Reprizirao sam verovatno najomiljeniji krimić Miće Milovanovića - CHINATOWN Romana Polanskog, a sve u sklopu pripreme za reprizu jednog filma koji sam već pomalo zaboravio, a to je Nicholsonov nastavak THE TWO JAKES. JAKES sam gledao kao klinac i tad ništa nisam razumeo a kad sam ga reprizirao bio sam malo zaboravio CHINATOWN (a pun je refrenci na prethodnka) i sada se spremam da to uradim na pravi način.
Iako je o CHINATOWNu sve rečeno, mislim da nikada nije suvišno ponoviti koliko je to veliki i bitan film. Upravo u domenu žanrovskog filma a CHINATOWN u suštini jeste jedan vrlo ortodoksni detektivski film, ovaj naslov pokazuje razne prostore za unapređenje jedne naizgled okoštale forme. Pre svega, CHINATOWN nudi vrlo širok spektar čitanja kao i većina značajnih filmova, međutim on se i formalno može zaista čitati na različite načine, u tom smislu je pre svega Polanski zaslužan za takav umetnički domet. Scenario Roberta Townea je izvanredan, bogat, intrigantan, pun zanimljivih otkrića i preokreta, no lako ga je zamisliti da je drugačije, i "čistije" realizovan. Polanski ga je režirao drugačije nego što bi to uradio neki specijalista za trilere iz tog vremena, sa ritmom koji je na nivou glumačke igre i mizanscena u konvenciji trilera ali su radnje junaka u kadru atipične, sa akcentima na neke sporedne stvari koje ponekad imaju ulogu humoristiočkog tipa, negde stvaraju utisak spontanosti, a ponegde potpuno mutiraju scenu iz trilersko-kriminalističkog polazišta u studiju karaktera.
U tom smislu i sam Jake Gittes je junak koji luta negde na razmeđi komičnog i hardboiled detektiva u tom smislu da ima stav i ponašanje hardboiled detektiva s tim što za razliku od tipičnog hardboiled detektiva nije korak ispred svih ostalih junaka već ozbiljno kasni, a to bi bilo tipično upravo za komičnog detektiva koji u konvenciji stalno greši ali na kraju slučajno dolazi do pravog rešenja, odnosno istine.
Ono što je najzanimljivije u CHINATOWNu jeste da je zaplet chandlerovski zamršen, da ima to svojstvo koje je u tradiciji ovog pisca a to je da se manje-više u zapletu odmah prepoznaju ljudi koji su manje ili više krivi, a da se među njima profiliše onaj ko je krov za konkretno delo. Dakle, chandlerovski zapleti su smešteni u svet krivaca. Tako je i sa CHINATOWNom i moglo bi se reći da je ovaj film na granici onoga što se desilo sa BIG SLEEPom a to je da na kraju više nije baš ni jasno šta se desilo. Ali, CHINATOWN zapravo traga za istinom koja prevazilazi konkretno delo, uostalom zato su ubijeni u ovom filmu bledi i nevažni likovi a ključ je u odnosima onih koji su sve zakuvali, pa se tako ni sam film ne razrešava policijskim-sudskim epilogom već otkrivanjem društveno-psihološke traume, i nemoći pred njom.
U tom smislu CHINATOWN nije prvi krimić koji ima pesimistički ishod, naročito tokom sedamdesetih, nije ni prvi film koji je pokušao da spoji pesimistički ishod, triler i politiku (setimo se Pakule) ali je svakako prvi koji to esencijalizuje na jednom gotov lakanovskom nivou spoja Freuda i Marxa, i to vrlo osvešćenom i eksplicitnom te je reč o jednom od filmova koji se analiziraju sami od sebe.
* * * * / * * * *
Iako je o CHINATOWNu sve rečeno, mislim da nikada nije suvišno ponoviti koliko je to veliki i bitan film. Upravo u domenu žanrovskog filma a CHINATOWN u suštini jeste jedan vrlo ortodoksni detektivski film, ovaj naslov pokazuje razne prostore za unapređenje jedne naizgled okoštale forme. Pre svega, CHINATOWN nudi vrlo širok spektar čitanja kao i većina značajnih filmova, međutim on se i formalno može zaista čitati na različite načine, u tom smislu je pre svega Polanski zaslužan za takav umetnički domet. Scenario Roberta Townea je izvanredan, bogat, intrigantan, pun zanimljivih otkrića i preokreta, no lako ga je zamisliti da je drugačije, i "čistije" realizovan. Polanski ga je režirao drugačije nego što bi to uradio neki specijalista za trilere iz tog vremena, sa ritmom koji je na nivou glumačke igre i mizanscena u konvenciji trilera ali su radnje junaka u kadru atipične, sa akcentima na neke sporedne stvari koje ponekad imaju ulogu humoristiočkog tipa, negde stvaraju utisak spontanosti, a ponegde potpuno mutiraju scenu iz trilersko-kriminalističkog polazišta u studiju karaktera.
U tom smislu i sam Jake Gittes je junak koji luta negde na razmeđi komičnog i hardboiled detektiva u tom smislu da ima stav i ponašanje hardboiled detektiva s tim što za razliku od tipičnog hardboiled detektiva nije korak ispred svih ostalih junaka već ozbiljno kasni, a to bi bilo tipično upravo za komičnog detektiva koji u konvenciji stalno greši ali na kraju slučajno dolazi do pravog rešenja, odnosno istine.
Ono što je najzanimljivije u CHINATOWNu jeste da je zaplet chandlerovski zamršen, da ima to svojstvo koje je u tradiciji ovog pisca a to je da se manje-više u zapletu odmah prepoznaju ljudi koji su manje ili više krivi, a da se među njima profiliše onaj ko je krov za konkretno delo. Dakle, chandlerovski zapleti su smešteni u svet krivaca. Tako je i sa CHINATOWNom i moglo bi se reći da je ovaj film na granici onoga što se desilo sa BIG SLEEPom a to je da na kraju više nije baš ni jasno šta se desilo. Ali, CHINATOWN zapravo traga za istinom koja prevazilazi konkretno delo, uostalom zato su ubijeni u ovom filmu bledi i nevažni likovi a ključ je u odnosima onih koji su sve zakuvali, pa se tako ni sam film ne razrešava policijskim-sudskim epilogom već otkrivanjem društveno-psihološke traume, i nemoći pred njom.
U tom smislu CHINATOWN nije prvi krimić koji ima pesimistički ishod, naročito tokom sedamdesetih, nije ni prvi film koji je pokušao da spoji pesimistički ishod, triler i politiku (setimo se Pakule) ali je svakako prvi koji to esencijalizuje na jednom gotov lakanovskom nivou spoja Freuda i Marxa, i to vrlo osvešćenom i eksplicitnom te je reč o jednom od filmova koji se analiziraju sami od sebe.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment