Uporedna analiza filmova THE TOWN i TAKERS možeposlužiti kao dosta dobar primer za razdvajanje umetničkog kvaliteta u žanrovskim okolnostima i čisto žanrovskog ugođaja. Ako u ovoj analizi pođemo od literarne kritike koja je osporavala umetničke potencijale žanrovske literature time što joj je spočitavala oslanjanje na "pomerene" likove u odnosu na načelno realistički kontekt u koji su romani smešteni i izvesnost ishoda priče (u detektivskom romanu izvesnost otkrivanja istine), onda se - pod uslovom da apstrahujemo kontra-argumete da puno sazrevanje krimića koincidira sa zaokruživanjem estetike "modernog", takođe "pomerenog" romana u odnosu na realističku tradiciju i/ili predvidivu konvenciju/konsekventnost realističkih klasika - THE TOWN pribiližava paradigmama "umetničkog" upravo zbog toga što uspeva da ispriča vrlo uzbudljivu i konvencionalnu krimi-priču istovremeno manje-više očuvavši integritet realističkog izobražavanja sveta - i uprkos tome što je u THE TOWNu očigledno reč o fikciji, Affleck sa svojom ekipom uspeva da ostvari utisak kako priča priču a ne kako pravi žanrovsku egzibiciju. Međutim, iza te Affleckove veštine, zapravo stoji žanrovska struktura koju on čak (strukturalno gledano) ni ne prevazilazi ali je majstorski ostvaruje.
TAKERS je s druge strane film koji ne beži od svog oslanjanja na žanrovsku konvenciju i ne pokušava da je približi bilo kakvom vidu realističke ubedljivosti, premda se oslanja na realnost kao na vid egzotike koja pruža žanrovske prepreke. U toj meri se oslanja na konvenciju i toliko se služi žanrovskim prečicama da sam se, gledajući ga, u više navrata upritao da li bi neko ko nij toliko upućen u žanrovske konvencije uopšte mogao da ga razume. Međutim, s druge strane, iako verovatno ne može da egzistira kao samostalno umetničko delo, velikim delom i zato što klišee na koje je oslonjen ne tretira kao životnu istinu poput Afflecka niti kreira alternativni univerzum u kome vladaju neka druga, konzistentna pravila, već ao usputnu stanicu između dve potere, pucnjave ili čistih swaggerovanja.
No, kao što u THE TOWNu kliše uspeva da profunkcioniše kao "istina" zahvaljujući jednom studioznom postupku, tako u TAKERSu kliše funkcioniše kao zabava upravo zato što se krajnje efikasno sprovodi.
TAKERS je režirao John Luessenhop, reditelj maltene bez biografije koji je počeo radeći kao reditelj DTV filma repera Master Pa u jednoj od njegovih drugorazrednih produkcija dok u TAKERSu radi kao lični reditelj jednog drugog "prljavog južnjaka" TIa koji je producirao ovaj film i igrao jednu od glavnih uloga. Ovaj sredovečni belac pokazao je izvanredan napredak i uz direktora fotografije Michaela baretta koji je u KISS KISS BANG BANG Shane Blacka vrlo vibrantno slikao LA uspeo da isporuči jednu tek površinsku ali pitku simulaciju Michaela Manna, smeštenu u osvit neona, u gradu punom detektiva.
TI se mudro povlači na poziciju važne supporting role a u prvi plan izlaze Paul Walker, Idris Elba i Matt Dillon koji su osnov jdne zapravo moćne B-podele. Idris Elba je u ovom filmu dobio bolji akcioni showcase nego u Joel Silverovoj produkciji LOSERS ali najpikantniji za isticanje su Paul Walker i Matt Dillon. Paul Walker je hunk iz senke koji je podlednjih godina godina uspeo da izgradi jedan žabnrovski konzistentan opus sa nizom vrlo pristojnih B-naslova od koji se po kvalitetu i svežini izdvaja Wayne Kramerov RUNNING SCARED a po komercijalnosti FAST AND FURIOUS-serijal. Kada se bude podvukla crta, Walker će stajati kao potcenjena žanrovska faca. Dillon s druge strane, ironijom sudbine, pada u senku svog brata Kevina koji ulogom Johnnyja Drame u ENTOURAGE kao emblematičnog manje talentovanog brata poznatog glumca - drži puls na popkulturnim kretanjima mnogo bolje od slavnijeg Matta. Međutim, nasuprot indie rola, Matt pravi respektabilno selekciju "komercijalnijih2 projekata i u njima igra, koliko je to moguće, ozbiljne old school role a TAKERS je jedna od njih.
Akcija koju je koreografisao JJ Perry je moćna a Lueseenhop uspeva da prikrije nedostatke u budžetu korišćenjem televizijskih rediteljskih trikova i uopšte ovaj film liči na ranog Manna upravo zbog tog preplitanja televizijskog iskustva i filma koji je imao LA TAKEDOWN, njegova manje ambiciozna preteča HEATa. Tony Scott pada na pamet zbog hiperaktivnosti kamere ali rekao bih da je primarna referenca savremena televizija.
THE TOWN je postigao ogroman poslovni uspeh ali je TAKERS bio prijatno iznenađenje ove sezone što pokazuje da u epohi high concepta publika i dalje žei da vidi nepretenciozni žanrovski film.
* * * / * * * *
TAKERS je s druge strane film koji ne beži od svog oslanjanja na žanrovsku konvenciju i ne pokušava da je približi bilo kakvom vidu realističke ubedljivosti, premda se oslanja na realnost kao na vid egzotike koja pruža žanrovske prepreke. U toj meri se oslanja na konvenciju i toliko se služi žanrovskim prečicama da sam se, gledajući ga, u više navrata upritao da li bi neko ko nij toliko upućen u žanrovske konvencije uopšte mogao da ga razume. Međutim, s druge strane, iako verovatno ne može da egzistira kao samostalno umetničko delo, velikim delom i zato što klišee na koje je oslonjen ne tretira kao životnu istinu poput Afflecka niti kreira alternativni univerzum u kome vladaju neka druga, konzistentna pravila, već ao usputnu stanicu između dve potere, pucnjave ili čistih swaggerovanja.
No, kao što u THE TOWNu kliše uspeva da profunkcioniše kao "istina" zahvaljujući jednom studioznom postupku, tako u TAKERSu kliše funkcioniše kao zabava upravo zato što se krajnje efikasno sprovodi.
TAKERS je režirao John Luessenhop, reditelj maltene bez biografije koji je počeo radeći kao reditelj DTV filma repera Master Pa u jednoj od njegovih drugorazrednih produkcija dok u TAKERSu radi kao lični reditelj jednog drugog "prljavog južnjaka" TIa koji je producirao ovaj film i igrao jednu od glavnih uloga. Ovaj sredovečni belac pokazao je izvanredan napredak i uz direktora fotografije Michaela baretta koji je u KISS KISS BANG BANG Shane Blacka vrlo vibrantno slikao LA uspeo da isporuči jednu tek površinsku ali pitku simulaciju Michaela Manna, smeštenu u osvit neona, u gradu punom detektiva.
TI se mudro povlači na poziciju važne supporting role a u prvi plan izlaze Paul Walker, Idris Elba i Matt Dillon koji su osnov jdne zapravo moćne B-podele. Idris Elba je u ovom filmu dobio bolji akcioni showcase nego u Joel Silverovoj produkciji LOSERS ali najpikantniji za isticanje su Paul Walker i Matt Dillon. Paul Walker je hunk iz senke koji je podlednjih godina godina uspeo da izgradi jedan žabnrovski konzistentan opus sa nizom vrlo pristojnih B-naslova od koji se po kvalitetu i svežini izdvaja Wayne Kramerov RUNNING SCARED a po komercijalnosti FAST AND FURIOUS-serijal. Kada se bude podvukla crta, Walker će stajati kao potcenjena žanrovska faca. Dillon s druge strane, ironijom sudbine, pada u senku svog brata Kevina koji ulogom Johnnyja Drame u ENTOURAGE kao emblematičnog manje talentovanog brata poznatog glumca - drži puls na popkulturnim kretanjima mnogo bolje od slavnijeg Matta. Međutim, nasuprot indie rola, Matt pravi respektabilno selekciju "komercijalnijih2 projekata i u njima igra, koliko je to moguće, ozbiljne old school role a TAKERS je jedna od njih.
Akcija koju je koreografisao JJ Perry je moćna a Lueseenhop uspeva da prikrije nedostatke u budžetu korišćenjem televizijskih rediteljskih trikova i uopšte ovaj film liči na ranog Manna upravo zbog tog preplitanja televizijskog iskustva i filma koji je imao LA TAKEDOWN, njegova manje ambiciozna preteča HEATa. Tony Scott pada na pamet zbog hiperaktivnosti kamere ali rekao bih da je primarna referenca savremena televizija.
THE TOWN je postigao ogroman poslovni uspeh ali je TAKERS bio prijatno iznenađenje ove sezone što pokazuje da u epohi high concepta publika i dalje žei da vidi nepretenciozni žanrovski film.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment