Pogledao sam I, THE JURY Richarda T. Heffrona. Reč je o vrlo slobodnoj adaptaciji romana Mickey Spillanea koju je napisao Larry Cohen. Ovaj naslov je već ekranizovan 1953. i to u 3D, pošto je tada bila prethodna, prva faza 3D histerije.
I, THE JURY je old school 2D fun. U stvari, pošto je reč o filmu iz 1982. ne bi se moglo reći da je to tada bio old school film i zbog svog spoja noir rešenja, velikih paradržavnih konspiracija i prilično visokookatnske akcije, rekao bih čak da je ovaj film u priličnoj meri anticipirao neka dešavanja u američkom policijskom filmu osamdesetih jer u sedamdesetim su bili policijski filmovi sa akcijom ali obično je akcija je bila obrnuto proporcionalna ozbiljnosti zapleta.
Cohen je konstruisao solidan zaplet koji atraktivnošću pojedinih detalja i visokim tempom uspeva da prevaziđe i određene nedostatke i nelogičnosti. Cohen u svom tipičnom maniru uspeva da sitnim detaljima obogati karaktere, naročito negativaca koji obično ostaju generic. Ovde recimo kroz scenu susreta Hammerove pomoćnice sa majkom psycho killera, savršeno uspeva da na pulpy nivou objasni njegov M.o. i učini ga u okvirima filma ubedljivijim nego što smo navikli. isto se odnosi i na radnje unutar scena, Cohen ume da ih obogati off-the-wall detaljima i I, THE JURY zaista na osnovu scenarističkih rešenja deluje bolje od tipičnih filmova tog tipa.
Sama zavera je isto vrlo zanimljiva i rekao bih da je odavde Brian Helgeland štošta aproprirao za svoj scenario CONSPIRACY THEORY u smislu onoga što radi CIA a on sad je dodao naravno ključni catch a to je opsednutost glavnog junaka teorijama zavere.
Armand Assante je u ovom filmu očigledno bio groomovan da bude leading man, međutim, upravo odavde je i jasno zašto on nije imao taj kapacitet. U fizičkom smislu bio je suviše nizak i zdepast za leading mana, i po stilu glume nije bio u underplayu, a s druge strane nije kalibar De Nira ili Pacina koji su bili leading men tog profila u tom trenutku. Assante je ostao negde između. Međutim, naravno, on iz ove vizure daje filmu vrlo simpatičnu hardboiled dimenziju koja funkcioniše na retro planu.
Richard T. Heffron je inscenirao nekoliko maestralnih sekvenci. Iako se Heffron ne snalazi idealno kada film koketira sa blagom komedijom i erotikom, te deonice prolaze dosta lako zahvaljujući visokom tempu a Cohenova scenaristička rešenja i energična akcija sve kompenzuju. Negde sam čitao ranije da je Cohen trebalo da režira ovaj film. Iako ga izuzetno poštujem, mislim da je dobro što je otpušten jer nisam siguran da bi on napravio film ovog nivoa.
I, THE JURY je nesumnjivo jedan ne samo underrated već i neobično kreativan film u podžanru kog je na kraju dotukla formulaičnost. Međutim, I, THE JURY spada u naslove sa početka tog talasa i objašnjava kako je cela stvar krenula.
* * * / * * * *
I, THE JURY je old school 2D fun. U stvari, pošto je reč o filmu iz 1982. ne bi se moglo reći da je to tada bio old school film i zbog svog spoja noir rešenja, velikih paradržavnih konspiracija i prilično visokookatnske akcije, rekao bih čak da je ovaj film u priličnoj meri anticipirao neka dešavanja u američkom policijskom filmu osamdesetih jer u sedamdesetim su bili policijski filmovi sa akcijom ali obično je akcija je bila obrnuto proporcionalna ozbiljnosti zapleta.
Cohen je konstruisao solidan zaplet koji atraktivnošću pojedinih detalja i visokim tempom uspeva da prevaziđe i određene nedostatke i nelogičnosti. Cohen u svom tipičnom maniru uspeva da sitnim detaljima obogati karaktere, naročito negativaca koji obično ostaju generic. Ovde recimo kroz scenu susreta Hammerove pomoćnice sa majkom psycho killera, savršeno uspeva da na pulpy nivou objasni njegov M.o. i učini ga u okvirima filma ubedljivijim nego što smo navikli. isto se odnosi i na radnje unutar scena, Cohen ume da ih obogati off-the-wall detaljima i I, THE JURY zaista na osnovu scenarističkih rešenja deluje bolje od tipičnih filmova tog tipa.
Sama zavera je isto vrlo zanimljiva i rekao bih da je odavde Brian Helgeland štošta aproprirao za svoj scenario CONSPIRACY THEORY u smislu onoga što radi CIA a on sad je dodao naravno ključni catch a to je opsednutost glavnog junaka teorijama zavere.
Armand Assante je u ovom filmu očigledno bio groomovan da bude leading man, međutim, upravo odavde je i jasno zašto on nije imao taj kapacitet. U fizičkom smislu bio je suviše nizak i zdepast za leading mana, i po stilu glume nije bio u underplayu, a s druge strane nije kalibar De Nira ili Pacina koji su bili leading men tog profila u tom trenutku. Assante je ostao negde između. Međutim, naravno, on iz ove vizure daje filmu vrlo simpatičnu hardboiled dimenziju koja funkcioniše na retro planu.
Richard T. Heffron je inscenirao nekoliko maestralnih sekvenci. Iako se Heffron ne snalazi idealno kada film koketira sa blagom komedijom i erotikom, te deonice prolaze dosta lako zahvaljujući visokom tempu a Cohenova scenaristička rešenja i energična akcija sve kompenzuju. Negde sam čitao ranije da je Cohen trebalo da režira ovaj film. Iako ga izuzetno poštujem, mislim da je dobro što je otpušten jer nisam siguran da bi on napravio film ovog nivoa.
I, THE JURY je nesumnjivo jedan ne samo underrated već i neobično kreativan film u podžanru kog je na kraju dotukla formulaičnost. Međutim, I, THE JURY spada u naslove sa početka tog talasa i objašnjava kako je cela stvar krenula.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment