Konačno sam ispravio istorijsku nepravdu i pogledao VIR Bojana Vuka Kosovčevića. Ne mogu da kažem da delim Žikin entuzijazam u pogledu kvaliteta filma, ali bez ikakve sumnje mislim da je u njemu prepoznao nešto što definitivno postoji, dakle nije izmislio njegove vrline.
Ono u čemu se ja razlikujem od Žike jeste procena same estetike. Čini mi se da Kosovčević sigurno ima veliku energiju i dobre namere ali da se njegov rad po zrelosti ne može porediti sa Dragojevićevim, iako su ambicije definitivno tu negde. Naprosto, Kosovčević na nivou ideja, kako na pukom nivou fabule i načina pripovedanja, pa zatim i intelektualnog uvida ne zadire mnogo dublje od studentskog filma.
Otud i ovaj triptih o "neveselim devedesetim" na kraju nema baš jasnu ideju, nema baš jasan ni ideološki, ni tematski angažman, već ostaje na jednom uopštenom nivou gde se spajaju prikaz košamrnog perioda, pokušaji da se unutar njega nađe neka vrsta sentimentalnosti, a rezultat su junaci naivnog kalibra, i po onome što čine i po onome što im je estetski domet. Naprosto, u pokušaju da pronađe emociju u svojim neartikulisanim junacima, istovremeno ih braneći i osuđujući, Kosovčević jedino uspeva da postigne tu neposrednost studentskog filma.
Dragojeviću se takvi gafovi u kanonskim filmovima nisu dešavali, ali isto tako on te filmove ipak nije radio sam, pre svega kao scenarista.
Jedan od problema filma svakako je i odluka da se bazira na tri priče od kojih je svaka prilično drugačija od prethodne, ne samo po miljeu u kom se dešava jer milje je faktični isti ali sagledan iz drugog (vrlo različitog) ugla, već i po estetikama kojima se služi. Priča o skinhedima po definiciji spada u domen društveno-kritičkog, da ne kažem "problemskog" filma; priča o krimosima spada u domen krimića sa potencijalom da se izvrgne u exploitation; priča o ludom ratnom veretanu ima nešto od ekspresionističke psihološke drame. Kosovčević uspeva da ovo sve učinim delovima jednog istog filma, i to je veliki uspeh. Ali to je po svemu, na krajeva jedan film koji više funkcioniše kao Kosovčevićev showcase šta sve ume nego kao konzistentno delo.
Konačno, poslednji krupan problem je glumačka podela u kojoj glavne uloge u prve dve priče igraju glumci koji su morali biti kudikamo "mekši" i prijemčiviji publici. Ne smatram da su to po definiciji morale biti zvezde ali mislim da su i igrali morali imati više leading man kvaliteta.
Star cameo pojave Emira Kusturice i drugih slavnih faca su prilično efektne i ne remete tok filma. Nadam se da će Kusturičin kameo pomoći plasman filma u inostranstvu.
Kosovčević bez ikakve sumnje pokazuje lakoću u izlaganju priče i uspeva da napravi konzistentnu sirovu estetiku u pogledu kadriranja i fotografije, sa nekoliko efektnih akcionih scena u drugoj priči. U tom smislu, Kosovčević zaslužuje pažnju i u pojedinim aspektima, VIR je bolje realizovan nego što je zamišljen na nivou priče.
Međutim, ta tematska raspojasanost odvojila ga je od većeg uspeha i kod kritike i kod publike koju bi nekim dometima svakako zasluživao. Filmovi sa kojima se poslednjih godina može porediti, ŠIŠANJE ili MILOŠ BRANKOVIĆ su dobacili dalje jer su bili tematski fokusiraniji (naročito ŠIŠANJE) a VIR zapravo postiže manje, sabirajući više motiva.
U svakom slučaju, VIR je debi koji obećava, ali nije debi koji sam po sebi može da se nametne i nema format KLIPA, ili u krajnjoj liniji SRPSKOG FILMA. Međutim, Kosovčević svakako ima budućnost, naročito ako u drugom filmu uspe da prevaziđe greške koje je napravio u prvom, i koje - ako imamo u vidu S/KIDANJE - nisu nešto što je potpuno neobično.
Pitanje glasi - koju vrstu karijere sada Kosovčević može da izgradi kod nas. Snimio je prvi film mimo sistema, zaslužuje drugu priliku - u to nema sumnje - ali da li može da ponovi ovaj isti produkcioni poduhvat ili će ipak morati da računa na kakvu-takvu državnu pomoć?
* * 1/2 / * * * *
Ono u čemu se ja razlikujem od Žike jeste procena same estetike. Čini mi se da Kosovčević sigurno ima veliku energiju i dobre namere ali da se njegov rad po zrelosti ne može porediti sa Dragojevićevim, iako su ambicije definitivno tu negde. Naprosto, Kosovčević na nivou ideja, kako na pukom nivou fabule i načina pripovedanja, pa zatim i intelektualnog uvida ne zadire mnogo dublje od studentskog filma.
Otud i ovaj triptih o "neveselim devedesetim" na kraju nema baš jasnu ideju, nema baš jasan ni ideološki, ni tematski angažman, već ostaje na jednom uopštenom nivou gde se spajaju prikaz košamrnog perioda, pokušaji da se unutar njega nađe neka vrsta sentimentalnosti, a rezultat su junaci naivnog kalibra, i po onome što čine i po onome što im je estetski domet. Naprosto, u pokušaju da pronađe emociju u svojim neartikulisanim junacima, istovremeno ih braneći i osuđujući, Kosovčević jedino uspeva da postigne tu neposrednost studentskog filma.
Dragojeviću se takvi gafovi u kanonskim filmovima nisu dešavali, ali isto tako on te filmove ipak nije radio sam, pre svega kao scenarista.
Jedan od problema filma svakako je i odluka da se bazira na tri priče od kojih je svaka prilično drugačija od prethodne, ne samo po miljeu u kom se dešava jer milje je faktični isti ali sagledan iz drugog (vrlo različitog) ugla, već i po estetikama kojima se služi. Priča o skinhedima po definiciji spada u domen društveno-kritičkog, da ne kažem "problemskog" filma; priča o krimosima spada u domen krimića sa potencijalom da se izvrgne u exploitation; priča o ludom ratnom veretanu ima nešto od ekspresionističke psihološke drame. Kosovčević uspeva da ovo sve učinim delovima jednog istog filma, i to je veliki uspeh. Ali to je po svemu, na krajeva jedan film koji više funkcioniše kao Kosovčevićev showcase šta sve ume nego kao konzistentno delo.
Konačno, poslednji krupan problem je glumačka podela u kojoj glavne uloge u prve dve priče igraju glumci koji su morali biti kudikamo "mekši" i prijemčiviji publici. Ne smatram da su to po definiciji morale biti zvezde ali mislim da su i igrali morali imati više leading man kvaliteta.
Star cameo pojave Emira Kusturice i drugih slavnih faca su prilično efektne i ne remete tok filma. Nadam se da će Kusturičin kameo pomoći plasman filma u inostranstvu.
Kosovčević bez ikakve sumnje pokazuje lakoću u izlaganju priče i uspeva da napravi konzistentnu sirovu estetiku u pogledu kadriranja i fotografije, sa nekoliko efektnih akcionih scena u drugoj priči. U tom smislu, Kosovčević zaslužuje pažnju i u pojedinim aspektima, VIR je bolje realizovan nego što je zamišljen na nivou priče.
Međutim, ta tematska raspojasanost odvojila ga je od većeg uspeha i kod kritike i kod publike koju bi nekim dometima svakako zasluživao. Filmovi sa kojima se poslednjih godina može porediti, ŠIŠANJE ili MILOŠ BRANKOVIĆ su dobacili dalje jer su bili tematski fokusiraniji (naročito ŠIŠANJE) a VIR zapravo postiže manje, sabirajući više motiva.
U svakom slučaju, VIR je debi koji obećava, ali nije debi koji sam po sebi može da se nametne i nema format KLIPA, ili u krajnjoj liniji SRPSKOG FILMA. Međutim, Kosovčević svakako ima budućnost, naročito ako u drugom filmu uspe da prevaziđe greške koje je napravio u prvom, i koje - ako imamo u vidu S/KIDANJE - nisu nešto što je potpuno neobično.
Pitanje glasi - koju vrstu karijere sada Kosovčević može da izgradi kod nas. Snimio je prvi film mimo sistema, zaslužuje drugu priliku - u to nema sumnje - ali da li može da ponovi ovaj isti produkcioni poduhvat ili će ipak morati da računa na kakvu-takvu državnu pomoć?
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment