Pogledao sam CIPELICE NA ASFALTU, omnibus sa tri priče o deci iz 1956. godine.
To je bio film u kome su afirmisani tada mladi reditelji Boško Vučinić, Zdravko Randić i Ljubomir Radičević. Boško Vučinić je ostvario karijeru kao reditelj kratkih i dokumentarnih filmova dok su Randić i Radičević imali i dugometražne filmove iako su obojica mogli postići i više. Randić je snimio nekoliko filmova ali je ostao poznatiji kao pomoćnik reditelja, dok je Radičević potpisao klasik LJUBAV I MODA, ali nije radio više celovečernjih filmova.
ZORICA
Najbolju priču u omnibusu snimio je Boško Vučinić i njegov kratki film o maloj devojčici koja ima dve-tri godine (po mojoj laičkoj proceni) koja izađe iz dvorišta vrtića i pođe sa svojim ljubimcem-psom, da bi zatim zalutala u gradu stoji kao jedan od najinteresantnijih kratkih filmova snimljenih kod nas. Iako nije reč o slapsticku kao što je bio recimo BABY'S DAY OUT, Vučinićev film impresionira svojim reditelsjkim rukopisom u kome postoji minimum dijaloga i sve je koncipirano kao film bez dijaloga o lutanju male devojčice kroz grad. Na tom putu se smenjuju scene kako fizičkog suspensea tako i znakovite situacije o društvenim odnosima pošto ljudi ili ne primećuju ništa čudno u tome što malo dete luta gradom ili se pak ne potrude se dovoljno da je vrate roditeljima.
Ako uzmemo u obzir zanimljivu, bizarnu premisu, Vučinićev film je pre svega izuzetno uverljiv, a pored toga sa akcentom na čist film, gotovo sasvim lišen dijaloga, on potpisuje delo visoke umetničke vrednosti koje je relevantno i dan-danas.
* * * * / * * * *
LJUTKO
Priča Zdravka Randića LJUTKO je po svom postupku klasičnija i manje elegantna od Vučinićeve i govori o grupi dece koja žele da drže u zgradi malog psa uprkos tome što im to ne dozvoljava nastojnica zgrade. Deca započinju rat sa njom oko psa i taman kada se uičini da su je ubedili da ih psuti da drže psa, pas nestaje...
Randićev film je malo konfuzan na nivou scenarija, i nema vizuelnu eleganciju kao Vučinićev, ali zato vrlo vešto koristi decu. Naime, za razliku od mnogih reditelja koji očekuju od dece da izađu u kadar i odglume sve što treba, Randić dosta koristi efekat Kulješov i interpretaciju dece-glumaca gradi kroz snimke njihovih lica i kontraplanove dešavanja ispred njih, stvarajući značenja. Time uspeva da izvuče nešto efektnije dečje role.
Za razliku od ZORICE koja je vrlo energičan i veseo film, LJUTKO koketira i sa izvesnom sentimentalnošću i depresivnošću koji su inherentni dečjim filmovima.
* * * / * * * *
GVOZDENI ORAO
GVOZDENI ORAO je priča Ljubomira Radičevića. Očigledno je da u CIPELICAMA NA ASFALTU postoji gradacija, da se film razvija od mlađe ka starijoj deci, i treća priča je kao srpski STAND BY ME, o grupi malih uličara koji se, iako su već na pragu puberteta, igraju kauboja i Indijanaca i onda odlučuju da se u toj igri posluže pravim pištoljem.
Radičevićev film je interesantan i energičan, vizuelno zanimljiviji od Randićevog, sa provokativnom pričom koja ima i neke napete situacije.
Upravo Radičevićev film postavlja ključnu dilemu vezanu za CIPELICE NA ASFALTUa to je pitanje da li je reč o filmu sa decom ili o filmu za decu. Iako u ovoj trećoj priči postojemračniji elementi, reč o cautionary taleu, poučnom slučaju i čini se da su CIPELICE NA APSFALTU kda se sve sabere i oduzme ipak i film za decu.
* * * / * * * *
Sva trojica reditelja su na nivou rediteljskog postupka unela nešto sveže i novo u tadašnji jugoslovenski film i ovaj omnibus je odličan showcase. Stoga je prava šteta da niko od njih kasnije, izuzev Randića, nije ostvario bogatiju karijeru sa celovečernjim igranim filmovima pošto su sa CIPELICAMA pokazali da su zreli da obnove našu kinematografiju.
To je bio film u kome su afirmisani tada mladi reditelji Boško Vučinić, Zdravko Randić i Ljubomir Radičević. Boško Vučinić je ostvario karijeru kao reditelj kratkih i dokumentarnih filmova dok su Randić i Radičević imali i dugometražne filmove iako su obojica mogli postići i više. Randić je snimio nekoliko filmova ali je ostao poznatiji kao pomoćnik reditelja, dok je Radičević potpisao klasik LJUBAV I MODA, ali nije radio više celovečernjih filmova.
ZORICA
Najbolju priču u omnibusu snimio je Boško Vučinić i njegov kratki film o maloj devojčici koja ima dve-tri godine (po mojoj laičkoj proceni) koja izađe iz dvorišta vrtića i pođe sa svojim ljubimcem-psom, da bi zatim zalutala u gradu stoji kao jedan od najinteresantnijih kratkih filmova snimljenih kod nas. Iako nije reč o slapsticku kao što je bio recimo BABY'S DAY OUT, Vučinićev film impresionira svojim reditelsjkim rukopisom u kome postoji minimum dijaloga i sve je koncipirano kao film bez dijaloga o lutanju male devojčice kroz grad. Na tom putu se smenjuju scene kako fizičkog suspensea tako i znakovite situacije o društvenim odnosima pošto ljudi ili ne primećuju ništa čudno u tome što malo dete luta gradom ili se pak ne potrude se dovoljno da je vrate roditeljima.
Ako uzmemo u obzir zanimljivu, bizarnu premisu, Vučinićev film je pre svega izuzetno uverljiv, a pored toga sa akcentom na čist film, gotovo sasvim lišen dijaloga, on potpisuje delo visoke umetničke vrednosti koje je relevantno i dan-danas.
* * * * / * * * *
LJUTKO
Priča Zdravka Randića LJUTKO je po svom postupku klasičnija i manje elegantna od Vučinićeve i govori o grupi dece koja žele da drže u zgradi malog psa uprkos tome što im to ne dozvoljava nastojnica zgrade. Deca započinju rat sa njom oko psa i taman kada se uičini da su je ubedili da ih psuti da drže psa, pas nestaje...
Randićev film je malo konfuzan na nivou scenarija, i nema vizuelnu eleganciju kao Vučinićev, ali zato vrlo vešto koristi decu. Naime, za razliku od mnogih reditelja koji očekuju od dece da izađu u kadar i odglume sve što treba, Randić dosta koristi efekat Kulješov i interpretaciju dece-glumaca gradi kroz snimke njihovih lica i kontraplanove dešavanja ispred njih, stvarajući značenja. Time uspeva da izvuče nešto efektnije dečje role.
Za razliku od ZORICE koja je vrlo energičan i veseo film, LJUTKO koketira i sa izvesnom sentimentalnošću i depresivnošću koji su inherentni dečjim filmovima.
* * * / * * * *
GVOZDENI ORAO
GVOZDENI ORAO je priča Ljubomira Radičevića. Očigledno je da u CIPELICAMA NA ASFALTU postoji gradacija, da se film razvija od mlađe ka starijoj deci, i treća priča je kao srpski STAND BY ME, o grupi malih uličara koji se, iako su već na pragu puberteta, igraju kauboja i Indijanaca i onda odlučuju da se u toj igri posluže pravim pištoljem.
Radičevićev film je interesantan i energičan, vizuelno zanimljiviji od Randićevog, sa provokativnom pričom koja ima i neke napete situacije.
Upravo Radičevićev film postavlja ključnu dilemu vezanu za CIPELICE NA ASFALTUa to je pitanje da li je reč o filmu sa decom ili o filmu za decu. Iako u ovoj trećoj priči postojemračniji elementi, reč o cautionary taleu, poučnom slučaju i čini se da su CIPELICE NA APSFALTU kda se sve sabere i oduzme ipak i film za decu.
* * * / * * * *
Sva trojica reditelja su na nivou rediteljskog postupka unela nešto sveže i novo u tadašnji jugoslovenski film i ovaj omnibus je odličan showcase. Stoga je prava šteta da niko od njih kasnije, izuzev Randića, nije ostvario bogatiju karijeru sa celovečernjim igranim filmovima pošto su sa CIPELICAMA pokazali da su zreli da obnove našu kinematografiju.
No comments:
Post a Comment