Reprizirao sam WE WERE SOLDIERS Randalla Wallacea, film koji se može smatrati uvodom u APOCALYPTO. Naime, u ovom filmu Mel Gibson kao producent zapravo testira u određenom smislu DPa Dean Semlera u uslovima bitke i džungle (iako je Semler stara Oz kuka, da se razumemo) sledeći marksističku maksimu "istorija to beše rat", koja obeležava njegovu poznu autorsku fazu.
Mel Gibson glumački određuje ceo ovaj film u stilskom smislu, iako on zapravo čak i ne dominira na nivou runtimea. Naime, u ovom filmu Fuhrer kanališe Dukea, s tim što razliku od Dukeovog filma o ratu u Vijetnamu koji je bio propagandistički i flagwaverski i opravdavao je taj sukob političkim razlozima i izvesnim šovinističkim vidovima razonode za prave mačoe, Gibsonov fokus je na rat kao takav, stradanje, raubovanje duhovnog i fizičkog tkiva ljudi u ratnim okolnostima, dakle rat nije prikazan kao zabava, ali jeste prikazan kao prostor u kome čovek može da bude hrabar, da sazri, nauči nešto o sebi i drugima i sl.
Međutim, WE WERE SOLDIERS nalik Kulješov efektu pokazuje koliko je zpravo kratka scena na home frontu definisala THE HURT LOCKER. Dakle, Kulješov efekat je proistekao iz eksperimenta u kome je poznati sovjetski sineasta Kulješov montirao istu glumčevu reakcija sa različitim kadrovima i publika je svoju reakciju na te prizore poistovećivala sa jednom te istom reakcijom glumca čime se pokazalo koliko montaža može uticati na razumevanje pojedinih prizora.
U tom smislu WE WERE SOLDIERS je kroz scene na home frontu koje pokazuju jednu izrazito konzervativnu društvenu formaciju u kojoj se veruje, ili barem priča da se veruje u američke ideale, sa ženama koje su poslušne, uredne, posvećene porodici, sugerisao da je i doživljaj rata corny u ovom filmu. I u tome u izvesnom smislu ima istine, kao što u tom corninessu takođe ima životne istine.
Naime, patetični pozdravi vojnika na umoru njihovim suprugama i deci ekvivalentni su sličnim porukama koje su slali putnici otetih aviona 11. septembra i Žižek je dosta pisao o tome kao što je i prikaz porodice vrlo sličan ikonoklastičnom MAD MENu koji se bavi otkrivanjem naličja iza nostalgičnog pogleda na šezdesete koje se fetišizuju i rekonstruišu i koje su čak i u toj istovremenoj rekonstrukciji i dekonstrukciji zapravo takođe bazirane na formi, te junakinje iz WE WERE SOLDIERS zapravo nisu mnogo daleko od "lica" koje nude junakinje MAD MENa.
Dakle, dok je u THE HURT LOCKERu, život na home frontu pokazan kao nemoguć, nepodnošljiv za glavnog junaka, u WE WERE SOLDIERS prikazana je jedna nategnuta, pomalo bizarna idila, koaj zapravo reprezentuje tadašnje ideale, tadašnju ruštvenu formaciju koja je u suštini omogućila funkcionisanje mašinerije koja će završiti u džunglama Vijetnama. Otud se kao ključno pitanje, a u svetlu MAD MENa postavlja sledeća dilema - da li je duh te epohe rekonstruisan sa ironičnim odmakom sadašnjeg pogleda na stvari ili sa pokušajem da se nostalgično sagleda jedan svet koga više nema?
I to u krajnjoj liniji zapravo nije ni važno jer film upravo u toj svojoj čudnovatoj izmeštenosti zapravo postiže i najznačajniji uspeh. Dok je ratni deo zaista za posvećenike i vrlo je dobro urađen ali ne crossoveruje (za razliku recimo od THE HURT LOCKERa) home front je ključ za razmišljanje i rekao bih da ako WE WERE SOLDIERS etiketiramo kao "desničarski film" premda, nisam zapravo siguran da je slučaj ovog filma baš tako jednostavan, onda je reč o vrsnom primerku koji slično Miliusovim radovima poziva na kontinuirano preispitivanje upravo zbog svog ideološkog zakrivljenja.
Stradanje u ratu ispraćeno je stradanjem, odnosno reflksijom tog stradanja na home frontu. Ovo je film u kome su na ekranu porodice koje se ponašaju kao ideal porodice tog vremena ali su prikazane isključivo u dramatičnim situacijama kao što su selidba, težak vojnički život ili iščekivanje telegrama sa obaveštenjima o smrti najbližih članova porodice. Upadljivo je odustvo veselih porodičnih situacija, uživanja, zabave, a i retki prizori tog tipa prožeti su napetošću zbog predstojeće katastrofe.
U krajnjoj liniji, ako analiziramo tu Mel Gibson kao Duke dimenziju, koja je čitljiva i nije slučajna, postavlja se pitanje da li je to ideološki znak, da li Mel Gibson sebe želi da postavi kao Dukea ili, što je možda još interesantnije, želi da predstavi svog junaka kao nekoga kome je Duke zapravo uzor, a u tom periodu, uostalom imamo i primer GREEN BERETSa, Holivud jeste bitan društveni agens. Uostalom, pustolovine koje Duke ima u Vijetnamu potpuno su obrnute od onih koje se dese Hal Mooreu koga ovde igra Mel.
Inače, nije nemoguće da upravo u ovom filmu koji već toliko potiče na analizu MAD MENa leži tajna pregovora koje je Mel vodio oko pojavljivanja u petoj sezoni - naime, jednu manju ali zapaženu uogu ovde igra Jon Hamm i moguće je da je on podstakao Matthew Weinera da se oduži njegovom mentoru.
* * * / * * * *
Mel Gibson glumački određuje ceo ovaj film u stilskom smislu, iako on zapravo čak i ne dominira na nivou runtimea. Naime, u ovom filmu Fuhrer kanališe Dukea, s tim što razliku od Dukeovog filma o ratu u Vijetnamu koji je bio propagandistički i flagwaverski i opravdavao je taj sukob političkim razlozima i izvesnim šovinističkim vidovima razonode za prave mačoe, Gibsonov fokus je na rat kao takav, stradanje, raubovanje duhovnog i fizičkog tkiva ljudi u ratnim okolnostima, dakle rat nije prikazan kao zabava, ali jeste prikazan kao prostor u kome čovek može da bude hrabar, da sazri, nauči nešto o sebi i drugima i sl.
Međutim, WE WERE SOLDIERS nalik Kulješov efektu pokazuje koliko je zpravo kratka scena na home frontu definisala THE HURT LOCKER. Dakle, Kulješov efekat je proistekao iz eksperimenta u kome je poznati sovjetski sineasta Kulješov montirao istu glumčevu reakcija sa različitim kadrovima i publika je svoju reakciju na te prizore poistovećivala sa jednom te istom reakcijom glumca čime se pokazalo koliko montaža može uticati na razumevanje pojedinih prizora.
U tom smislu WE WERE SOLDIERS je kroz scene na home frontu koje pokazuju jednu izrazito konzervativnu društvenu formaciju u kojoj se veruje, ili barem priča da se veruje u američke ideale, sa ženama koje su poslušne, uredne, posvećene porodici, sugerisao da je i doživljaj rata corny u ovom filmu. I u tome u izvesnom smislu ima istine, kao što u tom corninessu takođe ima životne istine.
Naime, patetični pozdravi vojnika na umoru njihovim suprugama i deci ekvivalentni su sličnim porukama koje su slali putnici otetih aviona 11. septembra i Žižek je dosta pisao o tome kao što je i prikaz porodice vrlo sličan ikonoklastičnom MAD MENu koji se bavi otkrivanjem naličja iza nostalgičnog pogleda na šezdesete koje se fetišizuju i rekonstruišu i koje su čak i u toj istovremenoj rekonstrukciji i dekonstrukciji zapravo takođe bazirane na formi, te junakinje iz WE WERE SOLDIERS zapravo nisu mnogo daleko od "lica" koje nude junakinje MAD MENa.
Dakle, dok je u THE HURT LOCKERu, život na home frontu pokazan kao nemoguć, nepodnošljiv za glavnog junaka, u WE WERE SOLDIERS prikazana je jedna nategnuta, pomalo bizarna idila, koaj zapravo reprezentuje tadašnje ideale, tadašnju ruštvenu formaciju koja je u suštini omogućila funkcionisanje mašinerije koja će završiti u džunglama Vijetnama. Otud se kao ključno pitanje, a u svetlu MAD MENa postavlja sledeća dilema - da li je duh te epohe rekonstruisan sa ironičnim odmakom sadašnjeg pogleda na stvari ili sa pokušajem da se nostalgično sagleda jedan svet koga više nema?
I to u krajnjoj liniji zapravo nije ni važno jer film upravo u toj svojoj čudnovatoj izmeštenosti zapravo postiže i najznačajniji uspeh. Dok je ratni deo zaista za posvećenike i vrlo je dobro urađen ali ne crossoveruje (za razliku recimo od THE HURT LOCKERa) home front je ključ za razmišljanje i rekao bih da ako WE WERE SOLDIERS etiketiramo kao "desničarski film" premda, nisam zapravo siguran da je slučaj ovog filma baš tako jednostavan, onda je reč o vrsnom primerku koji slično Miliusovim radovima poziva na kontinuirano preispitivanje upravo zbog svog ideološkog zakrivljenja.
Stradanje u ratu ispraćeno je stradanjem, odnosno reflksijom tog stradanja na home frontu. Ovo je film u kome su na ekranu porodice koje se ponašaju kao ideal porodice tog vremena ali su prikazane isključivo u dramatičnim situacijama kao što su selidba, težak vojnički život ili iščekivanje telegrama sa obaveštenjima o smrti najbližih članova porodice. Upadljivo je odustvo veselih porodičnih situacija, uživanja, zabave, a i retki prizori tog tipa prožeti su napetošću zbog predstojeće katastrofe.
U krajnjoj liniji, ako analiziramo tu Mel Gibson kao Duke dimenziju, koja je čitljiva i nije slučajna, postavlja se pitanje da li je to ideološki znak, da li Mel Gibson sebe želi da postavi kao Dukea ili, što je možda još interesantnije, želi da predstavi svog junaka kao nekoga kome je Duke zapravo uzor, a u tom periodu, uostalom imamo i primer GREEN BERETSa, Holivud jeste bitan društveni agens. Uostalom, pustolovine koje Duke ima u Vijetnamu potpuno su obrnute od onih koje se dese Hal Mooreu koga ovde igra Mel.
Inače, nije nemoguće da upravo u ovom filmu koji već toliko potiče na analizu MAD MENa leži tajna pregovora koje je Mel vodio oko pojavljivanja u petoj sezoni - naime, jednu manju ali zapaženu uogu ovde igra Jon Hamm i moguće je da je on podstakao Matthew Weinera da se oduži njegovom mentoru.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment