Moram priznati da me nikada nije preterano zabavljalo kada podbaci neki veliki reditelj kao što je recimo Tarantino, naročito ne sada, kada je oskudica dobrih filmova i zanimljivih autora jer se postavlja pitanje - ako je on izgubio kompas, ko će onda da snima dobre filmove?
Međutim, INGLOURIOUS BASTERDS je nezapamćen promašaj čija je promašenost do te mere impozantna da je verovatno ona i najveća vrlina ovog filma. Naime, ako bi se čisto nepatvoreno izdrkavanje izbacilo iz filma, ostala bi jedna potpuno šuplja WW2 komedija, ne mnogo bolja od DRUGA CRNOG, sastavljena iz oko pet dugih dijaloških scena sa sporadičnim humorom.
Samo čist eksces Tarantinovog postupka, da film sa toliko malo radnje traje dve i po sata, uzdiže ovaj film u ravan nekog kanskog promašaja kakav bi recimo snimio Wim Wenders da je duhovit. Harry Knowles je pokušao na AICN da spinuje ovaj film kao WW2 film kakav ne očekujemo, ali to eventualno važi samo za Amerikance jer ga oni sebi ne mogu opisati. Međutim, mi imamo tradiciju u koju ipak možemo da ga smestimo. Mi smo imali filmove o WW2 koji su kombinovali sentimentalnost Holokausta i komediju, kao recimo BALKAN EKSPRES, na koji BASTERDSi liče u svojim najboljim momentima, zatim filmove u kojima Srbi nadmudruju Nemce gde su ratne strahote nekako u drugom planu kao što je recimo PLJAČKA TREĆEG RAJHA, i konačno imamo totalno smeće na koje BASTERDSi liče u scenama kad se pojavi Hitler, a to je CRNI GRUJA.
Tretirati ovaj film kao delo u tradiciji KILL BILLa je možda teorijski delimično tačno, ali sve ono što postoji u KILL BILLu ovde nedostaje. KILL BILL je bio autoreferentan film koji polemiše sa grindhouse tradicijom ali je po ugođaju u suštini dorastao pravom grindhouse filmu, ima napetost, karaktere, akciju. BASTERDS nema ništa od toga, štaviše nedovoljno je i autorefrentan, a čitava deonica koja se bavi tradicijom nemačkog filma, pre i za vreme Goebbelsa (što je BTW artiest i nažalost najzabavniji deo filma) je dosta površna i liči na neku naivnu festivalsku foru ispod Tarantinovog nivoa.
Brad Pittova uloga je bukvalno u maniru Nenada Jezdića iz DRUGA CRNOG, jedna besmislena persiflaža neusklađena sa ostatkom ekipe koja kao da igra u nekom potpuno drugom filmu. Njegova uloga pored toga što je grozna, izuzetno je i mala tako da je Pitt kao name above the title laž u slučaju ovog filma.
BASTERDSi nisu guys on a mission film, što je u principu kritika i najavljivala, te nema nekog naročitog smisla referenca na Castellarijev naslov. Međutim, teško je definisati šta BASTERDSi jesu - jel to FOUR ROOMS sa nacistima? Jel to prva polovina DEATH PROOF samo sa nacistima?
Dakle, imao je Tarantino u svom opusu filmove koji su najavljivali potencijal za ovakvo iskliznuće ali nikada zapravo nije i snimio u celini takav film. Sada jeste i to baš sa temom od koje se toliko mnogo očekivalo. I na projektu koji je imao tako sjajnu reputaciju.
I za kraj, ono što je najstrašnije od svega - nije problem BASTERDSa u tome što nisu ono što sam ja mislio da će biti, što nisu ono što je on najavljivao, što su dosadni, besmisleni, nekonzistentni i sl. Problem je u tome što su BASTERDSi jedan jako slabo realizovan film, koji tehnički jako loše izgleda, sa fotografijom koja je možda najslabija u opusu inače vrsnog DPa Roberta Richardsona, scenografijom koja liči na najskromnije WW2 filmove a da to nije namerno. Film deluje snimljen na brzaka (a snimljen je dosta brzo, počeo je prošle jesen a prikazan je sad u Kanu), bez mnogo truda, i QT nas ni u tom domenu nije ispoštovao. I to je ono što je možda i najtragičnije u vezi sa BASTERDSima.
Međutim, INGLOURIOUS BASTERDS je nezapamćen promašaj čija je promašenost do te mere impozantna da je verovatno ona i najveća vrlina ovog filma. Naime, ako bi se čisto nepatvoreno izdrkavanje izbacilo iz filma, ostala bi jedna potpuno šuplja WW2 komedija, ne mnogo bolja od DRUGA CRNOG, sastavljena iz oko pet dugih dijaloških scena sa sporadičnim humorom.
Samo čist eksces Tarantinovog postupka, da film sa toliko malo radnje traje dve i po sata, uzdiže ovaj film u ravan nekog kanskog promašaja kakav bi recimo snimio Wim Wenders da je duhovit. Harry Knowles je pokušao na AICN da spinuje ovaj film kao WW2 film kakav ne očekujemo, ali to eventualno važi samo za Amerikance jer ga oni sebi ne mogu opisati. Međutim, mi imamo tradiciju u koju ipak možemo da ga smestimo. Mi smo imali filmove o WW2 koji su kombinovali sentimentalnost Holokausta i komediju, kao recimo BALKAN EKSPRES, na koji BASTERDSi liče u svojim najboljim momentima, zatim filmove u kojima Srbi nadmudruju Nemce gde su ratne strahote nekako u drugom planu kao što je recimo PLJAČKA TREĆEG RAJHA, i konačno imamo totalno smeće na koje BASTERDSi liče u scenama kad se pojavi Hitler, a to je CRNI GRUJA.
Tretirati ovaj film kao delo u tradiciji KILL BILLa je možda teorijski delimično tačno, ali sve ono što postoji u KILL BILLu ovde nedostaje. KILL BILL je bio autoreferentan film koji polemiše sa grindhouse tradicijom ali je po ugođaju u suštini dorastao pravom grindhouse filmu, ima napetost, karaktere, akciju. BASTERDS nema ništa od toga, štaviše nedovoljno je i autorefrentan, a čitava deonica koja se bavi tradicijom nemačkog filma, pre i za vreme Goebbelsa (što je BTW artiest i nažalost najzabavniji deo filma) je dosta površna i liči na neku naivnu festivalsku foru ispod Tarantinovog nivoa.
Brad Pittova uloga je bukvalno u maniru Nenada Jezdića iz DRUGA CRNOG, jedna besmislena persiflaža neusklađena sa ostatkom ekipe koja kao da igra u nekom potpuno drugom filmu. Njegova uloga pored toga što je grozna, izuzetno je i mala tako da je Pitt kao name above the title laž u slučaju ovog filma.
BASTERDSi nisu guys on a mission film, što je u principu kritika i najavljivala, te nema nekog naročitog smisla referenca na Castellarijev naslov. Međutim, teško je definisati šta BASTERDSi jesu - jel to FOUR ROOMS sa nacistima? Jel to prva polovina DEATH PROOF samo sa nacistima?
Dakle, imao je Tarantino u svom opusu filmove koji su najavljivali potencijal za ovakvo iskliznuće ali nikada zapravo nije i snimio u celini takav film. Sada jeste i to baš sa temom od koje se toliko mnogo očekivalo. I na projektu koji je imao tako sjajnu reputaciju.
I za kraj, ono što je najstrašnije od svega - nije problem BASTERDSa u tome što nisu ono što sam ja mislio da će biti, što nisu ono što je on najavljivao, što su dosadni, besmisleni, nekonzistentni i sl. Problem je u tome što su BASTERDSi jedan jako slabo realizovan film, koji tehnički jako loše izgleda, sa fotografijom koja je možda najslabija u opusu inače vrsnog DPa Roberta Richardsona, scenografijom koja liči na najskromnije WW2 filmove a da to nije namerno. Film deluje snimljen na brzaka (a snimljen je dosta brzo, počeo je prošle jesen a prikazan je sad u Kanu), bez mnogo truda, i QT nas ni u tom domenu nije ispoštovao. I to je ono što je možda i najtragičnije u vezi sa BASTERDSima.
No comments:
Post a Comment