Reprizirao sam RANSOM Rona Howarda, rimejk jednog potpuno zaboravljenog filma sa Glenn Fordom u odnosu na koji predstavlja samo napredak, ne samo estetski već i zato što pomera tu priču iz domena B u A produkciju.
RANSOM je film za koji je maltene nemoguće poverovati da ga je režirao Ron Howard. I to kažem ja kao neko ko zaista jako voli barem dva njegova filma - APOLLO 13 i RANSOM a nekoliko su mi krajnje simpatični. Međutim, RANSOM kao i APOLLO 13 nudi nešto više od njegovog uobičajenog vrhunskog mejnstrim profesionalizma u kome paralelno pokušava da bude vrhunski repertoarski i vrhunski umetnički istaknut/društveno angažovan reditelj. APOLLO 13 i RANSOM su filmovi u kojima je stvari odveo preko ivice mejnstrim očekivanja, u jednom stvarajući izvanrednu tenzijua u drugom spajajući tenziju sa vrlo razvijenim idejnim planom i centralnom glumačkom kreacijom koja iskoračuje.
RANSOM je efektan kao vrhunski realizovan suspense film. Howard u saradnji sa Piotr Sobocinskim nudi sebi nesvojstven prilaz kadriranju sa dosta pokreta kamere, dosta situacija rešenih na bazi pokreta, švenkovanja sa lik na lik, rešavanjem tenzije u sceni kroz pokret kamere a ne kroz dijalošku razmenu. Zatim, scene nasilja su vrlo uzbudljive, efektne i krvave, atipične za film koji se bavi otmicom deteta i porodicom u središtu cele priče. Dosta akcije se odvija bez dijaloga, sa junacima koji ćute i rade što danas polako postaje standard ali sredinom devedesetih od kada datira ovaj film nije bilo.
U nekoliko navrata, Howard je spreman da se poigra očekivanjima publike i osim bazičnog preokreta na kome je baziran ceo film, u nekoliko navrata vrlo brutalno dovodi publiku u nedoumice. Primer takve sene je trenutak kada se pomisli da je dete ubijeno. To je jedan od onih "krajeva filma" kada autor stavi do znanja da bi to po njemu bio kraj filma, ali da sada priča mora doći do katarze i barem formalnog hepienda, i Howard nudi takav momenat koji je vrlo čitljiv.
Zatim tu je Firerova centralna uloga koja nosi ceo film i koja je fantastična. Naravno, znamo da je osveta jača strana ovog glumca, međutim u ovom filmu on ima situaciju u kojoj praktično osvetu spaja sa narcizmom, i u izvsnom smislu ovo je film o tome kako sujeta predstavlja osnovnu pokretačku snagu jednog nepokolebljivog filmskog heroja. Gibsonov fokus je u u ovom filmu i fizički i mentalni, ne samo da ubedljivo glavnog junaka, poslovnog čoveka kome otimaju sina i koji osim toga što je fit u suštini nije čovek od akcije, nego uspeva da prenese svosjstva tog karaktera i u fizički aspekt te role.
U drugom planu, prisutna je idejnost filma koja je čitljiva na više nivoa. Prvi nivo je ono što je Richard Price uneo u scenario a to je klasna tenzija, opsesivni narativ otmičar kako oni imaju pravo da otmu dete bogataša, i tu su već čuveni monolozi iz H.G. Wellsa. Međutim, tu je i dopunski plan, Gibsonovog "prakapitalističkog greha". On je prikazan kao self-made man, ali self-made man sa senkom, sa grehom koji ga progoni a to je potplaćivanje sindikalnog vođe. iako je on to racionalizovao svojim self-made statusom, to jeste greh sa kojim se on suočava i koji priznaje/okaje kada mu je sin otet. Jedini odnos koji glavni junak kao bogati kapitalista ima da zaleči usled dramatične situacije je vezan za neetičku, i po svojoj sindikalnoj suštini klasnu odluku.
Zatim odnosi u porodici su zanimljivi. Tu muž donosi sve doluke, a žena iako se sa ključnom odlukom ne slaže nema šansu da je preokrene niti se trudi da to postigne. Dakle, ovo je kuća u kojoj se ne samo poštuje muževljeva reč nego je ona verifikovana novcem koji je on obezbedio porodici.
U tom smislu RANSOM donosi jedan upečatljiv i atipičan prikaz psihologije bogatog/moćnog poslovnog čoveka u američkom filmu, koja je dosta daleko od relaksirane new agey varijante sa kojom se inače često srećemo. Gibsonov junak nije humani kapitalista kao Bill Gates, on je zapravo starovrsmki čovek zarobljen u svetu mobilnih telefona i kompjutera.
Otud, ako imamo u vidu aktuelne događaje, moguće je da RANSOM možda i najbliže prikazuje Gibsonov lični svetonazor.
* * * 1/2 / * * * *
RANSOM je film za koji je maltene nemoguće poverovati da ga je režirao Ron Howard. I to kažem ja kao neko ko zaista jako voli barem dva njegova filma - APOLLO 13 i RANSOM a nekoliko su mi krajnje simpatični. Međutim, RANSOM kao i APOLLO 13 nudi nešto više od njegovog uobičajenog vrhunskog mejnstrim profesionalizma u kome paralelno pokušava da bude vrhunski repertoarski i vrhunski umetnički istaknut/društveno angažovan reditelj. APOLLO 13 i RANSOM su filmovi u kojima je stvari odveo preko ivice mejnstrim očekivanja, u jednom stvarajući izvanrednu tenzijua u drugom spajajući tenziju sa vrlo razvijenim idejnim planom i centralnom glumačkom kreacijom koja iskoračuje.
RANSOM je efektan kao vrhunski realizovan suspense film. Howard u saradnji sa Piotr Sobocinskim nudi sebi nesvojstven prilaz kadriranju sa dosta pokreta kamere, dosta situacija rešenih na bazi pokreta, švenkovanja sa lik na lik, rešavanjem tenzije u sceni kroz pokret kamere a ne kroz dijalošku razmenu. Zatim, scene nasilja su vrlo uzbudljive, efektne i krvave, atipične za film koji se bavi otmicom deteta i porodicom u središtu cele priče. Dosta akcije se odvija bez dijaloga, sa junacima koji ćute i rade što danas polako postaje standard ali sredinom devedesetih od kada datira ovaj film nije bilo.
U nekoliko navrata, Howard je spreman da se poigra očekivanjima publike i osim bazičnog preokreta na kome je baziran ceo film, u nekoliko navrata vrlo brutalno dovodi publiku u nedoumice. Primer takve sene je trenutak kada se pomisli da je dete ubijeno. To je jedan od onih "krajeva filma" kada autor stavi do znanja da bi to po njemu bio kraj filma, ali da sada priča mora doći do katarze i barem formalnog hepienda, i Howard nudi takav momenat koji je vrlo čitljiv.
Zatim tu je Firerova centralna uloga koja nosi ceo film i koja je fantastična. Naravno, znamo da je osveta jača strana ovog glumca, međutim u ovom filmu on ima situaciju u kojoj praktično osvetu spaja sa narcizmom, i u izvsnom smislu ovo je film o tome kako sujeta predstavlja osnovnu pokretačku snagu jednog nepokolebljivog filmskog heroja. Gibsonov fokus je u u ovom filmu i fizički i mentalni, ne samo da ubedljivo glavnog junaka, poslovnog čoveka kome otimaju sina i koji osim toga što je fit u suštini nije čovek od akcije, nego uspeva da prenese svosjstva tog karaktera i u fizički aspekt te role.
U drugom planu, prisutna je idejnost filma koja je čitljiva na više nivoa. Prvi nivo je ono što je Richard Price uneo u scenario a to je klasna tenzija, opsesivni narativ otmičar kako oni imaju pravo da otmu dete bogataša, i tu su već čuveni monolozi iz H.G. Wellsa. Međutim, tu je i dopunski plan, Gibsonovog "prakapitalističkog greha". On je prikazan kao self-made man, ali self-made man sa senkom, sa grehom koji ga progoni a to je potplaćivanje sindikalnog vođe. iako je on to racionalizovao svojim self-made statusom, to jeste greh sa kojim se on suočava i koji priznaje/okaje kada mu je sin otet. Jedini odnos koji glavni junak kao bogati kapitalista ima da zaleči usled dramatične situacije je vezan za neetičku, i po svojoj sindikalnoj suštini klasnu odluku.
Zatim odnosi u porodici su zanimljivi. Tu muž donosi sve doluke, a žena iako se sa ključnom odlukom ne slaže nema šansu da je preokrene niti se trudi da to postigne. Dakle, ovo je kuća u kojoj se ne samo poštuje muževljeva reč nego je ona verifikovana novcem koji je on obezbedio porodici.
U tom smislu RANSOM donosi jedan upečatljiv i atipičan prikaz psihologije bogatog/moćnog poslovnog čoveka u američkom filmu, koja je dosta daleko od relaksirane new agey varijante sa kojom se inače često srećemo. Gibsonov junak nije humani kapitalista kao Bill Gates, on je zapravo starovrsmki čovek zarobljen u svetu mobilnih telefona i kompjutera.
Otud, ako imamo u vidu aktuelne događaje, moguće je da RANSOM možda i najbliže prikazuje Gibsonov lični svetonazor.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment