Pogledao sam BANLIEUE 13 ULTIMATUM Patricka Alessandrina.
Iako me je ovaj film po definiciji zanimao kao nastavak izvornog B13 koji predstavlja bitnu kariku u evoluciji savremenog akcionog filma - iz najmanje dva razloga - prvo zbog uvođenja parkoura u svetski akcioni mainstream (iako ovo nije prvi parkour film), drugo zbog pomeranja Pierre Morela sa mesta DPa na poziciju reditelja što je kasnije rezultiralo filmom TAKEN. Sporedni efekti kao što je odlazak Cyril Rafaellija u Holivud su takođe bitni.
Međutim, dodatnu pažnju privukao je zbog toga što je sniman u Beogradu. Prošle godine sam bio u poseti jednom od setova, i drago mi je što je baš scena čije smo snimanje gledali ušla u film. Tokom posete setu, srpski filmski radnici su se ponašali kao da to što rade reditelj Alessandrin (stari Bessonov saradnik koji ipak nikada nije bio u prvoj ligi njegovih ljudi) i DP Jean-Francois Hensgens nije ništa posebno, da su oni viđali i ozbiljnije ekipe.
Međutim, rezultat je jedan od najinteresantnijih prikaza Beograda ikada privoljenih na filmsku traku. Beograd u principu najviše glumi naslovni geto i novobeogradske zgrade su okosnica svih situacija u B13. Scenografski i kostimografski, NBG je potpuno transformisan i izgleda kao osavremenjena apokaliptična geto vizija iz nekog Carpenterovog filma tipa ESCAPE FROM NEW YORK, samo sa, naravno, modernijim prikazom bandi koje su etnički još egzotičnije.
Novi Beograd je poprište i nekih sjajnih akcionih scena, među kojima se naravno izdvaja potera za David Belleom po novobeogradskim soliterima. Mislim da oni koji žive na Novom Beogradu mogu još preciznije konstatovati šta je snimano u kom kraju odnosno bloku.
B13 je bio inovativan film zbog uvođenja parkoura ui mainstream (raniji parkour filmovi su bili više francuski fenomen) ali je u pojedinim segmentima bio nešto slabije dizajniran. B13 ULTIMATUM je zaokruženiji na nivou ukupnog produkcionog dizajna i dok je B13 bio šupalj u tom domenu, ULTIMATUM deluje kao da je temeljno urađen. Kad je reč o rediteljskom konceptu, Alessandrin uvodi dosta kadrova snimljenih steadicamom, i dosta kadrova u kojima praktično kruži oko glumaca a pogled oko glumca od 360 stepeni daje filmu naročitu produkcionu vrednost i atmosferu. Alessandrin i Hensgens insistiraju na pokretima kamere, i prenose sve one najpozitivnije uticaje britanskih i američkih televizijskih serija.
Borilačke scene su sjajne, i imaju taj utisak da su ih ljudi stvarno izvodili pred kamerama, dakle nema quick-cuttinga, sve je jasno. Štaviše, pojedini kadrovi se ponavljaju u različitim brzinama što s jedne strane jeste tradicija potekla od Peckinpaha, i kasnije Hong Konga, ali u suštini, mislim da je u ovom filmu više u službi reprize dobrog poteza iz sportskog prenosa, odnosno da postoje kadrovi kojima je ekipa bila izrazito oduševljena i da je prosto želela da ih ponovi. Međuim, to je sasvim u konvenciji žanra.
Ono što bi se na širem planu, kako scenaristički, tako i rediteljski, moglo zameriti filmu B13 ULTIMATUM jeste prilično antiklimaktično finale. Umesto velike spektakularne akcije, film se završava sa par cheesy mrinih scena, čiji problem nije u tome što su cheesy, to je usotalom takođe u konvenciji, nego zato što na kraju nema velike katarzične borbe već se katarza odvija na nivou karaktera a bez fizičke manifestacije. Ne mogu reći da pe toga nisam bio zadovoljen količnom borbe, ali očekivao sam da će i negativci imati neke borilačke skillove. Nažalost, Besson ih je koncipirao kao wimpove manipulante bez borilačkih veština.
Ono što iz današnje vizure deluje potpuno neverovatno jeste činjenica da uparvo Francuska proizvodi back to basics akcijaše u kojima su ponovo u prvom planu fizičke sposobnosti performera što je ranije bilo isključivo vezano za HK, zatim da su to priče koje imaju taj neki američki, otpadnički, geto pristup kakav smo viđali kod Carpentera i Hilla, i samim tim se obraća publici sa margine. Dok se ranije i sam Bessonov opus mogao smatrati nekom vrstom upmarket žanrovskog filma, za elitizam unutar repertoarskog filma, danas je američki repertoarski film postao više elitistički od francuskog. Filmovi poput B13 i TAKEN su naslovi koje je zaista lako zamisliti da se puštaju u 20. oktobru. I ono što je još važnijem, ti filmovi su zaista stilski relavntni i nude nešto novo, iako se bave onim što bi se uslovno moglo smtrati "starim" na neki način i prevaziđenim.
Posle dosta dugog perioda proizvodnje polovičnih akcionih filmova Europa Corp. najzad pravi kvalitetne, zaokružene filmove i ima svoje mesto na savremenom akcionom tržištu, i to ne samo u komercijalnom već i u estetskom smislu.
Što se Beograda tiče, mislim da je B13U zanimljiv showcase za beogradske lokacije a i priličan šamar našim rediteljima koji često sa mnogo manje uspeha slikaju Novi Beograd.
* * * / * * * *
Iako me je ovaj film po definiciji zanimao kao nastavak izvornog B13 koji predstavlja bitnu kariku u evoluciji savremenog akcionog filma - iz najmanje dva razloga - prvo zbog uvođenja parkoura u svetski akcioni mainstream (iako ovo nije prvi parkour film), drugo zbog pomeranja Pierre Morela sa mesta DPa na poziciju reditelja što je kasnije rezultiralo filmom TAKEN. Sporedni efekti kao što je odlazak Cyril Rafaellija u Holivud su takođe bitni.
Međutim, dodatnu pažnju privukao je zbog toga što je sniman u Beogradu. Prošle godine sam bio u poseti jednom od setova, i drago mi je što je baš scena čije smo snimanje gledali ušla u film. Tokom posete setu, srpski filmski radnici su se ponašali kao da to što rade reditelj Alessandrin (stari Bessonov saradnik koji ipak nikada nije bio u prvoj ligi njegovih ljudi) i DP Jean-Francois Hensgens nije ništa posebno, da su oni viđali i ozbiljnije ekipe.
Međutim, rezultat je jedan od najinteresantnijih prikaza Beograda ikada privoljenih na filmsku traku. Beograd u principu najviše glumi naslovni geto i novobeogradske zgrade su okosnica svih situacija u B13. Scenografski i kostimografski, NBG je potpuno transformisan i izgleda kao osavremenjena apokaliptična geto vizija iz nekog Carpenterovog filma tipa ESCAPE FROM NEW YORK, samo sa, naravno, modernijim prikazom bandi koje su etnički još egzotičnije.
Novi Beograd je poprište i nekih sjajnih akcionih scena, među kojima se naravno izdvaja potera za David Belleom po novobeogradskim soliterima. Mislim da oni koji žive na Novom Beogradu mogu još preciznije konstatovati šta je snimano u kom kraju odnosno bloku.
B13 je bio inovativan film zbog uvođenja parkoura ui mainstream (raniji parkour filmovi su bili više francuski fenomen) ali je u pojedinim segmentima bio nešto slabije dizajniran. B13 ULTIMATUM je zaokruženiji na nivou ukupnog produkcionog dizajna i dok je B13 bio šupalj u tom domenu, ULTIMATUM deluje kao da je temeljno urađen. Kad je reč o rediteljskom konceptu, Alessandrin uvodi dosta kadrova snimljenih steadicamom, i dosta kadrova u kojima praktično kruži oko glumaca a pogled oko glumca od 360 stepeni daje filmu naročitu produkcionu vrednost i atmosferu. Alessandrin i Hensgens insistiraju na pokretima kamere, i prenose sve one najpozitivnije uticaje britanskih i američkih televizijskih serija.
Borilačke scene su sjajne, i imaju taj utisak da su ih ljudi stvarno izvodili pred kamerama, dakle nema quick-cuttinga, sve je jasno. Štaviše, pojedini kadrovi se ponavljaju u različitim brzinama što s jedne strane jeste tradicija potekla od Peckinpaha, i kasnije Hong Konga, ali u suštini, mislim da je u ovom filmu više u službi reprize dobrog poteza iz sportskog prenosa, odnosno da postoje kadrovi kojima je ekipa bila izrazito oduševljena i da je prosto želela da ih ponovi. Međuim, to je sasvim u konvenciji žanra.
Ono što bi se na širem planu, kako scenaristički, tako i rediteljski, moglo zameriti filmu B13 ULTIMATUM jeste prilično antiklimaktično finale. Umesto velike spektakularne akcije, film se završava sa par cheesy mrinih scena, čiji problem nije u tome što su cheesy, to je usotalom takođe u konvenciji, nego zato što na kraju nema velike katarzične borbe već se katarza odvija na nivou karaktera a bez fizičke manifestacije. Ne mogu reći da pe toga nisam bio zadovoljen količnom borbe, ali očekivao sam da će i negativci imati neke borilačke skillove. Nažalost, Besson ih je koncipirao kao wimpove manipulante bez borilačkih veština.
Ono što iz današnje vizure deluje potpuno neverovatno jeste činjenica da uparvo Francuska proizvodi back to basics akcijaše u kojima su ponovo u prvom planu fizičke sposobnosti performera što je ranije bilo isključivo vezano za HK, zatim da su to priče koje imaju taj neki američki, otpadnički, geto pristup kakav smo viđali kod Carpentera i Hilla, i samim tim se obraća publici sa margine. Dok se ranije i sam Bessonov opus mogao smatrati nekom vrstom upmarket žanrovskog filma, za elitizam unutar repertoarskog filma, danas je američki repertoarski film postao više elitistički od francuskog. Filmovi poput B13 i TAKEN su naslovi koje je zaista lako zamisliti da se puštaju u 20. oktobru. I ono što je još važnijem, ti filmovi su zaista stilski relavntni i nude nešto novo, iako se bave onim što bi se uslovno moglo smtrati "starim" na neki način i prevaziđenim.
Posle dosta dugog perioda proizvodnje polovičnih akcionih filmova Europa Corp. najzad pravi kvalitetne, zaokružene filmove i ima svoje mesto na savremenom akcionom tržištu, i to ne samo u komercijalnom već i u estetskom smislu.
Što se Beograda tiče, mislim da je B13U zanimljiv showcase za beogradske lokacije a i priličan šamar našim rediteljima koji često sa mnogo manje uspeha slikaju Novi Beograd.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment