, Glogovcem koji je proveren kadar iz oba filma i onda je jasno da Oleg ipak ništa nije naučio i da je na staroj stranputici.
Ono u čemu je definitivno napredovao jeste fotografski koncept filma. Miladin Čolaković sa Redom i dosta pokreta kamere uspeva da učini da film zaliči, na već pomenuti osrednji evropski art house i da ima nekog postupka u tom domenu, s tim što isto tako ima kadrova, kao što je npr. situacija kada Jasna Đuričić plače u klozetu restorana u kome se ta neka "aktivna" kamera razreši u jednom krajnje konvencionalnom, poentirajućem pogledu kroz prozor, jednoj panorami koja je stilski potpuno deplasirana. Takvih konzervativnih, statičnih rešenja iz prošlog rediteljevog života ima još, naročito u scenama Uliks-Hana u kojima Oleg ne može da odoli a da ne zastane i prpusti nas uživaju u skulturama svorenih od njihovih isprepletenih tela.
Što se Bora kao nekakvog aduta tiče, rekao bih da Bor zapravo za ovu priču nije značajan čak ni vizuelno. Film je većim delom urban i Bor manje-vuiše liči na bilo koji grad, a kopovi ili radnici na ulici su ndovoljno iskorišćeni i premalo integrisani u radnju da bi se uopšte zabeležili kao bitan detalj. Uostalom, scene u kojima zaigra kop nemaju nikakve veze sa samim kopom ili Borom, i deluju kao scenografija za muzički spot.
Još je paradoksalnije to da sirotinja o kojoj Novković i Markovićka govore zapravo uopšte nije nešto naročito siromašna, u odnosu na tipične prikaze srpskog naroda u našem filmu. Glavni junak Kralj je bivši bokser koji ima pare zarađene u pečalbi i kafić koji je stalno pun, u stanu ima savremenu belu tehniku i audio-video uređaje, lep motor. Ova siromašna devojka ima priliku da čak dva puta večera u restoranu, ima para za kafić i heorin, radi sa majkom u frizerskom salonu, sve je to neka podnoščjiva egzistencija. Jedina porodica na samoj margini je porodica njenog dečka u kojoj su baba, starija sestra narkomanka i zaljubljen mladić. Tu su deca bila suočena sa dosta lošom polaznom pozicijom , odrastala su bez roditelja a sestra je pride i silovana, dakle, čak ni njihova pozicija nije isključivo ekonomski determinisana niti ima ikakve veze sa problemima rudarsko-topioničarskog basena.
U tom smislu, Bor je kao lokacija potpuno besmisleno uveden i mislim da bilo kome van Srbije zapravo taj grad kao referenca ne znači ništa, ali zapravo još je zabavnije to što se film završava pesmom koju kao pevaju neki radnici, sirotinja, random skupljeni ljudi, što po odsustvu profilisanosti samo pokazuje da je sva sirotinja za Olega i Milenu ista, i onda oni pevaju o tome kako će otići kod bogataša i uraditi im i ovo i ono-tu nema nikakvog objašnjavanja klasnog sukoba, razloga osiromašenja i sl. jer se u filmu ne vidi nikakav ideološki mehanizam koji je te ljude na bilo koji način obespravio. E sad, naravno, mi možemo da kažemo da nam je jasno da su ti ljudi bez nade takvi zato što ih je sistem godinamqa unazađivao i da sada više ni nema potrebe da ih bilo ko onemugaćava u bilo čemu jer oni sada sami sebe uništavaju. U redu, ali to je ready made rešenje koje mi naslućujemo i njihove negativne osobine vrlo lako mogu biti i esencijalizovane.
Otud je cela priča u Brechtu kao uticaju prosto tragikomična jer se on ovde koristi kao inspiracija za uvođenje songova a suština njegovog doprinosa teatru i savremenom poimanju sveta u umetnosti uopšte, zapravo nije u formama kojima se služio već u suštinskom odnosu prema njihovoj realizaciji. naime, njegova ideja je bila da kroz eliminisanje emociej kao faktora učini da gledalac percirpira njegov narativ i klasne odnose koji ga čine, intlektualno. Međutim, Milena i Oleg se ne odriču emocije i to patosa. Brecht je imao obrnut problem sa emocijom, njegovo pisanje je imalo veliku emocionalnu snagu jer je bilo jako dobro i nije uspevalo da dovoljno parodira formu na koju se oslanjalo. Reklo bi se da je Brechta vlastiti dar za proizvodnju drame hendikepirao u vlstitim stremljenjima. Kod Olega i Milene to nije slučaj.
Njihov prikaz crnila doveden je do paroksizma. Kao što Crnogorci ne žive kao u ĐEKNI jer količinu takvih frikova razvodni neko normalan i moderan, tako i u krizi, i u Boru, u tom čemeru ima i kvalitetnih normalnih ljudi koji nisu silovani i nisu na igli. No, ovi su ga toliko zapaprili da film deluje kao da je reč o šali, samo što je ta ista šala bila smešna isključivo prvi put u NORMALNIM LJUDIMA a sada je to već postalo dosadno.
Ono što je osnovni problem ovog filma je ambicija da se ponovo uzleti posle prošlog uspeha i onda dolazi do ponavljanja istih grešaka. Novković očigledno nije reditelj za velike filmove i velike zamahe, a naročito ne za ovakve žanrovske i stilske hibride i u njima se ne snalazi.
A što se politike tiče, u ovom filmu je pokazao gorući problem naše kinematografije a to je da zapravo nemamo vrhunski politički obrazovane reditelje i da se njihov ideološki angžaman svodi na akcentovanje istorijskih događaja kao dokaza ove ili one teze ali da procese jako teško objašnjavaju. U tom smislu, još uvek nema filma koji bi studiozno uspeo da kapitalizuje bilo koju ozbiljnu političku temu, iako je fokus proširen sa nacionalnih i na ekonomske odnose što je u osnovi dobro.
U tom svetlu, BELI BELI SVET u masi viškova, možda i naznačajniji višak ima upravo u tom političkom pogledu.
No comments:
Post a Comment