Pogledao sam najzad film 4 Ilije Hržanovskog. O ovom filmu sam čuo još za vreme FESTa, čini mi se 2005. ili 2006. godine ali nikako da se nakanim da ga overim i konačno sam uspeo. Hržanovskij je snimio jedan vrlo interesantan film, u jednom art house maniru koji ne podnosim, međutim, uprkos tome, smatram da je reč o filmu velike energije i naročitog hipnotičkog vizuelnog kvaliteta.
Iako je ideološka agenda Vladimira Sorokina jasna iz njegovog književnog rada, i iako se ovaj film o potpunom truljenju ruskog društva, suštinski uklapa u nju, za ovaj film bi se moglo reći da se bavi naslagama groznih stvari koje prevazilaze uzani ideološki krug Sorokinovog antiputinizma.
Štaviše, autorasizam ovog filma ne osporava mogućnost da negde, an nekom mestu postoje Rusi koji su u redu, ali ovi konkretni kojima se ovde bavi su apsolutno užasni, zarobljeni u jednom spletu vlastitih groznih odnosa i vladajućeg sistema koji se ne obazire na ljudski život.
4 je film koji pokazuje da je Hržanovskij reditelj velikog dara pošto unutar ovog stilski poprilično nedoslednog filma, u kome se mešaju duge dijaloške scene, pokazivačka dramaturgija i (ono što je najefektnije) prikaz životnih tokova maltene bez dramarurške intervencije, on vrlo dobro realizuje svaki od tih segmenata. Šteta je samo što svoje očigledno velike sposobnosti nekritički pokazuje umesto da ih sačuva za neki sledeći film (koga BTW, već četiri godine nema, uprkos solidnom festivalskom uspehu filma 4).
Svi oni iracionalni, metafizički, hipnotički zahvati koje Hržanovskij sprovodi, ostaju upadljivo neoptećeni smislom. Ne kažem da to smeta filmu dok se gleda, ali kada se napravi lista istinski značajnih fiolmova u istoriji, većina njih obično ima neku stilsku i značenjsku zaokruženost koju ova mizantropska filmska opera nema. To naravno ne znači da je film bezvredan već bi se pre reklo da dosta nemarno prilazi svojim vrednostima.
Ono što je ključ uspeha ove vrste filma, ne samo u slučaju Hržanovskog, nego i inače, jeste zapravo krajnje ozbiljan pristup, bez ustupaka publici, ili politici. Samo na taj način ovakva priča može zaista da funkcioniše, i upravo zato, samo retki naši filmovi ovog tipa nude ovakvu snagu. Drugi značajan detalj jeste visoka vizuelna kultivisanost njegovog rediteljskog rukopisa. Ovaj film je u vizuelnom smislu ambiciozniji od većine art house filmova, i fotografija sjajno uspeva da zarobi prljavštinu, bez ikakvog glamura koji se često nenamerno stvara.
Tim pre je šteta što na kraju mnoge stvari na nivou priče, a samim tim i značenja nisu jasne i što film uprkos svojoj snazi ostaje prilično nedorečen.
* * 1/2 / * * * *
Iako je ideološka agenda Vladimira Sorokina jasna iz njegovog književnog rada, i iako se ovaj film o potpunom truljenju ruskog društva, suštinski uklapa u nju, za ovaj film bi se moglo reći da se bavi naslagama groznih stvari koje prevazilaze uzani ideološki krug Sorokinovog antiputinizma.
Štaviše, autorasizam ovog filma ne osporava mogućnost da negde, an nekom mestu postoje Rusi koji su u redu, ali ovi konkretni kojima se ovde bavi su apsolutno užasni, zarobljeni u jednom spletu vlastitih groznih odnosa i vladajućeg sistema koji se ne obazire na ljudski život.
4 je film koji pokazuje da je Hržanovskij reditelj velikog dara pošto unutar ovog stilski poprilično nedoslednog filma, u kome se mešaju duge dijaloške scene, pokazivačka dramaturgija i (ono što je najefektnije) prikaz životnih tokova maltene bez dramarurške intervencije, on vrlo dobro realizuje svaki od tih segmenata. Šteta je samo što svoje očigledno velike sposobnosti nekritički pokazuje umesto da ih sačuva za neki sledeći film (koga BTW, već četiri godine nema, uprkos solidnom festivalskom uspehu filma 4).
Svi oni iracionalni, metafizički, hipnotički zahvati koje Hržanovskij sprovodi, ostaju upadljivo neoptećeni smislom. Ne kažem da to smeta filmu dok se gleda, ali kada se napravi lista istinski značajnih fiolmova u istoriji, većina njih obično ima neku stilsku i značenjsku zaokruženost koju ova mizantropska filmska opera nema. To naravno ne znači da je film bezvredan već bi se pre reklo da dosta nemarno prilazi svojim vrednostima.
Ono što je ključ uspeha ove vrste filma, ne samo u slučaju Hržanovskog, nego i inače, jeste zapravo krajnje ozbiljan pristup, bez ustupaka publici, ili politici. Samo na taj način ovakva priča može zaista da funkcioniše, i upravo zato, samo retki naši filmovi ovog tipa nude ovakvu snagu. Drugi značajan detalj jeste visoka vizuelna kultivisanost njegovog rediteljskog rukopisa. Ovaj film je u vizuelnom smislu ambiciozniji od većine art house filmova, i fotografija sjajno uspeva da zarobi prljavštinu, bez ikakvog glamura koji se često nenamerno stvara.
Tim pre je šteta što na kraju mnoge stvari na nivou priče, a samim tim i značenja nisu jasne i što film uprkos svojoj snazi ostaje prilično nedorečen.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment