Pogledao sam LA VIUDAS DE LOS JUEVES Marcela Pineyra, adaptaciju romana Cludie Pineiro koji ima u sebi nešto ballardovske atmosfere iz faze romana COCAINE NIGHTS, SUPER CANNES ili KINGDOM COME. Dakle, ovo je priča o moralnom i ljudskom truljenju buenosajreske više klase koja izlovano živi u elitnom naselju iza čije se idilične glazure, naravno, krije mračna egzistencija i sl.
Premisa je dakle već oprobana, i u odnosu na Ballarda, Pineyro (i Pineirica) se više bave međuljudskim odnosima nego uticajem samog ambijenta i načina života na ponašanje. Odnosno kod Pineyra, sve proističe iz ličnosti, nema promene ličnosti pod uticajem poželjnih modela ponašanja. Uostalom, za razliku od Ballardovih junaka, njegovi su još uvek aktivni. Ipak, ambijent, iako nema aktivnu ulogu, svakako jeste deo Pineyrovog vizuelnog izraza i služi da opiše izolovano stanje junaka.
A junaci su zapravo klasični negativci iz kirhnerističkog narativa. Pineyro sa ovim filmom zapravo pravi jedan od prvih kirhnerističkih filmova, u tom smislu što osuđuje klasu koja je dovela do ekonomskog kolapsa 2001. godine i u toj osudi je oštar jer ih prikazuje kao gramzive, amoralne, dekadentne, i na određeni način, iako je kirhnerizam ideologija sa korenom u tradiciji prosvetiteljstva, Pineyro esencijalizuje njihove mane. Dakle, među onima koji su deo te klase nema pozitivnih osobina, izuzev u slučaju otpadnika koji su nezaposleni i mogu sa strane da gledaju kako stvari teku i na koji način se ostvaruje taj lifestyle.
U tom smislu, Pineyro nudi jedan dosta brutalan, a rekao bih i isključiv statement, koji u osnovi deluje kao da je možda i tačan ali je zbog svoje isključivosti neubedljiv, tako da u ideološkom smislu, on gubi već dobijenu bitku.
Kad je reč o vođenju priče, Pineyro spaja dva vremenska toka, dosta radikalno, sa prelazima koji nisu do kraja definisani ali sam tempo scena je takav da se kroz njihovo vrlo lagano, da ne kažem sporo razvijanje vrlo lako shvata šta se kada dešava.
Pineyro uviža u fetišizaciji biogataških ambijenata i reklo bi se da je sklon estetizaciji tih mesta, premda su likovi sasvim dovoljno antipatični (Bret Easton Ellis pada na um) da nema rizika od toga da iko koga autor smatra antipatičnim gledaocu bude simpatičan. I to je možda najveći problem filma, Nije problem u tome što je Pineyro ideološki predirektan već što ni on sam ni glumci ne brane svoje likove i tako se polako pretvaraju u karikature.
U vizuelčnom i tehničkom smislu, Pineyro je uvek na najvišem nivou i za klasu premašuje ovogodišnjeg argentinskog dobitnika "oskara" čiji je adut paik komunikacija sa gledaocima i emocija. Odsustvo emocija u Pineyrovom filmu nije nadoknađeno intelektualnom nadgradnjom u dovoljnoj meri da bi film sasvim funkcionisao. Pa, ipak reč je o projektu nesporno visoke klase.
* * 1/2 / * * * *
Premisa je dakle već oprobana, i u odnosu na Ballarda, Pineyro (i Pineirica) se više bave međuljudskim odnosima nego uticajem samog ambijenta i načina života na ponašanje. Odnosno kod Pineyra, sve proističe iz ličnosti, nema promene ličnosti pod uticajem poželjnih modela ponašanja. Uostalom, za razliku od Ballardovih junaka, njegovi su još uvek aktivni. Ipak, ambijent, iako nema aktivnu ulogu, svakako jeste deo Pineyrovog vizuelnog izraza i služi da opiše izolovano stanje junaka.
A junaci su zapravo klasični negativci iz kirhnerističkog narativa. Pineyro sa ovim filmom zapravo pravi jedan od prvih kirhnerističkih filmova, u tom smislu što osuđuje klasu koja je dovela do ekonomskog kolapsa 2001. godine i u toj osudi je oštar jer ih prikazuje kao gramzive, amoralne, dekadentne, i na određeni način, iako je kirhnerizam ideologija sa korenom u tradiciji prosvetiteljstva, Pineyro esencijalizuje njihove mane. Dakle, među onima koji su deo te klase nema pozitivnih osobina, izuzev u slučaju otpadnika koji su nezaposleni i mogu sa strane da gledaju kako stvari teku i na koji način se ostvaruje taj lifestyle.
U tom smislu, Pineyro nudi jedan dosta brutalan, a rekao bih i isključiv statement, koji u osnovi deluje kao da je možda i tačan ali je zbog svoje isključivosti neubedljiv, tako da u ideološkom smislu, on gubi već dobijenu bitku.
Kad je reč o vođenju priče, Pineyro spaja dva vremenska toka, dosta radikalno, sa prelazima koji nisu do kraja definisani ali sam tempo scena je takav da se kroz njihovo vrlo lagano, da ne kažem sporo razvijanje vrlo lako shvata šta se kada dešava.
Pineyro uviža u fetišizaciji biogataških ambijenata i reklo bi se da je sklon estetizaciji tih mesta, premda su likovi sasvim dovoljno antipatični (Bret Easton Ellis pada na um) da nema rizika od toga da iko koga autor smatra antipatičnim gledaocu bude simpatičan. I to je možda najveći problem filma, Nije problem u tome što je Pineyro ideološki predirektan već što ni on sam ni glumci ne brane svoje likove i tako se polako pretvaraju u karikature.
U vizuelčnom i tehničkom smislu, Pineyro je uvek na najvišem nivou i za klasu premašuje ovogodišnjeg argentinskog dobitnika "oskara" čiji je adut paik komunikacija sa gledaocima i emocija. Odsustvo emocija u Pineyrovom filmu nije nadoknađeno intelektualnom nadgradnjom u dovoljnoj meri da bi film sasvim funkcionisao. Pa, ipak reč je o projektu nesporno visoke klase.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment