Pogledao sam izvanrdan WW2 triler 36 HOURS George Seatona iz 1965. godine. Ovaj film snimljen je po priči Roalda Dahla i čini mi se da nije dovoljno afirmisan kao jedan od klasika žanra.
Reč je o špijunskom filmu o nacistima koji otimaju američkog agenta obaveštenog o planovima za Dan D i bude ga iz narkoze u specijalno pripremljenoj kopiji američke vojne bolnice sa pričom kako se rat završio pre šest godina i kako on zbog ratnih trauma ima česte amnezije.
Zaplet je zanimljiv i trtiran je hitchcockovski, dakle publika zna više od junaka sve vreme, a to je bez razloga spočitavano ovom izvanrednom filmu, iako po meni to nimalo nije kvarilo napetost niti je izostanak "iznenađenja" remetio radikalnost nacističkog plana pred gledaocem. Čak naprotiv, smatram da je upravo neoslanjanje na Veliki Preokret odnosno Veliko razotkrivanje pružilo filmu dodatnu dimenziju oličenu u nacističkom oficiru kog igra Rod Taylor, sjajno parirajući James Garneru. Dok je garner u svom klasičnom personality actor modeu, Taylor gradi lik "dobro" naciste, stručnjaka, principijelnog, inteligentnog čoveka na način koji je nesvakidašnji za film tog doba i nudi možda čak i najbolju ulogu u svojoj bogatoj karijeri. Eva Marie Saint koju znamo kao Hitchcockovu štićenicu takođe vrlo studiozno igra ambivalentnu femme fatale iz koncentracionog logora čija je volja dovoljno slomljena da bude krajnje nepredvidiva.
Zahvaljujući Tayloru, 36 HOURS je obogaćen pogledom u ustorojstvo birokratizovane nemačke vojske i iako se ne može reći da Seaton čini da gledaoci u bilo kom trenutku navijaju za naciste svakako se može konstatovati da gledaoci navijaju da se barem stručnost ovog junaka u izvesnom smislu verifikuje do kraja filma.
Seatonova režija je skladna, vešta i odlično vlada tempom filma a što je još važnije uspeva da održi film intresantnim čak i onda kada se "interesantan" deo završi i kada krene razrešenje koje nije topliko high concept kao ostatak postavke. Verovatno j jedan od razloga izvesne zapostavljenosti 36 HOURSa i to što Seaton nije vrednovan kao bitan reditelj već prevashodno kao solidni profesionalac-realizator.
Ipak, 36 HOURS govori o tome da je on u svom opusu imao značajan naslov i veliki rediteljski potencijal da prepozna i kvalitetno realizuje zanimljivu priču. Naročito zanimljiv deo jeste domen "alternativne istorije" koju su osmislili nacisti u kome je ozloglašeni george wallace predsednik Amerike posle Roosevelta.
36 HOURS je skladna celina, puna sjajnih detalja, svakako film za više gledanja, primer holivudske zabave koja je opstala do danas. zanimljivo je uporditi ga sa SHUTTER ISLANDom koji se bavi zapravo sličnom premisom s tim što je sagledava iz jedne potpuno druagčije vizure odnosno sa iskustvom istorije filma koja se do 1965. nije dogodila te je zato u velikoj meri Scorseseov film i hermetičniji od Seatonovog.
* * * * / * * * *
Reč je o špijunskom filmu o nacistima koji otimaju američkog agenta obaveštenog o planovima za Dan D i bude ga iz narkoze u specijalno pripremljenoj kopiji američke vojne bolnice sa pričom kako se rat završio pre šest godina i kako on zbog ratnih trauma ima česte amnezije.
Zaplet je zanimljiv i trtiran je hitchcockovski, dakle publika zna više od junaka sve vreme, a to je bez razloga spočitavano ovom izvanrednom filmu, iako po meni to nimalo nije kvarilo napetost niti je izostanak "iznenađenja" remetio radikalnost nacističkog plana pred gledaocem. Čak naprotiv, smatram da je upravo neoslanjanje na Veliki Preokret odnosno Veliko razotkrivanje pružilo filmu dodatnu dimenziju oličenu u nacističkom oficiru kog igra Rod Taylor, sjajno parirajući James Garneru. Dok je garner u svom klasičnom personality actor modeu, Taylor gradi lik "dobro" naciste, stručnjaka, principijelnog, inteligentnog čoveka na način koji je nesvakidašnji za film tog doba i nudi možda čak i najbolju ulogu u svojoj bogatoj karijeri. Eva Marie Saint koju znamo kao Hitchcockovu štićenicu takođe vrlo studiozno igra ambivalentnu femme fatale iz koncentracionog logora čija je volja dovoljno slomljena da bude krajnje nepredvidiva.
Zahvaljujući Tayloru, 36 HOURS je obogaćen pogledom u ustorojstvo birokratizovane nemačke vojske i iako se ne može reći da Seaton čini da gledaoci u bilo kom trenutku navijaju za naciste svakako se može konstatovati da gledaoci navijaju da se barem stručnost ovog junaka u izvesnom smislu verifikuje do kraja filma.
Seatonova režija je skladna, vešta i odlično vlada tempom filma a što je još važnije uspeva da održi film intresantnim čak i onda kada se "interesantan" deo završi i kada krene razrešenje koje nije topliko high concept kao ostatak postavke. Verovatno j jedan od razloga izvesne zapostavljenosti 36 HOURSa i to što Seaton nije vrednovan kao bitan reditelj već prevashodno kao solidni profesionalac-realizator.
Ipak, 36 HOURS govori o tome da je on u svom opusu imao značajan naslov i veliki rediteljski potencijal da prepozna i kvalitetno realizuje zanimljivu priču. Naročito zanimljiv deo jeste domen "alternativne istorije" koju su osmislili nacisti u kome je ozloglašeni george wallace predsednik Amerike posle Roosevelta.
36 HOURS je skladna celina, puna sjajnih detalja, svakako film za više gledanja, primer holivudske zabave koja je opstala do danas. zanimljivo je uporditi ga sa SHUTTER ISLANDom koji se bavi zapravo sličnom premisom s tim što je sagledava iz jedne potpuno druagčije vizure odnosno sa iskustvom istorije filma koja se do 1965. nije dogodila te je zato u velikoj meri Scorseseov film i hermetičniji od Seatonovog.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment